Грачаница

Маслачак је могао  једино да се одува. Прозрачне лопте биле су му
толико нежне и повредиве да би се, већ у покушају узбирања млеч-
не дршкице која га носи, баршунасте кугле растакале и нестајале
однесене и најмањим дахом. На ливади таквих маслачака, на дес-
ној обали Роне понад Авињона, у сенци Централног масива, уснула
принцеза Хелена пробудила се уз чудну песму ромских младића
и девојака, који су се купали на реци, и сањива, тако лежећи, из
близине раздувавала маслачкове главице и не покушавајући да
их убере.
Латице лакше од Хелениног даха биле су однесене преко реке
на леву обалу, а потом и даље на исток ка српским земљама, док је
девојка остала на ливади да још једном утоне у сан и досања нај-
чуднији и најлепши сан свога живота, који ће, нешто касније, кад
се уда за српског краља, управо њему и да доприча; најчуднији, јер
је у њему било само једна половина, а најлепши – јер ће у животу
сусрести онога који је сањао његову другу половину.
Ромски младићи и девојке били су већ пет векова на путу од
Индије ка Андалузији и, познајући прихваћен српски православни
обичај  купања на реци у ђурђевданско дневље, тога су дана, 23.
априла по јулијанском календару, само још једном поновили леп
српски обичај да се момчић баци у вир и ухвати понети венчић
од траве и цвећа, који је девојка, кад га је оплела, хитнула низ воду
да види који ће младић за њим запливати. Када се младеж у дугом
каравану с континента на континент толико зарадовала животу,
преправила је обичај и након показивања ко је коме наклоњен, та-
ко што су враћали мокар венац на главу изабранице, увела адет да
се потом сви окупају наги, и то тек у сунчев залазак.
Принцеза је о томе имала толико јак утисак да се у свој дом, на
истом путу, враћала са ромском чергом предвођеном младим Ро-
мом Ангаром, чија је мајка гатара погледала у Хеленин длан и про-
рекла јој удају за краља и рађање два сина – краљевића.
Заиста је ускоро војводски дом Куртенејевих у Авињону био на-
паднут и опљачкан од стране каталонских пирата, који су три ве-
ка у овом делу света били најнепожељнији гости на капији.
Оставши без оца и три брата, који су часно и до смрти бранили
војводске дворе, Хелена бива збринута код ујака Карла Анжујског,
краља Италије, који ће је због још веће удобности и сигурности сме-
стити код старије јој сестре Марије, жене млетачког војводе, у
Драчу, где ће се накратко задржати на свом путу за латицама мас-
лачка, ка истоку.
Неко је, такође у Драчу, за тренутак стао у свом, пак, походу ка
западу, тако да је принцеза могла да га сретне. Био је то српски
краљ Урош Први. Веће радости за богату и чувену принцезу, ко-
јој је други ујак био нико други до француски краљ Луј Свети Де-
вети, није могло бити, до кад је чула да и Урош сања један поло-
вичан сан, у којем види оно што принцеза не види. Наиме, она је
увек сањала чудну грађевину од земље до симса, а он кровље, купо-
ле и кубета. Она је по зидовима грађевине видела у сну два муш-
карчића, једног при земљи, а другог на симсу, а Урош је у силној
маси кровова и једног кубета са крстом, које се пењало до неба,
видео и главу дечака са симса како се промаља. Обоје су били га-
нути до неверице што су се у тако великом свету, на волшебан на-
чин, заиста као по речима пророчице, сусрели као да је Бог бри-
нуо о њима.
А пророчица, Ангарова мајка, истински ће се доказати у доб-
рој видовитости кад се Хелена, отада називана Јеленом, уда за
краља и кад заиста роди два сина. Онај први, што се од темеља
зидова не беше много одвојио ка висини, био је старији Драгутин,
како су родитељи удружујући две половине сна у један целовит
протумачили, а онај са симса, што се беше упутио ка куполи под
небеском капом, бејаше млађи Милутин, који ће остати 38 година
на српском престолу и готово сваке године направити, дозидати
или обновити по десетак цркава, од најмањих поправки до изград-
ње највеће од њих – Грачанице.
