Никола Пешић
Исток-Запад на црним и белим диркама
Покрет је можда и нешто најзначајније у животу сваког уметника.
Чак и онај најмањи покрет може донети велики преокрет и по-
ставити уметника на видиковац бескрајне инспирације. И управо
тај круг у којем кретање и инспирација сустижу једно друго чини
уметника једноставним, компликованим и живим.
“Исток-Запад” је мој покрет, мој земљотрес који је затим сва-
кодневно изазивао више мањих потреса. Све време је уз мене била
музика. И сада је. Постаје све јаснија и тиша, личнија и моћнија.
“Исток-Запад” је назив мог најновијег ЦД-а. Он представља своје-
врсну личну и уметничку метаморфозу мене као уметника, који
са истока одлази на запад. Окружен новим личностима и искус-
твима рефлектирам себе и кроз несебичну, јединствену интер-
претацију покушавам да прикажем читав универзум тонског сли-
карства који и даље откривам.
Али ова прича није о мени, већ о магичним песмама Хави-
јерове ћерке Ивет.
Аликанте (Шпанија), јун 2017.
Мислим да сам у дубоком сну, али нисам сигуран. Шта ако је све
истина? Зашто тако тешко дишем? Видим црвене облаке који но-
шени јаким ветром пролазе кроз мене. Као да носе врелину ватре
или нечег још усијанијег. Чујем снажне ударце. Неко удара у џи-
новски гонг или нешто слично што одзвања попут најснажнијег
грома међу суровим врховима Алпа. Не осећам страх, али ни наду
да ће се овај кошмар икада завршити. Зашто сам ја ту? Крајње
немоћан и застрашујуће стрпљив. На тренутак ми се учинило да
видим дугу косу и обрисе младог женског лица преко целог неба.
Изгледа невероватно ако узмем у обзир где се тренутно налазим.
Можда би неко помислио да сцена и није тако далеко од пакла.
Али, одједном усијани ветар зауставља се и из ледене тишине
изрони тешки, молећиви глас девојке. Она пева непознату мело-
дију. Делује сломљено од бола и као да некога моли или се растаје
са неким. Није ми битно што (не)разумем. Ништа је не питам.
Само слушам.
Након треће и фуриозне четврте песме био сам спреман на
опкладу да ће наставак бити још драматичнији. Ипак не. За крај,
потпуни мир. Пред очима видех слику како небо напушта земљу
и одлази на неко друго далеко небо. Звучи чудно. Баш као и свих
пет песама које је певала девојка, моћна и већа од целог видокруга.
Нешто ми говори да песме нису посвећене мени. Ја сам само
случајно ту. Али да ли је случајност икад постојала? Зашто сам
део свега тога? Ја и не верујем у магију…
Нисам разумео ни реч, али ми је мелодија без ритма говорила
да је то што осећам једина истина. Никада до тада нисам чуо так-
ве акорде. Заправо видео акорде. Да. Један је био састављен не од
нота већ од снежних кугли које када дотакнете засветлуцају од
милион заробљених стаклених листића. Једноставније речено, ож-
иве. Цео живот у једном тону, а неколико живота у једном акорду.
Свуда су огледала. Чудна огледала у паузама растреситих пасажа.
На сваком изгледам другачије. Понекад видим неког другог себе.
– Шунка или мусли?
– Молим?
– Предуго спаваш. Напољу је већ неподношљиво вруће. Је л’ се
пењемо вечерас до тврђаве Санта Барбара? Нервозно и помало ра-
зочарано упита ме познати глас мог пријатеља.
– Да, да …, рекох.
И даље чујем магичне песме. То је била Ивет, помислих у себи.
Летећа харфа у сред посмртног марша. Ах, да, то је у трећој песми.
Ствари постају јасније. Свега неколико дана код себе имам копију
нота Сонатине за Ивет (Х. Монсалвађе) и Магичних песама
(Ф. Момпоу), а већ сам запоседнут. Моја прва посета Шпанији
далеко је шаренија и узбудљивија него што сам очекивао. Очаран
стваралаштвом не тако често извођених шпанских композитора,
Федерика Момпоа и Хавијера Монсалвађа, у свему сам тражио
прилику како бих боље упознао њихов музички језик и аутен-
тично осмислио интерпретацију. Боје и укуси Шпаније, као и
темпераментни дух у споју мистичног и поносног, идеална су
основа за рађање живописних музичких слика.
Берн (Швајцарска), јануар 2018.
“Још два минута и можеш на сцену. Све је спремно. Срећно!”, рече
познати женски глас.
Јако сам нервозан. Ивет је тако непредвидива и … слободна.
Понекад би знала да полети, саплете се или каже нешто што би
ме као ножем проболо. Увек сам покушавао да разумем све њене
жеље. Прве сцене са њом су као у неком конфузном, степенастом
лавиринту. Њен немир је и мој немир, често бих помислио. Готово
једнако често као да није лако Хавијеру, њеном оцу. Сваки пут
бих верно имитирао све њене гримасе. А у стању је да их смењује
сваке секунде и увек одабере ону праву за сваку прилику. Заједно
са њом постављао сам питања и давао одговоре. Успела је да
добије све што је пожелела.
Хавијер је на почетку само посматрао и уживао у игри своје
мезимице. Ивет је на сваки начин привлачила његову пажњу.
Деловао је безбрижно, али не задуго. Као ружан сан, стрепња у
наставку приче о Ивет води Хавијера кроз неке од најстрашнијих
могућих сцена. Опседнут мислима и немоћан да је заштити од
зла и таме, Хавијер бива сломљен. Свуда око њега је неизвесност,
јаук и запомагање. Као распорена звер урликне и занеми, а онда
настави да корача уједначеним, хипнотишућим кораком. Иде до
краја и моли се за Ивет. И опет је само један покрет довољан. Ивет
је жива и својим блескастим плесом поново плени и буди радост.
Уз тонове познате мелодије приређује својеврсни шоу, налик не-
кој гимнастичарки на партеру која суверено влада тачком и сва-
ким покретом испаљује ватромет у хиљаду боја.
Време је. За Исток-Запад.
Миона Барбул
Сусрет са Стравинским
“И сам створен не могу а да не желим да стварам”
“Већина људи воли музику јер мисли да у њој налази емоције као
што су радост, бол, туга, евокација природе, предмет снова или
пак заборав прозаичног живота. Они у њој траже дрогу, допинг.
Када људи буду научили да воле музику због ње саме, када је
буду чули другачијим ушима, њихово задовољство ће бити много
вишег реда, и много јаче, и дозволиће им дa цене музику на једном
другом плану и да открију њену унутрашњу вредност. Очигледно,
овакав став претпоставља известан степен музичког развоја
и интелектуалне културе, али овај степен није тако тешко
достићи.”
Игор Стравински
Од када је почело моје музичко буђење прижељкивала сам да до-
дирнем тај магични свет, дела великог, страственог и необичног,
једног од најзначајнијих личности музике прошлог века, а мени
недовољно блиског Игора Стравинског. Руски стваралац који је
дао снажан печат својој епохи, композитор који је често узбуђивао
музичку јавност, колеге и публику, уметник који је увек имао да
каже нешто ново, али и утемељивач музичке традиције чијa су
дела оставила дубоки траг у нашој епохи. Овај стваралац живео
је врло динамично и увек у центру културних збивања. Путовао
је много и често и дружио се са разним уметницима, како му-
зичарима тако и сликарима и књижевницима. Његово ствара-
лаштво обухвата најразличитије музичке жанрове и естетска
усмерења, а његов стилски распон растао је од фолклора преко
неокласицизма до џеза. Та непрестана потребa да буде нов и са-
времен учинила је од њега посебну и непоновљиву уметничку
личност. Према многим образованим уметницима његов најбољи
период био је док је био у вези са домовином што се након првог
светског рата прекинуло и његово стваралаштво попримило свe
више космополитске одлике, његова рука није добијала више
снагу из срца иако је у његовој руској души и даље тињала љубав
према отаџбини – све до смрти, јер његова последња жеља да буде
сахрањен поред драгог пријатеља Дјагиљева, где и данас почива,
потврђује носталгичност његове руске душе.
Слушајући његова најзначајнија дела попут Посвећењa про-
лећа, Жар птице, Петрушке и осталих оркестарских дела, али и
дела за клавир као што су Танго, Соната, Корал и многе друге,
заинтересовало ме је да зађем у унутрашњи свет овог уметника
и да тај свет изнесем кроз своју призму, своју интерпретацију.
Тог октобра 2012. године, на петој години академских студија је
почело буђење, остваривање идеје и великог сна.
Тада се десио Капричо за клавир и оркестар који је био део
мог мастер испита. Сећам се те радости, узбуђења и полетности
због сазнања да ћу проучавати и извести рад Стравинског, али
се сећам и задовољства који ми је пружао рад на овом делу- ње-
гово вежбање и проучавање живота и дела Игора Стравинског.
