“Робинзон Крусо” Данијел Дефо

Славна књига Данијела Дефоа о Робинсону Крусоу спада, на свој
начин, у ред незаобилазних дела свељудске библиотеке. То је
роман коме се враћамо у разним добима нашег живота не само
због авантуристичког духа који подстиче нашу глад за непозна-
тим, жељу за пустоловинама и откривањем неког далеког, непо-
знатог света, већ и због нечег много битнијег. Потреба главног
јунака да проникне у тајне духовног живота, у смисао људског
постојања, да спозна и осети благодатно дејство покајања и
уједно милост и љубав Божију, тако је блиска свима нама. На
безброј питања која се тичу пролазности, вечности и спасења,
Робинзон, обичан човек, пустолов, даје сасвим једноставне и
истините одговоре. Сам на пустом острву, дубоко загледан у себе,
препуштен бројним искушењима, успева да сагледа целокупни
свој живот, да пронађе разлоге и узроке несрећа које су га пратиле
од тренутка напуштања родитељског дома.
Да није било невоља, не би било ни Богопознања; без бројних
искушења и смртних опасности не би било искреног покајања!
Боготражитељски пут главног јунака можемо поделити на два
периода његовог живота. Први период је период захваљивања
Богу само када га избави сигурне смрти, а то је време од када се
први пут опробао као морепловац, време бродолома, доласка
на пусто острво, земљотреса и болести, и период након болести
и сновиђења када моли Бога да му подари покајање, почиње да
пости, чита Библију и молитве и наглас исповеда своје грехе.
Дакле, први период можемо назвати периодом несрећа, невоља
и искушења када Робинзон пада на колена и подиже очи ка небу
изговарајући кратке и расејане молитве само када је у опасности,
док други период можемо назвати периодом преображаја и Бого-
познања, периодом скрушености и страхопоштовања. То непре-
стано богомислије и разоткривање смисла и суштине човековог
живота, као и свесност о присуству Божијем и Његовом правед-
ном суду и казни, довешће главног јунака до закључка:
“Ослобађање од греха много је већа благодат од ослобађања од
невоље!”
Да бисмо дошли до тога како је благодат Божија утицала на
Робинзона да искрено поверује у то да је од избављења од смрти
много важније искрено покајање јер доноси смирење и спокојство,
најпре ћемо се осврнути на први период његовог бурног и опасног
животног пута.
Све невоље почињу непоштовањем пете Божије заповести:
“Поштуј оца свога и матер своју да ти добро буде и да дуго по-
живиш на земљи.” Робинзонов отац је желео да његов син постане
правник. Слутећи синовљеву жељу да се отисне на пучину, он га
моли да не напушта очински дом и завичај, и да не гледа чежњиво
за бродовима који одлазе у непознат и опасан свет.
“Рекао је да неће престати да се моли Богу за мене, али верује
да ме Бог неће благословити ако учиним тај луди корак, и да ћу
доцније имати времена да размишљам о томе како сам прене-
брегао његове савете, кад можда неће бити никог да ми помогне.”
Међутим, жеља за авантурама и пустоловинама била је јача
од жеље да послуша очев савет. Тако Робинзон чини грех којег
ће постати свестан чим доживи прву буру на мору, грех који ће
га као сенка пратити свих 28 година колико је провео на острву.
Док је бура беснела и претила да целу посаду одвуче у смрт, он
размишља о праведној небеској казни која га је сустигла јер ни-
је послушао очев савет. Стигле су га, како каже “очеве сузе и
мајчина преклињања, и моја савест, која још не беше окорела
као доцније, стаде ме корити што сам презрео савет и прекршио
дужност према Богу и оцу.” Потпуно свестан свог греха он чак
обећава, да ће, ако му Бог поштеди живот и опет стане ногом на
копно, сместа отићи оцу и да никада више неће крочити ногом на
брод док год је жив. На обећање је заборавио чим се бура стишала
“ове разборите мисли живеле су у мени само док је беснела бура.”
Ни Бога се више није сетио до следеће неприлике.
Зашто се Робинзон није сетио Бога и зашто одбацује “разбо-
рите мисли” објашњава Свети Теофан Затворник у својој књизи
“Пут ка спасењу”:
“Грех спутава душу многим мрежама или, боље речено, од ње
се скрива многим покровима стога што је сам по себи наказан
па би га, лако уочљивог, она из прве могла одбацити. Најдубље
смештени и срцу најближи покров саздан је од самообмањивања,
неосетљивости и лакомислене безбриге; изнад њих, ближе по-
вршини леже расејаност и многобрижје, најглавнији чиниоци
који скривају и потхрањују грех и греховне обичаје и навике;
сасвим с врха налази се претежност плоти, покров од других ви-
днији, али ипак не мање моћан и значајан!”