А Грачаница ће настати под најчуднијим околностима да би из-
гледала онако каква и данас, после седам стотина година, стоји и
одушевљава свет, са малим изузетком само оних који никада нису
могли духовно и културно да одрасту. Наиме, мајка Јелена, која је
знала и са људима и са Богом, а нарочито са краљевима, сину ће, у
тренутку његове највеће моћи, дати савете да не зида прерано сво-
ју гробну цркву у Бањској, већ да се посвети некој задужбини, ка-
ко би је имао као и сви његови преци Немањићи. Говорила би му:
– Драги мој сине! Да, зна се! Круна сија на глави као да сунцем уз-
носи човека до неслућених висина, али, драги мој краљу, чијем сам
краљевству и ја поданик као и сви други, та круна зна бити теш-
ка толико да те може повући у, исто тако, неслућене дубине, које
се на српском језику зову понори пакла. Гледај, јуначе и човече, да
подједнако носиш човечност и разумевање за људе, као што за њих
носиш силу и моћ, али да разликујеш шта је за кога! Нека ти сила
станује у мудрости, а одлучност у доброти, али нека ти над свима
четирма, не чак далеко на небу, већ одмах ту, понад главе, станује
Бог и усмерава те и добро даје да их све четири разликујеш! Твоја
мајка ће ти уз Бога и у Богу пружити помоћ у ономе што не знаш,
и забрану у ономе што не смеш. Ако те срце пресмело понесе, обра-
ти се Богу, а ако те побожност превелика збуни, обрати се мајци!
Увек је рано да се мисли на одлазак, као што је увек касно да се на
време почне једна задужбина.
– Мајко, највећа си међу свим краљицама, као што си највећа и
међу свим Јеленама! – изусти одсечно Милутин, који никада до
краја није могао да поверује у мајчин искрени прелазак у право-
славље, па дорече:
– Задужбина мора бити таква да се по њеном изгледу, облику,
положају и духовном упливу на вернике већ на први поглед мора пре-
познати њен ктитор, а ја, ево, на власти готово онолико година
колико сам их имао и кад сам сменио брата, још не видим какву
бих богомољу свога живота подигао.
Ту довитљива и прагматична мајка, као што је то увек чинила,
дочека свој тренутак да је саговорник, макар и краљ, упита оно
што би она управо пожелела, те бирајући речи да у овом часу
звуче мудро, рече:
– Мој најбољи сине међу краљевима и мој најбољи краљу међу си-
новима, твој уважени отац и ја, твоја мајка, сусрели смо се пред
Богом како бисмо ујединили наше две половине сна, које смо, сваки
за себе, сањали. У том сну је цела наша ужа породица, твој брат и
нас троје. Али, ако су значења сна различита, опет по српској “а
Бог је истина”, онда је свакако истина то како изгледа грађевина
коју смо сањали. Најпре сам мислила да је то нека чудна кућа, али
по мојој посети зету, Маријином супругу, у Венецији, и према изг-
леду цркве Светога Марка, схватам да је сањана грађевина ниш-
та друго доли црква, али посве другачија. Кад сам схватила да ми
је твој покојни отац веома сликовито пренео свој сан, ја сам из
Драча довела неимаре, а из Барија архитекте, који су према на-
шим приповедањима правили макету, по мом опису од темеља и
земље па до симса, а по очевом – читаво кровље са куполама. Маке-
ту сам проглашавала успешном тек кад сам билa задовољна оним
што видим, односно тек кад она личи на сањани облик. Ја сам за
свој део сна макетаре враћала ређе, само онда кад би грађевина по-
чињала да одаје утисак западне цркве, али за оца сам знала да би
чешће био незадовољан, па сам чешће и понављала израду. Тек кад
су мајстори разумели да је он сањао византијско кровље и кубета,
лако је била завршена огледна конструкција. У мом летњем двору
у Брњацима макета је похрањена на скровитом месту. Молим те,
сине да, чим узмогнеш, одеш тамо и видиш то здање – сневани дар
твојих родитеља. И то чим пре будеш могао, јер нико не зна свој
сутрашњи дан. Толико сам сигурна у њене византијске форме да
би са собом могао повести и пећког архиепископа, па да се и он
увери у православни стил грађевине.
У размеђу два века Милутин је дуго и узастопце одлагао пут у
Брњаке, а још дуже да заиста погледа у малом представљену црк-
ву, која му је била донесена.
Тек доста година касније, кад су нишчи испунили чело трод-
невне посмртне поворке његове добре матере Јелене, пробијајући
пртину неодступног фебруарског снега и великих намета, од двор-
ца до гробног места у Градцу, Милутин је све опростио мртвој мај-
ци и, прекоревајући себе што то није учинио раније, дао реч да
ће одмах погледати макету. Сетио се мајчиног упута да, пошто је
већ саградио гробну цркву за себе у Бањској, мора подићи и своју
задужбину. Одлука је пала. Сан његових родитеља био је део и