Посвећивање највећег дела времена и енергије само једном ства-
раоцу. Велика љубав ме је опхрлила, а као у свакој љубави и много
суза, непроспаваних ноћи, мука, борби – како са собом тако и
са инструментом, делом и композитором. Много несугласица и
недоумица, од животних лекција до професионалних, јер кроз
свако ново уметничко остварење, ми, уметници растемо и као
бића, као људи. У том периоду живота читав мој живот, поред
рада у школи, био је посвећен животу и делу Стравинског и
истраживању о делу које ћу интерпретирати и коме ћу поново
удахнути живот неколико месеци касније.
Већи део 1929. године Игор Стравински посветио је компоно-
вању Каприча за клавир и оркестар, који је започео око Божића
претходне године, али као што се често догађало, овај рад је мо-
рао неколико пута да прекине због његових неизбежних сељака-
ња. Целог лета је радио само на Капричу и завршио га је крајем
септембра. Први пут га је извео 6. децембра, на концерту Симфо-
нијског оркестра у Паризу, под Ансермеовом управом (Ернест
Ансерме, швајцерски диригент). Капричо је настао као последица
његовог многобројног извођења Концерта за клавир (у том пе-
риоду преко четрдесет пута), те је сматрао да је дошао тренутак
да представи публици неку другу композицију за клавир и
оркестар. Из тог разлога написао је нови концерт који је назвао
Капричо, у уверењу да он боље одговара карактеру саме његове
музике. У дефиницији каприча видео је синоним за фантазију
која је била слободна форма фугираних комада. Такав облик му
је давао могућност да развија своју музику компонујући епи-
зоде различитог карактера, чији след по својој природи има ка-
прициозан карактер, по чему је и сама композиције добила име.
Сам почетак композиције описан карактером Престо и та
смена брзог и спорог темпа препуног различите акцентуације у
првих неколико тактова, најављује ватромет идеја и припрема
за нешто што публика до тада није сусретала. Спој грубости и
грациозности, неокласицизма и џеза, нежности и врло гласних
хармонских и ритмичких ефеката, компликованих како за изво-
ђење тако и за слушање, а представљени кроз класично дело, осли-
кавају немир због жудње за нечим новим, недочараним и оцртавају
карактер композиторове душе. У овом ставу јасно се ослушкује
реч Стравинског да он компоновање хармонски употребљава у
посебном значењу и без икакве везе са односима акорада. Крај
првог става смирује узбуркалу страст и припрема за нови део,
други став, који ниједног слушаоца не оставља равнодушним.
Врло једноставан почетак (надовезан на први став, без паузе),
наизглед мирна мелодија, али препуна емоција, дочарава разго-
вор клавира и високих дувачких инструмената, прожета неком
фином тугом, дочаравајући композиторову дубину и љупкост
и чини се потпуно огољење душе која је испуњена патњом. Ова-
кав увод инспирисао ме је да тај моменат доведем у везу са ком-
позиторовим детињством за које и сам објашњава како се осећао
као да никада није срео никога ко је стварно нешто осећао према
њему. Међутим, нешто касније и та атмосфера бива прекинута
новом епизодом прожетом елементима џеза, након чега наступа
повратак почетној атмосфери у којој и завршава овај став. Све
те боје и фразе које красе овај став остављају слушаоца под утис-
ком. У последњем ставу Каприча композитор се враћа каприци-
озности, јасноћи, оштрини и ритмичности и карактеру који јасно
дочарава његов дотадашњи рад. Враћа се математичкој шеми која
је, како он тврди, уско повезана са музичком формом. Музичка
форма је математичка, по мишљењу Стравинског: “зато што је
идеална, а форма је увек идеална, иако не треба тражити мате-
матичке формуле у музичком делу”. Из овога не чуди податак да је
математика била композиторов омиљени предмет у школи.
Изучавањем музике Каприча бивала сам инспирисана новим
мислима, истинама и идејама. Та музика отворила ме је књигама
написаним самом руком композитора, интервјуима сложних у
тврде корице и ствараочевим нотним и аудио записима. То бо-
гатство хармонија, мелодија, ритмова и композиторовог изража-
вања на најразличитије начине који су ми месецима голицали
машту и разбуктавали инспирацију, улазили су ми и у снове у
којима сам чак и решавала многе техничке потешкоће и нејасноће.
Тада ми је једна мисао била у глави – идеја Стравинског да је
техника цео човек, и да ми учимо како је треба употребити, али је
не можемо научити издвојеном, те би можда требало рећи да нам
је способност да је научимо урођена.
Сусрет са Стравинским, разноврсност његовог музичког из-
раза, као и стилске оријентације, умногоме је утицао на мој да-
љи музички живот. И оставио велики печат у мом музичком
развоју те отворио врата неким новим, савременим и надасве
квалитетним музичким правцима.
Димитрије Васиљевић
Љубав испричана фантастичном симфонијом
Сада бих желео да вам испричам једну чудновату љубавну причу.
Истиниту причу која се догодила пре тачно 181 годину. Причу
која је почела тихо и ненадано и завршила се бурно, баш као и
све најлепше љубавне приче света. Али ова прича није као друге
приче. Јер ова љубавна прича је…заувек променила музику.
Париз, 11. септембар, 1827. година. Вече је скоро сасвим прогу-
тало 6. арондисман и мрак је захватио улице и паркове. На левој
обали Сене, поред Луксембуршке баште, усамљено сија једна ве-
лелепна четвртаста зграда са осам јонских стубова и каменим
степеништем испред великих улазних врата. То је Одеон, једно
од шест француских народних позоришта. Вечерас је оно дупке
пуно, јер вечерас први пут у њему гостује глумачка трупа са лон-
донског Друри Лејна, играјући Шекспировог Хамлета, са Чарлс
Кемблом у насловној улози и Харијет Констанцом Смитсон у
улози Офелије. У крцатом гледалишту, махом господа и даме у
фраковима и раскошним вечерњим хаљинама помно прате Хам-
лета на енглеском, иако многи не разумеју ни реч. У партеру лево,
скроз при крају гледалишта, један 24-годишњи младић, пропали
студент медицине и сиромашни композитор у настајању, такође
нетремице прати дешавања на сцени. Често је тих дана посећивао
концерте, представе и културна дешавања у Паризу, граду у који
је дошао из Гренобла да студира медицину коју није волео и граду
у коме је открио Бетовенове симфоније и Глукове опере којима
је остао опчињен и захваљујући којима је свој живот решио да
посвети изучавању музике. Био је и редован посетилац нототеке
Париског конзерваторијума, док га нису оданде избацили јер су
открили да није био званично студент музике. Али вечерас, овај
младић, по имену Хектор Берлиоз, седео је у најдаљем углу пар-
тера и без даха схватио да се беспомоћно и силно заљубљује у две
појаве којима тренутно присуствује и које тада види први пут
– у Виљема Шекспира и у Офелију, односно од себе три године
старију глумицу Харијет Констанцу Смитсон.
Представа је доживела овације и огроман успех, па је лондон-
ска гостујућа трупа добила још неколико ангажмана у истом
позоришту, те је следећа представа била заказана већ 4 дана кас-
није, а овога пута су се играли Ромео и Јулија, наравно, са Харијет
у улози Јулије. Глумица је доживела велику популарност овом
представом, критика је сматрала да је успела да револуционаризује
читав смисао женског лика у позоришту, својом изузетно ино-
вативном глумом која се базирала на изразитом коришћењу по-
крета телом и пантомимом. Млади Берлиоз, већ заљубљен до
ушију у Харијет, није пропустио ни ту, нити сваку следећу
представу у којој је она играла. Берлиоз је врло брзо постао оп-
седнут Харијетом и покушавао је на све могуће начине да до ње
и дође. Затрпавао јој је хотелску собу цвећем, слао јој је писма и
поруке, изнајмљивао је собе са погледом на улаз хотела у ком је
привремено живела, покушавао да од ње измами макар један
састанак. Али Харијет, шокирана и престрављена његовом нава-
лентношћу, али и упозорена од стране пријатеља да је Берлиоз
познат као ексцентричан и нагао младић, остала је нема на његове
позиве и никада му није одговорила ни на једно писмо, нити
је пристала да се са њим упозна. Но, није само он био опчињен
сценском и женском појавом младе и успешне Харијет. Она је
успела да очара и многе већ доказане велике умове тадашњег па-
риског друштвеног естаблишмента од којих су неки Александар
Дима, Теофил Готје, Ежен Делакроа и Виктор Иго.