Већ на наредном путовању видео је нешто што се не виђа често –
капетана, надморнара и још неколико других, како он каже, “па-
метнијих од осталих”, како се моле Богу, у очекивању да брод
сваког часа оде на дно. Капетан је узнемирено јурио по палуби
изговарајући молитву: “Боже, буди нам милостив; сви ћемо бити
изгубљени, сви ћемо пропасти.” Речи молитве оставише јак ути-
сак на Робинзона који ни из ове ситуације није извукао поуку,
већ је наставио по старом. Једном речи, како је море повратило
глаткост површине и трајно спокојство кад се бура утишала, тако
се стишавала узбуна његових мисли.
“Оне су тежиле да се опет кадшто поврате; али ја сам их се
отресао и иза њих будио као из какве болести, и одавао се пићу и
другарству, тако да сам брзо онемогућио повратак тих напада,
како сам их називао, и за пет или шест дана однео сам над савешћу
потпуну победу.”
Затим долази највеће искушење, највећа невоља. Бродолом и
очајничка борба са таласима који га, најзад, избацују на пусто
острво:
“Био сам сад на обали у безбедности, и почех дизати очи и за-
хваљивати Богу што ми је спасао живот у случају где је пре не-
колико минута за то једва било наде.”
Усхићење и захваљивање Спаситељу је и овог пута брзо
прерасло у негодовање и разочарење након сазнања да се налази
на пустом острву, да су се сви сем њега утопили, да нема ни оружје,
ни храну, да је сам без игде икога. Разматрајући свој положај и
околности у којима се нашао, Робинзон записује на једној хартији
добре и лоше стране свог положаја на острву.
ЗЛО: “Бачен сам на грозно пусто острво, без икакве наде на
Ћизбављење. Издвојен сам и склоњен од целог света, да будем
несрећан.”
ДОБРО: “Али ја сам жив, нисам се утопио, као сви остали са
мог брода и Онај који ме је на чудесан начин избавио од смрти,
може ме избавити и из овог положаја.”
ЗЛО: “Нема живе душе с којом бих могао разговарати, или
која би ми могла помоћи.”
ДОБРО: “Али Бог је као чудом послао брод у близину обале,
те сам из њега изнео многе ствари које ће, или подмирити моје
потребе, или ми омогућити да се снабдевам док сам жив.”

