Кад је обнављана Србија

цијатор израде урбанистичког плана за Београд и друге градове у
Србији. Друга влада књаза Михаила није трајала дуго, свега осам
година. Ипак са његовим доласком Србија је добила ново лице
у очима Европе. Страни путописци су износили: “На Београд се
гледало као на центар догађаја који ће ускоро планути на Балкану.
Амбасадори великих сила на путу за Цариград, или враћајући
се отуда, заустављали су се у Београду, да би, у разговору с
књазом Михаилом, могли што наслутити о намерама његовим
и Србије у ближој или даљој будућности.” Колико је велики
углед и ауторитет имао књаз, најбоље је описао румунски краљ
Карол дуго година после 29. маја 1868. Он је рекао, иако је можда
превише смело тврдити, да би карта Европе друкчије изгледала
да књаз није убијен, ипак његово је тврдо уверење да би карта
Балканског полуострва свакако друкчије изгледала.
Књаз Михаило је са Катарином, својом драгом, отишао пред-
вече у Кошутњак да се шета. Из шетње се није вратио жив. До
данас није још утврђено ко стоји иза овог атенатата. Док се књаз
шетао, у сусрет му је ишло двоје људи које је он поздравио. Кад
су га заобишли, један од њих извадио је пиштољ и пуцао Књазу
у потиљак. Књаз је смртно рањен пао са речима: “Не дајте људи!”
Други од њих је извадио нож и почео да касапи његово тело, на-
невши му ране по лицу, глави и рукама. Постоји податак да му
је одсекао уво. Српски народ је његову погибију схватио као на-
ционалну погибељ. На његову сахрану дошао је велики број људи
из унутрашњости, а скоро да нема Београђанина тога времена
који није присуствовао.

Мање познати Обреновићи
Књаз Михаило оставио је иза себе Велимира Теодоровића, сина
из своје изванбрачне везе, који се није женио, а цело наслеђено
богатство поклонио српској држави. Његова је задужбина “Вели-
миријанум”. Нажалост његова доброчинства, међу којима је и
свесрдно финансирање српских ученика у Минхену, заборављена
су. По својој жељи из Минхена, где је умро, пренет је у Београд.
Данас је његова гробницана на Новом гробљу изложена ванда-
лизму, шарању графитима и зарасла је у коров. Поред њега ма-
ло се још зна за господар Јована Обреновића који је рођени брат
Књаза Милоша, а борио се у Карађорђевом и Милошевом устан-
ку. Њихов брат је и Господар Јеврем, управник града Шапца, у
који је донео и први клавир у Срба. Његов унук је Краљ Милан.
А најмање је познато име баба Вишње, човечице која је војевала
против Турака, за коју је народ веровао да има мушко срце, а које
је наследио њен син књаз Милош.

Први краљ после Косова
Краљ Милан владао је од 1868–1889. Његова влада, треба да оста-
не упамћена по великим успесима: Изграђена је железничка пру-
га, а возови Београд-Ниш брже су ишли него данас. Србија се
увећала за неколико јужних округа. Краљ се борио и да Србија
постане суверена, самостална и светски призната на Берлинском
конгресу, што је и успео. Од овог конгреса напуштају се русо-
филске тенденције у спољној политици, јер царска Русија тада
промовише санстефански пројекат стварања “Велике Бугарске”
на рачун Србије. Његова нова аустрофилска политка има успеха
и 1882. Србија, уз одлучујућу помоћ Немачког Рајха, постаје кра-
љевина. Међутим, велики државни напредак, доносио је и огром-
не промене у држави и у народу, промене којима он није хтео да се
прилагођава, те је абдицирао 22. фебруара, на дан када се навршило
седам година од проглашења краљевине. На престо тада долази
тринаестогодишњи Александар, један од најнесретнијих српских
владара. Детињство му је остало обележено немилим сценама
свађа његових родитеља који га, по доласку на престо, напуштају.

Млади краљ
Краљ Александар је већ са својих тринаест година успео да за-
диви, како своју околину, тако и народ. Те године навршавало се
петстотина година од Косовског боја. Са великим занимањем, он
се распитивао за детаље прославе, учествујући и у изради плана
почасног ордена овог великог јубилеја. Млади краљ је положио
камен темељац за градњу споменика “Косовским јунацима” у
Крушевцу. У беседама о националном питању, стању у Србији,
краљ је показивао изузетну зрелост. Нажалост управо је доба
намесништва остало у најгорем сећању младог краља. За време
малолетства, живео је тужно и осамљено, сироче крај живих
родитеља, како је говорио.