Током наредне две године, Берлиоз је брзо напредовао као ком-
позитор. Опседнут Шекспиром због Харијет, писао је музику
инспирисану делима овог великог енглеског писца, те су тако на-
стала и његова позната дела “Ромео и Јулија” и “Беатриса и
Бенедикт”. Љубав према Харијет није јењавала током тих година,
напротив, постајала је све јача, све судбинскија и све болнија. Ка-
да се 1829. године Харијет вратила назад у Лондон, Берлиоз је ре-
као свом пријатељу: “Она је сада у Лондону, а ја је ипак и даље
осећам свуда око себе. Непрестано чујем своје срце како удара јако
у грудима као клип у парној машини. Сваки мишић у мом телу
подрхтава од бола. Непотребно. Застрашујуће”. Тада се у Хектору
Берлиозу нешто преломило, јер је то био тренутак када је осетио да
своју епску љубав према једној жени која га неће, мора преточити
у исто тако епско и помпезно музичко дело огромних размера и
велике уметничке вредности. “Љубав нема моћ да изрази музику,
али музика може да наслути обрисе љубави”, изјавио је једном
Берлиоз. И тако су настали први тактови онога што ће се касније
испоставити једним од највећих ремек-дела у читавој историји
музике. Тако је настала Берлиозова Фантастична симфонија. Дело
које је у потпуности иновирало концепт симфоније и за коју се
данас сматра да је уз Бетовенову 9. Симфонију, најзначајнија сим-
фонија икад компонована. А шта је било иновативно у њој? Пре
свега, Берлиозово програмско аутобиографско ткиво које је у њу
уткао. Она за разлику од ранијих симфонија других композитора
има осмишљену позадинску причу по којој је компонована, а ко-
ја говори о главном протагонисти – Уметнику, који слушаоцу
отворено показује своју емотивну крхку страну бића и то одмах у
уводним тактовима. Објекат Уметникове љубави представљен је
кроз још једну композициону иновацију звану Фикс Идеја, коју је
Берлиоз први пут искористио управо у овом делу, а коју су многи
каснији композитори усвојили и развијали у својим делима (из
које је рецимо Вагнер развио свој чувени Лајтмотив), а данас се
на тај начин пише и оркестарска филмска музика (сетимо се теме
за сваког лика понаособ из великих холивудских блокбастера).
Ирина Павловић
Очување џез културе, њених корена и традиције
“Џез није само музика, то је начин живота,
бића, начин размишљања.”
Нина Симон
Џез музика кao културни феномен произилази из афро-америчке
ниже класе, робовa за које je музикa била јединo поље слободе.
Афро-америчка музика, коју данас називамо џезом, музика
која је изворно настала из песама афричких робова, црначких
спиритуала, госпела и блуза, била је слушна, импровизована
музичка традиција и феномен. Настаје из народне музике и
плеса Афроамериканаца, под утицајем диверзних култура и
мултикултуралног друштва, пак се развија у интелектуалну и
модерну музичко уметничку форму двадесетог века.
Музика је суштински битна за креирање културе, традиције
и националног идентитета који директно одражава историју
и друштвени статус, а самим тим и утиче на дух поједине кул-
туре. Стога је историја џеза део наставног предмета историје и
социологије у америчким основним школама (након што је џез
национални курикулум интегрисан 2000. године и има за циљ:
“пре свега, истражити друштвени, економски и политички кон-
текст у којем се џез развио”.) На веома јединствен начин, музи-
ка рефлектује и доприноси очувању свих културних и друшт-
вених аспеката једне нације попут: културног идентитета, начи-
на живота, религије, друштвене психологије, друштвених одно-
са, менталитета људи, итд. Управо је џез култура пример тога
да се музици треба приступити кроз упознавање историје, кул-
туре и културног наслеђа. Музичари морају бити историчари,
истраживачи и критичари, како би били квалификовани за фор-
мирање сопствених критеријума и изградњу властитог укуса.
На исти начин на који музика покреће емоције и не може се
описати само као сплет пуких нота, познавање историје нису
само датуми историјских догађаја. Кроз историју се директно
упознајемо са културом једног народа. Другим речима, истражи-
вање историје утиче на спознају културе и разумевање музике
као важног дела сваке културе, са свим својим културним и
друштвеним аспектима. Историчар Валтер Родни има важна
запажања на ову тему. Родни је такође био и политички активиста
и научник који је убијен у Гвајани 1980. Он је био један високо
образован човек, који је жртвовао свој живот зарад борбе за права
афроамеричког народа. Као универзитетски професор историје,
описује у својој књизи “Како је Европа уназадила Африку:
“Култура је потпуни начин живота. Култура је начин на који
се људи облаче; начин на који ходају и разговарају; начин на који
третирају смрт и поздрабљају новорођенчад. Очигледно је да су
јединствене карактеристике постојале у практично сваком лока-
литету у односу на све друштвене детаље … На примјер, музика
и плес имали су кључну улогу у “неконтаминираном” афричком
друштву. Африка је континент бубњева и перкусија. Афрички
народи су досегли врхунац постигнућа у тој сфери.” 1)
Да би се истински схватила једна култура и традиција, корене
треба добро проучити. Амерички џез пијаниста и композитор
Ренди Вестон истиче:
“Важно је учити историју наше музике и порекло наше музике,
која долази директно са афричког континента. Музичари мора-
ју бити историчари.”
Најкреативнији и јединствени културни аспекти попут рит-
ма, креативности, импровизације, плеса, ритуалне традиције, на-
чина живота, друштвени аспекти и сл. потичу из афричке кул-
турне баштине. Упркос расизму и дискриминацији, њихова креа-
тивност није била спутана, већ је опстала и еволуирала. Ако су
афро-амерички џез музичари веома посвећени истраживању сво-
јих корена, у којој мери би џез студенти других културних при-
падности требало да се посвете њеном изучавању? Нажалост,
суочени смо са проблематиком и парадоксом да се ови најваж-
нији аспекти занемарују чак и током џез студија, поготово у за-
падноевропском школству, међу оним студентима који долазе
из потпуно различитих култура и окружења. Афрички утицаји,
корени, па самим тим и традиција џез музике су игнорисани или
пак заборављени од стране оних ученика који би требало да се
највише позабаве овом темом и са озбиљношћу приступе њеном
изучавању. Једна од највећих личности и ауторитета џез музике,
Дизи Гилеспи, поручује:
“Студент наше музике, ако се врати довољно далеко, откриће
да је главни извор наше музике Африка”.
Упознати смо са чињеницом да је џез настао под утицајем ра-
зличитих култура, као што се џез хармонија развила под утица-
јем европске класичне музике, али џез музика се заправо у сво-
јој есенцији и духу суштински разликује од Вагнерове опере и
западноевропске традиције. Дакле, европски утицаји су у џезу
далеко мањи од значаја афричког порекла. Гилеспи такође суге-
рише шта је главни извор џеза, док пак друштвене разлике и
ритам имају најважнију улогу. Не можемо одвајати џез музику
од афро-америчке културе или њеног друштва, посебно зато
што је друштвени аспект баш тај који џез културу карактерише.
Џез музика је друштвена музика, музика која повезује људе. Џез
легенда Бени Голсон, композитор, аранжер, продуцент и тенор
саксофониста говори: “Све што смо имали биле су то плоче и
једни друге. То је била наша школа.”
Ритам и синкопација, као јасна асоцијација за џез музику је
нпр. за припаднике немачког Трећег Рајха била музика “инфе-
риорне, ниже расе”, плес је био сматран баналним, провокатив-
ним и анималним од стране западних Европљана, групна им-
провизација и музицирање искључиво по слуху и осећају, тра-
диција ритуала, учешће публике, креативност, начин живота и
друштвени односи, музичка филозофија итд. Све што краси афро-
америчку културу и све аспекте афричке културне баштине били
су без преседана деградирани од стране западних Европљана.
Управо због таквог става, посебно у западноевропским џез шко-
лама данас, је веома важно обратити пажњу на афричке корене,
тј. порекло џеза, као и на перцепцију свих културних и друшт-
вених аспеката. Генерално, студенти који долазе из других под-
ручја требали би да инвестирају много више времена у учење и
приближавање афро-америчке културе од ученика који су већ
природно део ње, јер смо ми, сасвим логично, бели Европљани
који нису пљескали уз госпел музику сваке недеље. Под друшт-
веним контекстом морамо такође размотрити следећу тему као
веома важан аспект џез културе: Ученици, џез фанови и публи-
ка треба да се упозна са расизмом, дискриминацијом и експлоа-
тацијом са којом се суочавају афро-амерички музичари, и који
датирају из древних времена. “Људи су умрли због ове музике. Не
може постојати нешто озбиљније од тога. ” – Дизи Гилеспи
Како да схватимо њихову поруку или бунт у музици ако не
познајемо њихову историју и истински не схватамо њихов статус?