Господ је стрпљиво чекао Робинзоново покајање, али, пошто се
главни јунак и даље уздао само у своје снаге, Бог му шаље још
два искушења. Најпре земљотрес који је био толико страшан да
је претио да разруши шатор и оно мало покућства што је тешком
муком стекао. Плашио се да не буде жив закопан, па је седео
на земљи, погружен и неутешан. За све то време, док је земља
подрхтавала, а море се жестоко таласало, није му падала на памет
ни једна озбиљнија религиозна мисао, ништа сем обичног: “Боже,
смилуј се на мене.” Чим су потреси престали страх од смрти је
ишчезао, а са њим и потреба да се Богу завапи за помоћ.
Тродневна грозница била је још једна опомена главном јунаку
романа да је дошло време да озбиљно поразмисли о свом животу
и свом односу према Богу. Страшно сновиђење убрзало је тај
процес преображаја.Уснио је на болесничкој постељи човека који
силази са облака, са дугачким копљем у руци који као да гори
у пламену, прилази му и каже: “Пошто те све ове ствари нису
довеле покајању, сад ћеш умрети.” Човек из сна је подигао копље
и кренуо ка Робинзону, он се пробудио у великом страху, а речи
из сновиђења подстакле су га на размишљање:
“Нисам, на жалост, познавао божанску науку. Што сам од оца
добио добрих поука, беше ишчезло утицајем непрекидног осмо-
годишњег низа доживљаја на мору… Не сећам се да сам за све
то време и помислио на Бога… нека заглупелост душе, без жеља

Покривено црним плаштом ноћи Косово спава. Спава и сања
светлост, мир и слободу, као и много пута до тада. Сања сунце
које се смеје и радује сваком новом свитању, сваком новом дану.
И сунце не одустаје. Построји пред зору своје зраке војнике хра-
брећи их и саветујући да буду доследни. Да и овог јутра у цик
зоре пробуде задремале косовске пашњаке и ливаде, планине и
реке, шуме и родна поља, винограде и села. Као послушна деца
зраци одлазе од свог родитеља да светлошћу окупају и тај део
земље Србије. Умивају изборана лица последњих Србина који не
напустише своја вековна огњишта уливајући им наду да још није
све изгубљено. Сваког јутра нова нада, са сваким зраком сунца
постаје приметнији сјај у оку напаћеног и измученог српског се-
љака док подиже очи ка небу тражећи одговоре на безброј пи-
тања: “Хоће ли нам сунце слободе поново засјати? Да ли нас је
Бог напустио?” Навикло на чемер, тугу и јад својих зракова док
извештавају у сумрак о свом боравку на терену, Сунце са нес-
трпљењем очекује своје посланике надајући се да ће га бар овог
пута обрадовати. Уморни, исцрпљени, невесели, зраци који су
тог дана подарили јутро Косову, започињу уобичајену жалопојку.
Један од њих сетним гласом поче свој извештај:
“Покушао сам да кроз олтарски прозор обасјам икону Пре-
свете Богородице у Пећкој Патријаршији, али нисам успео. Спре-
чила ме је бодљикава жица која се надвила над манастиром
као паукова мрежа. Свака бодља ме је ранила и расцепила на
много делова који нису били довољно снажни да допру до иконе.
Изгубивши снагу потражио сам помоћ. Тек када су ми се два
зрака придружила, успели смо да осветлимо образ Господа Исуса
Христа који нас је нестрпљиво чекао у крилу своје мајке. Обрадовао
нам се, а одмах затим сневеселио видећи по нама крваве ране које
су светлости дале црвенкасту боју. Таквом рањеном светлошћу
буде Сина Божијег више од деценију и по у Пећкој Патријаршији,
Дечанима, Грачаници, Зочишту, Архангелима… Насмешио нам
се и рекао да не бринемо, да ће се Његов Отац побринути да
бодљикаве жице више не нарушавају лепоту манастира”.
Сунце саже главу, у очима му заискрише сузе. Тек што је
заустило нешто да каже, јави се други зрак, такође, невеселим
гласом:

“Мој задатак је да сваког јутра отргнем од таме кивот са мош-
тима Светог Стефана Дечанског, и овог пута сам имао потешкоће.
Пут ми је препречила цев пушкомитраљеза на улазној капији
манастира. Одузела ми је део топлоте, пореметила ми јеправац
кретања и ставила до знања да она господари у овој светињи.
Покушао сам да је прескочим, али сам налетео на маскирну уни-
форму италијанског војника чије су ме боје подсетиле на рат.
Манастир Високи Дечани као да је окупиран и изолован од осталог
света. Најежио сам се и потражио други пут до кивота. Успео сам
да прескочим митраљеско гнездо и неприметно се ушуњам поред
страже у порту. Један од монаха је отворио манастирска врата и
пожурио на јутарњу службу која је управо почињала. Искористио
сам то и напокон додирнуо кивот са моштима. Осетио сам мир и
блаженство.Целивајући Светитеља помислио сам:
“Хоћу ли увек наилазити на овакве препреке да бих се по-
клонио светињи?”
“Немој бринути туђу бригу, има ко да о томе води рачуна” – чуо
се глас из кивота.
“Бог је Свемогућ, ослони се на Његову милост!” – одзвањало
је у цркви. Одмах сам се постидео свог неверја и помолио се
Св. Стефану Дечанском да овим просторима опет засија сунце
слободе!” – завршио је своју причу други зрак.
Видно узнемирено Сунце се окрену зраку који сваког дана у
подне даје посебан бронзани сјај звону у манастиру Архангели:
“Имаш ли, можда, ти боље вести?”
Трећи зрак слеже раменима и поче да јадикује: “Нисам ни ја
много задовољан ониме што сам затекао данас тамо.Немачки
војници завршили су осматрачницу испред манастира и затво-
рили ми најближи пут до остатака некадашњег олтара. Најпре
сам помислио да сам погрешио пут и наишао на војну базу, али
када сам у позадини видео добро познате рушевине манастира,
решио сам да по сваку цену нађем начина да дођем до њих.
Навикле су да се огреју мало на подневном сунцу и прикупе од
моје топлоте енергију и снагу да издрже нова искушења. Ни-
сам смео да их разочарам. Прекрстио сам се и пронашао про-
лаз на осматрачници. Засијао сам најјаче до сада желећи да за-
дужбини цара Душана поручим да су изломљене цигле и камени
блокови некадашњег манастира одличан темељ и основа будућег
манастира. Осетио сам неописиву захвалност и радост сваког
каменчића тог порушеног, али поносног здања. “Неће Бог до-
пустити да ово свето место остане без богомоље” – помислио сам
и напустио светињу.
Сви уздахнуше и потражише погледом најмлађег, али најупо-
рнијег међу њима. Надали су се да ће се бар његов извештај ра-
зликовати од осталих. Четврти зрак само што се вратио са ве-
ковног светионика српске историје-Газиместана. Узбуђен и још
увек задихан он пожури да пренесе своје утиске са спомен-обе-
лежја легендарне косовске битке:

“Сваки пут ме у срце дирну речи Кнежеве клетве уклесане
у камен средњевековне куле које у сумрак помилујем својом
светлошћу, а затим их препустим тами. Само што сам се опростио
од њих и окренуо се да одем, зачуо сам грају и повике: “Косово је
Србија”! Из два аутобуса српских таблица журила је група људи да
искаже своје поштовање и дивљење косовским јунацима. Застао
сам да им омогућим још који минут дневног светла. Носили су
заставе и певали косовске песме. Најежио сам се када сам видео
осмехе и сузе на њиховом лицу.
“Јесу ли то сузе радоснице? Плачу ли то они због прошлости,
садашњости или неизвесне будућности?” – питао са се.
Одговор сам добио од дечака који је био збуњен понашањем
одраслих па је упитао свог оца: “Тата, јесам ли и ја Србин? Хоћу
и ја у бој на Косово! Нећу да ме стигну речи ове клетве исписане
на споменику.”
Отац га узе у наручје и рече: “Бој на Косову је одавно започео
и одавно се завршио, али рат за Косово неће престати док год је
Србије.”
Свиће зора на Косову румена као косовски божури. Сунце по-
бедоносно пригрли своје зраке војнике па заједно поносно запе-
ваше:

“Са Косова зора свиће,
Свиће, свиће нови дан,
Грачаница сва у сјају,
Дочекује Видовдан!

Ој Косово, Косово,
Земљо моја вољена,
Земљо славних витезова
Лазара и Милоша!”