Празан Двор
Након одласка краља Милана и краљице Наталије, у двору оста-
је сам краљ Александар. У доба које је најтеже за свакога чове-
ка (13-17. г), када дете постаје младић, а младић мушкарац, краљ
се нашао окружен лакејима и официрима, људима који му нису
били блиски,а родитељску љубав која му је толико недостајала
нико није могао да замени. Нажалост, намесници нити су уви-
ђали овај проблем, нити су се трудили да било како учине ра-
доснијим живот младог Александра. О овоме добу Слободан
Јовановић је писао: Држан је под строгим надзором. У јесен 1890.
добио је за васпитача једног официра који је своју дужност схва-
тио сасвим војнички: стајао је поред Александра као “шиљбок”,
није га пуштао из ока, спавао с њим у истој соби. Сваки други
дан васпитач је одлазио после ручка на сат–два својој кући; то је
ваљда било једино време када је Александар могао слободно дисати.
Његова је преписка отварана и читана за рачун намесника. Упра-
во су услови у којима је растао краљ Александар били крајње не-
хумани. Краљица Наталија је више пута тражила да се састане са
сином. Вратила се чак и у Србију, а врата Двора су за њу остала
закључана. После подне 6. маја 1891. влада је протерала краљицу,
али уз велики отпор Београђана, а тог дана живот је изгубило
више десетина људи. Још је о животу краља за време малолетства
писао у свом дневнику и његов професор дипломатске историје,
Албер Мале. Краљ је био весео на његовим часовима, разговарао
је, а осмехивао се једино када је био насамо са Малеом; лице
равнодушно и затворено чим би се вратила ”она животиња”, кра-
љев тутор.

Краљ илити геније
Међутим у Србији долази до нових политичких сукоба, а то нај-
боље доказује да је друштво тога времена било веома нестабилно
и без било каквог мешања Двора. Краљ Милан је био ван Србије,
а краљ Александар затворен и држан као најгори осуђеник. Када
је дошло до сукоба, у којима је почела и крв да пада, краљ је ре-
шио да преузме власт. Незадовољство је расло на све стране и
зато је Александар I (13). априла 1893, извршио државни удар и
себе прогласио пунолетним са 16. година и 8 месеци 4) . Његова
власт трајала је десет година, а био је први владар Србије који
се припремао за ту дужност, полиглота – говорио је течно више
страних језика, а могао је да рачуна у глави са низовима од по
шест бројева. И поред свих недаћа које је преживео, он је био
веома ведар и пун хумора у кругу пријатеља. Према свима је био
веома љубазан, чак и према послузи. Свој народ је веома волео и
као најсретнију околност за удар од 1. априла истицао је то што
није било мртвих. Краљ Александар памтио је свакога кога би
упознао, што је наследио од краља Милана за кога се причало да
познаје целу Србију 5) . Тако су се људи из народа осећали веома
почаствованим, када би их се краљ сетио и обратио личним име-
ном. Још мање остаје познат креативни таленат краља Александра
који је, као и његов отац, кога је Б. Нушић уврстио у РЕТОРИКУ,
био врстан беседник. Његове беседе одушевљавале су многе уче-
не људе, а краљ се и веома занимао за уметности. Много је читао,
али и писао. Често је одговарао својим противницима у листу
Мале новине, а верује се да је лист Слога сам уређивао. По непро-
вереним изворима он је писао и поезију, али је она објављивана
под псеудонимима. За време његове владе учињен је велики на-
предак. Краљ Александар је желео да се што више гради. Управо
је зато за његовог доба саграђен велики број зграда општина, шко-
ла и болница по Србији. Најмање је познато шта је учинио за
цркву. У Србији је помогао скоро сваки манастир и цркву. Мана-
_________________________
4) О овоме догађају Стеван Јевтић, књижевник из Војводине који је
остао
запамћен по роману Спахиница, сачинио је спев Александар I.
Напредњачки лист Видело писао је о краљу Александру као спасиоцу
Србије и називан је Александром Великим.Овај назив користили су и
радикални листови, будући да су ови после 1. априла дошли на власт.
5) Мало се зна колику су љубав Обреновићи гајили према српском
народу. О њој најбоље сведочи Божа Николајевић у делу Из минулих
дана, Београд, 1986: “Уопште, Обреновићи су се интересовали не само
за привржене фамилије већ и за сваку угледнију обитељ у земљи.
Њихово интересовање било је живо и истинито, без извештачености.
Они стално припитују очеве и мајке: да ли су им се кћери удомиле,
јесу ли им синови школе свршили итд. Они учествују у жалостима и
радостима својих поданика, не само речима већ и делом.”