Било да причамо о џезу, блузу, госпелу или латино музици, ово
културно поље су креирали афро-амерички робови. Стога,
њихову музику треба видети као триумфалну борбу за слободу и
права афроамеричког народа.
“Џез говори у име живота, ово је тријумфална музика.” –
Др. Мартин Лутхер Кинг
Чињеница да, на пример, на три џез универзитета у Бечу, исто-
рија џеза чак није ни укључена у наставни план и програм, пред-
ставља велики проблем и парадокс јер недостатак знања о исто-
рији џез музичке културе отежава учење и спутава истинско
разумевање њене суштине. Самим тим, многи студенти који завр-
ше ове школе немају очекивано знање и познавање духа културе из
које ова музика настаје. Нажалост, такви студенти нису довољно
квалификовани да презентују џез као уметничко стваралаштво.
Поред музике и историје, друштвене, етнолошке, психолошке и
све остале важне аспекте треба детаљно истражити зарад очувања
џез традиције, њеног духа и музичке филозофије. Поготово младе
генерације музичара и педагози, као њихови ауторитети, требало
би да се боре за образовање које утиче на формирање потпуније
личности музичара, уметника који поседују свеобухватан поглед,
разумевање суштине, али и свест о томе да игнорисање аспеката
који доприносе аутентичности, духу и лепоти културе, руши
саму културу и њену традицију води у заборав.
_________________________
1) Rodney, Walter, “How Europe Underdeveloped Africa”, 1973, p.53
Марија Динов Васић
Шта је видео западни ветар на југу Србије?
На југу Србије, у Врањскоj котлини, недалеко од ушћа Врањске
реке у Jужну Мораву, тихо живи свој балкански усуд град Врање.
Још од турског доба ово место било jе раскрсница путева из
Србиjе према Македониjи и Бугарскоj, важно место на моравско-
вардарском путу познато по производњи оружjа и железничких
предмета. Његов специфичан менталитет најбоље је овековечио
у својим делима писац Бора Станковић. Након Другог светског
рата град је израстао у индустриjско средиште са фабрикама
обуће, текстила, металургиjе и покућства.
У периоду транзиције након распада Југославије, Врање је
поделило дезоријентисану судбину осталих балканских чвориш-
та. Остало је у запећку “југа од југа”, помало неснађено, али за-
то чврсто културолошки постојано, вероватно захваљујући упра-
во свом традиционално оријенталном духу. Ортодоксно-оријен-
тални менталитет тешко је дезоријентисати? Временом је кроз
снено магновење и готово једва приметно, уз неизбежан “западни
ветар” и на “југу од југа” замирисао XXI век.
Посебна места привлаче посебне људе и прилике. Тако су се,
ваљда природно, учворили град Врање и један ексклузивни лет-
њи пијанистички фестивал. Иако испрва необичан догађај за ово
поднебље, фестивал Piano Summer, упркос бројним предрасудама,
потврђује своју позицију већ пету годину за редом. За то време
ова манифестација високе културе освојила је срца публике и са
преко седам хиљада посетилаца годишње успела да прерасте у
својеврстан и независан музички догађај, који као симболичан
српски “прозор у свет” истовремено креира нове импулсе кул-
турног живота целог региона, па и шире.
Фестивал је у својој петој едицији обележио један значајан
музички јубилеј – 100 година од смрти најзначајнијег представ-
ника импресионизма у музици, великог француског композитора,
Клода Дебисија, из чијег опуса је преузет и мото овогодишњег
фестивала: “Шта је видео западни ветар…” С тога је већи део
тематски обликованих програма у извођењу еминентних уметни-
ка, био испуњен остварењима овог француског композитора.
Прва три реситала припала су гостима из иностранства, а остале
концерте су приредили домаћи извођачи.
На вечери свечаног отварања манифестације у пуној сали
Дома Војске Србије, после официјелног увода, други пут се у
Врању “музички” представио Зоран Имшировић, уметнички ди-
ректор фастивала, чије организаторске, аниматорске, преводи-
лачке и образовне активности дају оригиналан печат целом
догађају. Према речима музиколога Марије Адамов, овај “млад,
у пуном смислу вредан и агилан културни посленик, који је
после студија остао у Минхену одакле се и разастире његова кул-
туролошка мисија на некадашњу домовину”, извео је захтеван
програм, уобличен у конципирани реситал насловљен као “Су-
мрак романтизма”.
Друге фестивалске вечери наступио је Имшировићев нека-
дашњи професор, Мајкл Лесли, једнан од најзначајнијих пија-
ниста пореклом из Аустралије, који је за централно место дело-
вања изабрао Минхен у ком се и сам некада школовао и освајао
престижне награде. Респектабилан познавалац и извођач готово
целокупне клавирске литературе, Лесли је постао љубимац пуб-
лике у Врању где борави већ трећи пут. Док је Имшировић сви-
рао композиције које су претходиле импресионизму, његов про-
фесор је изабрао оне које припадају првој половини XX века,
артикулишући своју идеју кроз наслов реситала као “Нови путеви”.
Од треће вечери фестивала, Дебисијева дела програме су,
попут лајтмотива, повезивала. Реситал јапанске пијанисткиње,
Мику Нишимото, насловљен “Игра воде”, недвосмислено је ре-
флектовао импресионистичку естетику Клода Дебисија и Мори-
са Равела. Ова изванредна уметница је својим кристалним то-
ном, изливеним из свих регистара клавирског звука, увела ток
фестивала у импресиван музички свет наглашеног колорита. И
наша реномирана пијанисткиња, Рита Кинка, која је наступила
четврто вече део свог опсежног програма (поред композиција
Јоханеса Брамса и Беле Бартока), посветила је Дебисију. Њен нас-
туп обележен је зрелим интерпретативним остварењима, којима
је, према мишљењу домаћих критичара, још једанпут потврдила
свој неприкосновени виртуозитет.
Пето фестивалско вече под називом “Панова фрула”, започела
је соло наступом флаутисткиња Сања Стијачић, која је извела
чувену Дебисијеву композицију “Сиринкс”. Остатак камерне ве-
чери уприличен уз садржајну клавирску сарадњу Весне Дамља-
новић, одисао је у потпуности лежерном, “француском” атмо-
сфером, те је тако начињен и мали предах од музике за соло
клавир, која уме да буде веома захтевна за публику, нарочито у
“лаким” и безбрижним летњим вечерима испуњеним заводљивим
звуцима и мирисима топлог југа.
Завршни концерт под називом “Три мускетара”, протекао је
у знаку француске музике. Програм је био сачињен од дела
Франсоа Купрена, Клода Дебисија (заступљеног у највећој мери)
и Мориса Равела. Концерт је био пропраћен са великом пажњом
присутне публике. Радује и чињеница да су прилику за наступ,
уз францускињу Силви Нисифор, имале две талентоване младе
домаће уметнице, Јасмина Раковић и Милица Марковић, што у
потпуности кореспондира са интенцијом организатора фести-
вала, да открију, подстакну и подрже младе уметнике, превен-
ствено са нашег поднебља.
Љубитељи музике имали су прилику да боље упознају
Дебисијево стваралштво и кроз низ предавања посвећеним овом
композитору. Осим тога, серија ауторских концерата посвећених
српским композиторима (Александар Вујић 2016, Иван Јевтић
2017), настављена је предавањем о академику Дејану Деспићу и
његовом раном клавирском опусу. Као куриозитет овогодишњег
фестивала треба истаћи посебну привилегију за уметнике који су
имали прилку да своје интерперетације изведу на концертном
клавиру марке Штајнгребер, инструменту надалеко познатом
по свом племенитом звуку који је својевремено одушевљавао
Франца Листа, Рихарда Вагнера и многе друге.
Релевантни промотери културе слажу се око оцене да су
летњи фестивали у свету одавно утврдили и потврдили своју
незаобилазну позицију на путу увођења уметничких садржаја у
градски етар. Зато су фестивали попут овог изузетно значајни.
Права је штета што званичне институције задужене за негу кул-
турних и образовних садржаја, попут Министарства културе и
информисања Републике Србије (чија је финансијска подршка
фестивалу ове године у поптуности изостала), немају више “слуха”
за културне потреба својих грађана, који већ пет година показују
где нам је место на културној мапи Европе и света.
Видан Богдановић
Кад је обнављана Србија
Тempus et meum ius 1)
Династија Обреновић је, почевши од свог судбоносног доласка на
српски престол до трагичног одласка у историју, пленила паж-њу
не само наше већ и светске јавности 2) . Међутим пажња света се
увећала од убиства последњег Обреновића. У Холивуду су снима-
ни филмови 3) , а многобројне књижаре по Европи продавале су
велики број дела посвећених овој тематици. То је све трајало и
између два рата, али је после “Другог Великог рата” пажња почела
да јењава.
У фебруару 2003. године створена је Државна Заједница СЦГ.
