Драган Стојановић
Летња школа
Та кућа,
која није кућа,
него четири зида без крова,
у разређеној шуми,
које, нагореле, у ствари и нема –
тек ноћу у њој звериње очи и буљине,
близу мора,
које се не види,
не чује: ако се огласи једном годишње,
кад из таласа затутњи бесно слово,
у превеликој води превелика вода –
иначе по обали остају мирна слова
од алги и црне травуљине,
ето ту
поучавам ја девојчицу,
чије је срце на мом уху,
ко је Едип, шта се збило на Колону,
а нигде ту нема Едипа,
само неки сјај у ваздуху:
не зна се
како и зашто.
Сито
Да пробере ту је, кад прозре,
звонка зрна и замукла,
изнурена, неизнурена,
тако да светла нужност и тамна
обаве своје
(мало знамо о томе) –
да пропусти даље
што ни говором се
ни ћутањем неће дати
сивој стрмини смрти,
и добро добије очи и прогледа,
јер то је потребно
и добро:
одржати се.
Одржати се.
јер и закон, и зрак, и црни кључ
ту су:
спокојство сита –
што је нужно, одустати
од себе не може, као ни цвеће...
јер плаветни језик
јачи је од гласова пећине
о којој се муцајући толико прича.
Видимо, после свега:
прозирно, густо, зна оно
шта ради,
шта морају пријатељи.
Коментари