После више од 80 година, заборављено и поништено, име Србије
се враћа у банкарство, диполоматију и трговину, као име међуна-
родноправног субјекта.Годину дана касније враћају се симболи
Краљевине Србије. У мају 2006. године распала се државна зајед-
ница… Али ко је то створио модерну Србију, која постоји већ два
века? Ко је био обновитељ српске државности, и шта говоре доку-
мента и књиге, покушаћемо да наговестимо у овом кратком чланку.
Легенде и бајке
У последњих неколико година, поклопило се неколико значајних
јубилеја које је требало на ваљан и достојан начин обележити.А
како се обележавало два века обнове српске државе и подизање
Првог српског устанка? У већини медија било је присутно анти-
обреновићевско расположење. Новинари су сматрали да је најбољи
начин да се уздигне вожд Карађорђе и његов устанак тако што ће
бити умањен књаз Милош. Тако је сасвим изостављено учешће
породице Обреновић у овом устанку. Све се то уклапа у једну већ
дуго постојећу склоност да се устанак вожда Карађорђа (1804)
прикаже као устанак само Карађорђа и његових следбеника. Ова
теза уопште не одговара истини јер Обреновићи су имали вео-
ма завидну улогу у животу Србије и њеној одбрани, како пре
Карађорђевог устанка тако и после њега. Српској јавности, реци-
мо, недовољно је познато име војводе Милана Обреновића, који
је рођен у браку Обрена и Вишње, а полубратa књаза Милоша.
Војвода Милан био је један од богатијих људи у Србији из времена
пред устанак. По избијању устанка од првих је који се укључују у
борбе, а устанак је помагао и новчано. Вожд Карађорђе га је, из
тих разлога, поставио још у првом месецу устанка за војводу
Рудничке нахије. Истакао се у биткама око Јагодине 1804, Ужица
1805 и 1807, на Мишару 1806. Са великим успехом успео је да са-
чува српске положаје на Морави, у нападу нишког Емир-аге
августа 1807. После одсудне битке код Сјенице вожд Карађорђе је
команду над војском на овом бојишту препустио војводи Милану.
У јуну 1810. године, пун снаге, војвода Милан прешао је Дунав и
учествовао у боју на Варварину. Изненада, у децембру исте го-
дине, умро је напрасно у Букурешту. Једно од првих питања ко-
је се поставило јесте како да тако знаменити српски војвода умре.
У народу је остала прича, како је војвода Милан погинуо у боју,
али како је, ето, убијен с леђа. Иако је ова прича, као и многе су-
протна чињеницама, она ипак одражава сумњу народа да је вој-
воду Милана убио неко по наређењу српских власти. Сам војвода
Милош Обреновић тврдио је да је његов полубрат отрован.
Војвода Милан је својим јунаштвом стекао изузетан углед и сла-
ву у народу, а његови велики успеси помутили су славу тадаш-
њих вођа устанка, те и самог вожда. Зато, после неколико вели-
чанствених победа, војвода Милан бива послат у Букурешт на
преговоре, уз образложење да ће Србију боље бранити својом
дипломатском вештином. Јован Ристић, историчар и политичар,
такође је тврдио како је војвода Милан отрован. Међутим, ова
чињеница није још увек потврђена. Премда постоји још један
догађај који указује на убиство. Пре десетак година, земни остаци
бојводе Милана су из Румуније премештени у Србију. Тада су све
дневне новине објавиле како ће се, коначно, у најкраћем року,
извршити испитивање моштију и научно доказати да ли је заиста
отрован или не. Саопштење је до данас изостало.
После смрти свога полубрата војвода Милош пао је у неми-
лост власти. Клеветан је, исмеван, понижаван и изолован. Убрзо
долази до слома српског устанка, вође устанка се повлаче, али
не и војвода Милош. Негде код данашњег Обреновца, војвода
Милош среће Јакова Ненадовића, који га је позвао да са њим
побегне у Аустрију јер ће за неколико дана пасти и Београд, на
шта му Војвода Милош одговора: “Кад моју стару мајку, жену и
децу разгазе Турци, што је вајде да и ја сам живим? Доста је браће
изгинуло војујући са мном; право је да погинем и ја, ако другојачије
нема живота. Него ја идем у народ, па како њему буде, тако и
мени…” Управо се у овим речима види одговорност према народу,
коју је имао књаз Милош. Он остаје са истим тим народом који је
и позвао на устанак против Турака. Желео је да са народом дели
и добро и лоше.
Тако је наговештена владавина Милоша Великог (прва влада
1815-1839, друга влада 1858-1860) који је обновио српску државност,
под ким је једини пут удвостручено становништво и који је са-
градио и обновио највећи број цркава и манастира од свих
владара у новом веку. Књажева владавина заслужује посебан
осврт.
Како се прославља Књажев устанак?
Још занимљивије је како се не–прославља устанак књаза
Милоша. Године кад се навршило 190. година од Таковског
устанка, о овом значајном догађају готово ниједне новине нису
донеле ни најмању нотицу. Држава је обележила овај устанак
тако што је обновила, већ дуго времена запуштени Конак кнеза
Милоша. На отварању је беседио Небојша Дамњановић, испред
Музеја. Његова историјска беседа је упознала многе са животом
књаза Милоша. Управо је, дакле, овај господин, на прави начин,
обелоданио историју прве половине XIX века.
Касапљење књаза Михаила
После абдикације књаза Милоша 1839. године на престо Србије
дошао је књаз Милан Обреновић, првенац књаза Милоша и кња-
гиње Љубице, који је владао само месец дана, јер је умро од ту-
берколозе. Данас почива у цркви Светог Марка, у истој гробници
са последњим Обреновићима. Важно је истаћи да је 1903. године
његов гроб раскопан. Са прста му је скинут залатан прстен јер су
завереници били среброљубиви. После Милана на престо Србије с
тупа књаз Михаило. У његовој гарди се налазио и млађи Кара-
ђорђев син, Александар. Три године после одласка књаза Мило-
ша, књаз Михаило је збачен са престола, а његово место преузима
књаз Александар. Књаза Михаила су протерали тако што су га
ставили на обичан сплав и одгурнули у правцу Земуна, тако да
он сада одлази у европске престонице и постаје један од нај-
просвећенијих Срба тога доба. Владавина књаза Александра и
уставобранитеља, произвела је у народу велико незадовољство.
Сазива се велика скупштина о Светом Андреји 1858. године и та-
да је одлучено да се на престо врати књаз Милош. Након ове две
последње године Милоша Великог владар постаје књаз Миха-
ило, који је одмах својим реформама почео да уводи Србију у
западноевропске токове. Као просвећени владар, он је изузетно
неговао културу. Већину уметника лично је помагао. Ђура Јак-
шић је неке од најлепших песама управо спевао о књазу Михаилу.
Готово да се и не спомиње да је његовим новчаним средствима
подигнуто Народно позориште у Београду, али и да је био ини-
_________________________
1) Tempus et meum ius, или по новом: Tempus et meum jus, девиза је
династије Обреновић. Њен превод гласи: Време и моје право,
приписује се књазу Михаилу, а највише је употребљавана под
Обреновићем Петим. Приликом протеривања из Србије 1842. године,
на пристаништуКњаз Михаило поручио је пријатељима и издајицама
династије Обреновић и Србије: Време и моје право погинути неће.
Девиза се налазила и на застави Двора, где је била исписана на
српском језику, ћирилицом. На гробу књаза Михаила, у Саборној
цркви, она је исклесана на латинском језику (Tempus et meum jus).
2) Constantin Dumba, Dreibund und Entente Politik, Wien 1931; F. Gerard,
A king’s Romance,London 1903; Chedomille Miatovich, A Royal Tragedy,
London 1917; Angelo Permice, Origine, Sviluppo ed evoluzione storica delle
nazioni balcaniche, Milano, Hoepli,1915.
La reina fatal, Emilio Zorzi, 1943, Argentina, ediciones Morata; Не би
требало заборавити наше познате савремене историчаре и њихова
дела: др Сузану Рајић, др Ану Столић и др Радоша Љушића..
3) Најпознатији холивудски филм је A woman commands, из 1932.
године, у коме су глумили прослављени Basil Rathbone и Pola Negri,
сценаристкиња је била Thilda Forster; занимљиво је да је овај филм,
због великог интересовања,имао и европску верзију, на немачком
језику, чији је наслов био Um eine Fürstenkrone. Обе верзије режирао
је Бечлија Paul Ludwig Stein, који се специализовао за романтичне и
породичне комаде, обично са женском перспективом.
Дарко Михајловић
Пуковник Драгутин П. Гавриловић (1882-1945)
Неустрашив у бојевима, а запамћен по говору
Драгутин Гавриловић рођен је у занатлијској породици у Чач-
ку 12. маја 1882. године (тада Таковском срезу, Чачанском округу).
Родитељи су му били Петар и Милка. Отац Петар био је абаџија
и одборник чачанске општине. У родном граду завршио је основ-
ну школу (четири године), а потом и шест година гимназије. Ни-
жу школу војне академије, као питомац 32. класе, уписао је 1.
септембра 1899. године. 15) Војну академију завршио је 1901. годи-
не, када је указом краља Александра I Обреновића, од 15. авгус-
та (2. августа по јулијанском календару), издатим у Смедереву,
стављен у активну војну службу и произведен у чин потпо-
ручника. 16)
Гавриловић се оженио 28. октобра 1907. године Даринком
Даром Бјелопавловић, кћерком Велимира и Дмитре. Са њом је
имао петоро деце, сина Драгоша (рођеног 1912) и кћери Милицу
(1908), Љубицу (1910), Даницу (1914) и Емилију (1921).
Службовање
По завршетку Војне академије распоређен је 31. августа 1901, у чину
потпоручника, по потреби службе, за водника 3. чете 1. батаљона X
пешадијског пука “Таковског”. 17) У том пуку Гавриловић је провео
петнаест година. На дужности водника остао је до 26. августа
1910. године, када је постављен за командира 1. чете 3. батаљона X
пешадијског пука. 18) Од 1. августа 1914. године је командир 1. чете 3.
батаљона X кадровског пука, да би 1. фебруара 1915. године постао
командант 2. батаљона X кадровског пука до 5. маја 1916. године. 19)
Тада постаје командант 2. батаљона XII пешадијског пука “Цара
Лазара” I позива и на тој дужности ће провести преостале ратне
године и предводити свој батаљон у славном пробоју Солунског
фронта. Пошто је, после Првог светског рата, уследило превођење
војних јединица на мирнодопске услове, Крушевац је добио 47.
пук, а Гавриловић је 29. априла 1920. постављен за команданта
1. батаљона наведеног пука. После указа је остао још три месеца
на старој дужности. 20) У истом чину (пуковника) постављен је
12. августа 1920. године за команданта 47. пешадијског пука (рани-
је XII пешадијског пука). 21) На тој дужности у Крушевцу остао
је десет година до 7. јуна 1930. године, а од 11. јуна 1930. одлази у
Београд на дужност шефа административног одсека ђенерал-
штабног одељења при Министарству војске и морнарице, а по-
том и шефа Генералштабног одељења. 22) Гавриловић је био и хо-
норарни професор војне администрације на Нижој школи Вој-
не академије. 23) Написао је књиге: Војна администрација (са при-
лозима), 1935, коју је израдио по програму за полагање испита
Више школе Војне академије и Службена путовања и селидбе
за иностранство, по иностранству и у земљи официра, војних
чиновника, подофицира и осталих лица на служби у војсци и
морнарици и њихове законске накнаде, 1938, Службена путовања
и селидбе 1939. године 24) О својим књигама обавештавао је јавност
преко Службеног војног листа.
Напредовање у служби
На војној академији стекао је 1900. године чинове каплара (14. мар-
та), поднаредника (14. августа) и наредника (14. октобра). 25) На-
редне 1901. године завршио је Војну академију са чином потпо-
ручника. У чин пешадијског поручника произведен је 12. јула
1905. године. 26) Унапређен је у чин капетана II класе 14. јануара
1910. године. 27) Чин капетана I класе добио је почетком Првог бал-
канског рата 20. октобра 1912. године. 28) Након Балканских рато-
ва унапређен је у чин мајора 31. октобра 1913. године, 29) а у чин
потпуковника 14. октобра 1915, после подвига на Дунавском ке-
ју и рањавања. 30) У чин пешадијског пуковника унапређен је
27. октобра 1920. године. 31) Гавриловић није добио чин генерала.
Одбијен је предлог команданта Шумадијске дивизијске области,
дивизијског генерала Добросава Миленковића од 1. јануара 1929.
године, да Гавриловић добије чин бригадног генерала. Милен-
ковић наводи Гавриловићеву храброст, ратне заслуге, успехе у
вођењу пука, а такође га пореди са млађим официрима и онима
који су стекли чин канцеларијским послом. Наводи да је то
интерес војске и правде. Командант V армијске области, армијски
генерал Божидар Терзић се сложио са предлогом и тражио да
се Гавриловићу поново омогући студијско путвање, јер на из-
вршеном није имао успеха, а без њега није могао добити виши
чин. Међутим, министар војске и морнарице, армијски генерал
Стеван Хаџић одбио је да Гавриловићу омогући поновно испитно
путовање за чин бригадног генерала, наводећи одговарајуће про-
писе и образложења. Министар је овом приликом скренуо пажњу
својим потчињенима да није примерено поредити заслуге и суд-
бину пуковника Гавриловића са другим официрима. 32)
Завршени специјални курсеви: Завршио је Пешадијску шко-
лу гађања у Београду 1910. године, официрски курс у вођењу
специјалних јединица у Лерину 1917. године, затим виши течај
Пешадијске официрске школе у Калиновнику. 33) У Француском
центру у Флорину је априла 1918. био на обуци у руковању раз-
личитим типовима оруђа. 34)
_________________________
15) Споменица седамдесетпетогодишњице Војне академије 1850-1925,
Штампарска радионица Министарства војске и морнарице, Београд,
1925, 298. У списку XXXII класе налази се под редним бројем 109.
16) Ф|АNo 6101. Службени војни лист, бр. 36, 12. августа 1901, 759-760,
1073-1074. Иако су се подаци о Гавриловићу налазе у објављеним
радовима, аутор ових редова је настојао да их провери у примарним
изворима и где их је користио наводи њих. Биографијом Драгутина
Гавриловића најозбиљније, веома минуциозно и крајње прецизно,
бавио се Радивоје Бојовић, музејски саветник Народног музеја
у Чачку. Његови радови представљају богат извор информација о
Драгутину Гавриловићу. Наведени господин ми је несебично уступио
неке фотографије и податке. Датум рођења помиње Радивоје Бојовић,
Персонални досије пуковника Драгутина Гавриловића, Годишњак
града Београда, XLV-XLVI, Музеј града Београда, Београд, 1998-1990,
83. (у наредном тексту Р. Бојовић, Персонални досије). Исти аутор у
каталогу Драгутин Гавриловић, мајор са чином пуковника, Народни
музеј, Чачак, 7, прилаже фотографију из књиге рођених чачанске
цркве, где стоји да је Д. Гавриловић рођен 30. априла 1882. године,
што потврђује тврдњу, јер је у књизи рођених реч о старом календару.
Ово наводимо, јер на интернету, на више страница, стоји за рођење
Гавриловића податак 25. мај 1882. (на пример текст Понижено срце
мајора Гавриловића, Вечерње новости, 5. март 2011, затим текст о
Гавриловићу на www.riznicasrpska.net…). Име мајке не наводи Р.
Бојовић, али га помиње Томислав С. Влаховић, Витезови Карађорђеве
звезде с мачевима, ауторско издање, Београд публик, 1989, о Драгутину
Гавриловићу 14-15.
17) Бр. указа 3215, Службени војни лист, бр. 38, 26. августа 1901, 811-812.
18) Наредбом министра војног Ф|А Бр. 7984. Службени војни лист, бр. 30,
15. августа 1910, 681-682.
19) Радивоје Бојовић у свом раду наводи два датума када Гавриловић
почиње да командује батаљоном. На страни 98. наводи 20. фебруар
1915. а на страни 112. наводи 1. фебруар 1915. године.
20) Службени војни лист, бр. 20, 14. маја 1920, 681-682. Ф|АО Бр. 156225.
Службене новине Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца, бр. 156, 20.
јула 1920, 1. Р. Бојовић, Персонални досије, 104.
21) Службени војни лист, бр. 33, 18. августа 1920, 1489. ФАБр. 19599.
22) Р. Бојовић, Персонални досије, 112. Р. Бојовић, Одликовања пуковника
Драгутина Гавриловића, Зборник радова Народног музеја VI, Чачак,
1975, 246.
23) Службени војни лист, бр. 41, 2. новембра 1935, 1839-1840. Службени
војни лист доноси и да је Гавриловић, поред редовне дужности, био
заменик председника испитне комисије за чин капетана II класе рода
војске “окатегорисаног на свагда за канцеларијске и административне
службе”, Решењем министра војске и морнарице од 25. децембра 1939.
године Ађ. Бр. 44750. Службени војни лист, бр. 47, 31. децембра 1939,
2707-2708.
24) Гавриловић је огласе објављивао у више бројева Службеног војног
листа. Службени војни лист, бр. 41, 2. новембра 1935, 1839-1840;
Службени војни лист 15. октобра 1937, 1359-1340… Оглас о иззласку
из штампе књиге Службена путовања… Службени војни лист, бр. 19,
22. јуна 1939, 1119-1120. Српски биографски речник, књ. 2, В-Г, главни и
одговорни уредник Чедомир Попов, Матица српска, Нови Сад, 2006,
582.
25) Р. Бојовић, Персонални досије, 112; Време, бр. 3010, 16. маја 1930, 5.
26) Указ краља Петра I Ф|АNo 4951. од 29 јуна 1905. Службени војни лист,
бр. 24, 29. јуна 1905, 487-490.
27) Указ краља Петра I Ф|АNo 24. од 1. јануара 1910. Службени војни лист,
бр. 1, 9. јануара 1910, 1-4.
28) Радивоје Бојовић, Персонални досије, 98.
29) Службени војни лист, бр. 22, 3. новембра 1913, 501; указ Ф|А Бр. 9964.
30) Према јулијанском календару то је 1. октобар 1915. Српске новине, бр.
104, 6. децембра 1916, Крф, 1; Указ о произвођењу у виши чин издо је у
Крагијевцу, у име краља Петра I, регент Александар Ф|АО Бр. 1576.
31) Према јулијанском календару то је 14. октобар 1920. Службени војни
лист, бр. 41, 23. октобра 1920, 1981-1982. ФАБр. 32325.
32) Р. Бојовић, Персонални досије, 106-110.
33) Бојовић, Персонални досије 111.
34) Радивоје Бојовић, Драгутин Гавриловић, Мајор са чином пуковника,
Народни музеј Чачак, 2007, 18.
Владимир Умељић
Култура памћења, као предуслов настајања и опстајања опште културе и цивилизације
“Ми знамо само онолико, колико наше сећање поседује”
(Tantum scimus, quantum memoria tenemus)
Култура памћења, историјски споменици и улога науке при
њиховом утемељивању
Горња изрека старих Римљана, као мото следственог разматрања,
пружа већ опште, универзално образложење његовог наслова. О
енормном значају културе памћења у партикуларним сегментима
људске цивилизације врло упечатљиво говори на пр. истраживање
масовних злочина у геноцидном европском XX веку.
Откривање комплексних узрока, утицаја пратећих фактора,
итд. који су довели до масовних геноцида над Јеврејима, Ромима
и Србима стоји не само у служби пијетета према милионима не-
виних и беспомоћних жртава, већ и у служби профилаксе, значи
императивног хуманистичког принципа: “Никад више!”
Другим речима, натпис који стоји на улазу у некадашњи на-
цистички логор смрти Дахау (а који би био примерен и свим дру-
гим стратиштима, као на пр. изузетно бруталном систему кон-
центрационих логора хрватске државе 1941-1945. Јасеновац): “Ко
жели да се геноцид заборави, тај жели да се геноцид понови!” ни
после више од седамдесет година није ништа изгубио од своје диа-
хроне актуелности.
Пре него што кренемо, од општег ка појединачном, неколико
речи о материјалним/физикалним и духовним тј. научним и умет-
ничким каменима-темељцима културе памћења.
Историјски споменици стоје у служби културе сећања, посе-
дују увек и културно-историјски карактер, по правилу уметничку
конотацију и – неопходна им је научна утемељеност у смислу уко-
рењености у историјској истини.
Монументални споменик Александру Великом у Скопљу нпр.
као део легитимисања “прастаре македонске нације, славне исто-
рије и аутохтоне културе” не може претендовати на статус исто-
ријског споменика, јер се заснива на тзв. контрафактичкој исто-
риографији, која је карактеристична за тзв. договорне нације (в.
доле). Као одраз политичког “wishfull thinking”, међутим, он има
шансе да постане препознатљива карактеристика, занимљив ку-
риозитет и туристичка атракција овог града.
Сасвим другачија ситуација је са последњим реализованим
пројектом неуморног културолошког великана Емира Кустурице,
са спомеником Соколовићима у Андрићграду, који сведочи како
о дубокој интелектуалној промишљености, тако и о изузетно
високом степену емоционалне интелигенције идејног творца и
свих оних, који су заслужни за настајање овог – то се већ сад може
рећи – историјског споменика.
Јер он испуњава све горе наведене, материјалне и духовне
критеријуме.
Поврх тога, он стоји у функцији два циља. Један се тиче ин-
дивидуалног и социјалног идентитета припадника једног народа.
Српски академик Коста Чавошки каже:
“Сваки народ, ако хоће да опстане на ветрометинама историје,
мора знати шта је од самог почетка био, шта јесте и шта треба и
даље да буде у деценијама и вековима који су пред њим. Све је то
садржано у појму националне самосвести.” 1)
Други циљ је у суштини више него очигледан, наиме, споменик
Соколовићима представља важан мост између различитих ставо-
ва и погледа на свет, између по пореклу орођених а у међувремену
религиозно, национално и пре свега политички одрођених и оту-
ђених социјалних заједница на овом простору.
Очигледност ове функције не значи, међутим, да ће она у
догледно време бити као таква од свих страна препозната, акцеп-
тирана и имплементирана. Напротив, искуствено је за очекивати
да ће се како Чавошком, тако и Кустурици пребацити да се овим
опет једном заговара “великосрпски национализам, злокобни шо-
винизам, говор мржње, империјализам, агресивност”, итд., да ли
се призивају “духови мрачне прошлости” и потпаљује фитиљ на
пословичном “балканском бурету барута”.
Ауторски став гласи – не! Овим се:
– као прво, само ословљава есенцијални значај очувања и жив-
љења сопственог историјског, националног, културног, језичког
идентитета и инсистирање на праву, да се пружи сопствени и
специфични допринос даљем развоју светске заједнице, светске
цивилизације;
– као друго, мостови (спо)разумевања и поверења се морају
градити, али једина база за њих је истина што је тврдио и Радивоје
Пешић: “Једино истина може спречити даље неразумевање, оту-
ђења и крвопролића. Јер, живот у заблуди рађа мржњу а само из
истине се рађа љубав.”
– То, још једном искуствено гледано, тешко да ће спречити или
ублажити очекиване напада на Чавошког, Кустурицу (а, веро-
ватно, и на аутора овог текста), јер “истина још никоме није шко-
дила, осим онима који су је изговарали” (Лао Тсе).
Без обзира на то, трагањем за истином и њеним одржавањем
испуњава се и превасходна сврха историјских споменика односно
културе памћења.
Традиционалне и тзв. договорне нације, просвећена и тзв.
контрафактичка (у смислу “wishfull thinking”) историографија 2)
У социологији је појам “договорна нација” позната категорија, по-
знат феномен јер “… свој настанак захваљује искључиво једној
политичкој одлуци”. При томе неминовно долази до исто тако
познатог пратећег феномена при проглашавању свих “управних”
тј. “договорних” нација, наиме, до покушаја конструисања “ста-
рог” националног идентитета у служби идеологије, у служби по-
литичког “пројекта нација”:
“Реконструкција историје постаје у све већој мери (…) карак-
теристика етничких покрета (…) При националистичком пред-
стављању историје информације се селектирају; одређени – јед-
ни од других независни – догађаји сада се међусобно повезују и
противуречности се изглађују (…) тако створена историја по-
стаје полазна тачка политичког деловања…” 3)
Историја се дакле поново пише, геополитичке карте се поново
цртају. Тешкоће са таквим начином интерпретације и, може се
рећи, врло самосвојним шпекулацијама, прокоментарисао је је-
дан амерички научни истраживач на следећи начин:
“Ради се само о националистичком конструисању геополи-
тичких карата, које би требало да утичу на перцепцију националне
историје од стране деце, како би се касније интерпретације
историјских збивања промовисале у смислу “губљења” и “фраг-
ментације” сопствених територија.” 4)
Напоменимо претходно да нико нема право да забрани љу-
дима да обзнане и живе или формално институционализују своје
жеље, тежње, таленте, потребе, амбиције или снове, тј. договоре,
да оснивају да ли шаховске клубове, еснафска удружења, пес-
ничке кружоке, верске заједнице, спортске лиге, политичке пар-
тије или пак нације.
Само се при томе не сме заборавити да са озбиљношћу, ма-
совношћу и значајем дотичних облика удруживања, одговорност
оснивача и учесника (не само аритметички, већ и социјално) екс-
поненцијално расте.
Метафорички речено, ако нпр. у једној кући живе три пород-
ице, и једна од њих намах одлучи да цеви централног грејања
самосвојно прекомпонује, измени, препречи и преусмери само
ка својим просторијама, истовремено и даље захтева, и очекује
најбоље добросуседске односе и дотадашњу поделу трошкова,
онда је то у најмању руку неодговорно и погођени немају другог
_________________________
1)Коста Чавошки, рецензија у енциклопедији CATENA MUNDI III,
Београд, 2016.
2)Подробније о овој проблематици у: Владимир Умељић, Балкански
гамбит Ватикана, KАТЕНА МУНДИ, Београд, 2018.
3)Упореди: Georg Elwert: Nationalismus, Ethnizität und Nativismus ‒ über
die Bildung von Wir-Gruppen. In: Peter Waldmann und Georg Elwert
(Hgg): Ethnizität im Wandel. Saarbrücken, Fort Lauderdale 1989, S.23;
исто тако: Tillman Schiel: Ethnie, Staat, Nation ‒ was ist Fiktion, was ist
Realität? In: Peripherie 18/19 (1985), S. 162-171.
4)Fine, John Van Antwerp (2006). When Ethnicity Did Not Matter in the
Balkans: A Study of Identity in Pre-Nationalist Croatia, Dalmatia, and
Slavonia in the Medieval and Early-Modern Periods. University of
Michigan Press. pp. 177–180.
Немања Девић
Mи, из 1914.
Не жалећи се и примајући ход догађаја и ред ствари у људској
суд-бини, не тражећи од новог нараштаја више разумевања него
што он може да га има, ми, из 1914. године, упиремо данас један
другом поглед у очи и са жаром, али и са том дубоком меланхо-
лијом, тражимо оно наше из 1914. године, што је изгледало
страшно, дивно и велико, као међа векова и раздобља, а што
полако нестаје и бледи као песма која се више не пева или језик
који се све мање говори. Али, између себе, гледајући један другом
у зенице које су виделе чуда, права чуда, и остале и даље живе
да гледају ово свакодневно сунце, ми подлежемо увек неодољивом,
за нас вечном чару тих година. Тада ми опет добивамо крила
и окриље патње и жртве савладаног страха и прежаљене мла-
дости. И док нас траје, ми ћемо у себи делити свет по томе
на којој је ко страни био и чиме се заклињао 1914. године. Јер то
лето, лето 1914, жарко и мирно лето, са укусом ватре и леденим
дахом трагедије на сваком кораку, то је наша права судбина.
Иво Андрић, интервју за часопис Идеје, новембар 1934. године
Тешко је разумети време коме не припадаш. Многи добри исто-
ричари животе су провели зароњени у избледела документа, па
ипак никада нису постали сјајни. Нису имали тај редак, урођени
таленат да из листова старе хартије, поред чињеница, упију и
читаво једно време, свет какав више не постоји и може само да се
измашта. Историјски извори су скривена упуства за његову кон-
струкцију. Не каже се случајно да “сваком извори другачије жу-
боре”. Свако има свој дубоко лични доживљај стварности. За оног
ко се бави прошлошћу, она мора да буде управо то – стварност.
Ко су били младићи из босанских касаба, познаници из шетњи
дуж калдрма чаршије и са страница омладинских часописа, из-
губљени у потрази за истином међу редовима Бакуњина и Черни-
шевског, Његоша и Пандуровића, загледани у вечност колико и у
гране јоргована које скривају девојачке пенџере?
Није лако промишљати данас, на овој несрећној земљи коју
је на толико различитих светова изделила Дрина, о групи мла-
дића у којој су, потпуно равноправно, један до другог стајали
Данило Илић и Трифко Грабеж, Недељко Чабриновић и Мухамед
Мехмедбашић, Васа Чубриловић и Доброслав Јевђовић. У земљи
са само шест гимназија, са туђинском влашћу и погледом пре-
ко заталасане Дрине на слободну браћу, они су сањали ново,
другачије време.
Многи данас покушавају да их укалупе. Да кажу да су били
националисти. Великосрпски или југословенски. Други, пак, кажу
– анархисти. Трећи – деца заведена од групе српских завереника.
Смештају их калуп показујући суштинско неразумевање оних о
којима говоре.
Њихова суштина је била борба да изађу из калупа. Побуна.
Генерацијска, социјална, друштвена, морална. Живели су у свету
који су хтели да мењају. Како је сутра требало да изгледа, нису
знали нити су желели да знају. Њихова судба је била да мењају
оно што је данас. Били су револуција. Нико од њих није маштао
да постане државник као Кавур, већ револуционар, Мацини или
Гарибалди.
Они преживели су заувек остали људи 1914, било је то “њи-
хово време”, како Андрић каже. Читава њихова идејна вертикала
је смештена између Принципа и Жерајића, баш као што се, сим-
болично, између њихових имена на врху и дну списка сахрањених
у гробници Видовданских хероја налазе имена њихових палих
другова. “Ко хоће да живи нек мре, ко хоће да мре нек живи.”
Говорећи данас о Младој Босни, ретко ко схвата да она није
била организација, узак круг завереника који је састаје у задим-
љеним механама и припрема атентате. Млада Босна је била име
за идеју. Само је идеја могла да окупи људе међу којима се мно-
ги нису ни познавали, удаљене килиметрима, али још више мен-
талитетом и карактерима. Како би се другачије нашли заједно
потоњи генерал НКВД-а и четнички војвода, црнорукац и књи-
жевник нобеловац.
Почетком двадесетог века, у Босни и Херцеговини је стасавала
генерација чији су предводници били “апостоли перманентне
побуне”, како их је у разговорима са Дедијером називао Сартр.
Суштину “перманенте побуне”, по мишљењу Сартра, вероватно
је најбоље на папир пренео један од побуњеника из 1914, Иво
Андрић. Његова “Прича из Јапана” онима склоним промишљању
открива дубљу истину о “њиховом времену” него хрпе страница
са фактографски побројаним чињеницама.
Прича из Јапана
За владе царице Ау-Унг био је међу осуђенoм Тристопедесеторицом
уротника прогнан и пјесник Моро Ипо.
Три године је проживио на најмањем од Седам Отока, у кућици
од рогоза. А кад је царица обољела и њена моћ стала све више да
опада, њему је успјело, као и већини од Тристопедесеторице, да
се поврати у главни град Једо. Становао је накрај града у једном
крилу неке свећеничке зграде.
Грађани, сити крвавог господства луде и окрутне царице, за-
вољели су пјесника, а већ они од Тристопедесеторице бијаху му
нераздруживи другови. Од руке до руке су ишли његови кратки
стихови о јунаштву и смрти, а његов добри смијешак био је у њи-
ховим расправама као ријеч која одлучује.
Тада се догоди да од отрова свеопће мржње умрије царица
преко сваког очекивања нагло. Њени се неваљали дворани раз-
бјегоше, а она је лежала надувена и грдна у пустом двору и није
било никог ко би је сахранио.
Брзо се сакупише Тристопедесеторица уротника и преузеше
власт. Подијелише између се чинове и части и стадоше да владају
јединственим царством на Седам Отока.
Кад је у двору некадање царице било прво свечано вијеће, пре-
бројише се Тристопедесеторица и видјеше да једнога нема, а кад
се прочита списак свих завјереника видје се да нема пјесника
Мори Ипо. Не хтједоше да вијећају без његова гласа него одмах
послаше роба са двоколицом по њега. У неко доба се врати роб са
празним колима; речено му је да је Мори Ипо отпутовао и да је за
вијеће Тристопедесеторице оставио писмену поруку. Најстарији
у вијећу прими савијену хартију и предаде је начелнику државних
учењака а овај је стаде наглас да чита:
“Мори Ипо поздравља, на растанку, другове своје, завјеренике!
Благодарим вам, другови моји, на заједничкој патњи и вјери
и побједи и молим вас да ми опростите што не могу да с вама
дијелим и власт као што сам дијелио борбу. Али пјесници су –
противно од других људи – вјерни само у невољи, а напуштају оне
којима је добро. Ми, пјесници, смо за борбу рођени; страсни смо
ловци, али од плијена не једемо. Танка је и невидљива преграда
што ме дијели од вас, али зар није и оштрица мача танка па ипак је
смртоносна; без штете по своју душу не бих могао преко ње до вас,
јер ми подносимо све осим власти. Зато вас остављам, другови
завјереници, и идем да потражим има ли гдјегод која мисао која
није остварена и која тежња што није извојевана. А ви владајте
разборито и срећно, али дође ли икад на наше царство од Седам
Отока каква биједа и искушење и буде потребна борба и утјеха у
борби, потражите ме молим вас.”
Ту је предсједник вијећа, који је био мало наглух, читање пре-
кинуо и старачком нестрпљивошћу, с негодовањем у гласу рекао:
“Каква биједа може задесити царевину за праведног и слобо-
доумног владања Тристопедесеторице!?”
Сви вијећници климнуше главама; старији се осмјехнуше
презриво и сажално: Каква биједа?! Читање се не настави него
започе вијећање о закону за увоз и царину.
Само начелник државних учењака прочита до краја пјесни-
кову поруку, али у себи, и онда је смота и похрани у архиву не-
кадање царице.