Љубав испричана фантастичном симфонијом

Надаље, Берлиоз је Фикс Идејом представио анђеоски лик жене
коју воли, а за коју је сматрао да је са космичког аспекта његова
друга половина. И кроз целу симфонију, он музиком излива
салве патње и фрустрације које се смењују са лирским и нежним
мотивима, а огроман оркестар и богат инструментаријум, до тада
још невиђен у једном оркестарском делу, појачавају целокупан
судбоносни ефекат ове музике. У петом и последњем ставу, у самом
финишу симфоније, Уметник се налази окружен вештичјим ко-
лом у коме га ваздух набијен чудним крицима, пакленим звуцима
и нељудском вриском гуши и гура у понор и смрт, док се његова
вољена појављује пред њим у вештичјем обличју промаљајући
се кроз фаготе и тубе који потмуло реже Диес Ирае. Фуга из
уводних тактова овог финалног става којом је Берлиоз решио
да представи пакао, на крају симфоније се претвара у црни плес
Сабата и најзад проклиње Уметникову душу на вечност у мукама.
Оваква драматургија симфоније никада пре тога није виђена,
па је Фантастична симфонија доживела многа негодовања од
стране критике, као и млак пријем од стране публике, на свом
премијерном извођењу 5. децембра 1830. године у Паризу. Берлиоз
је изабрао овај датум, јер је то био датум Харијетиног повратка у
Париз. Била је позвана на премијеру, наравно, од стране компо-
зитора лично, али није се појавила. Берлиоза је то више заболело
од свеукупне лоше критике његовог епског дела. Коначно скрхан
у потпуности, Берлиоз вери пијанисткињу Мари Моке, али та
се веридба завршава брзо и катастрофално, те Берлиоз одлази
у Италију. Исте те године, његова фуга, победила је на чувеном
француском музичком такмичењу Приџ де Роме (из петог поку-
шаја) и он добија позамашну стипендију, те се сели у Рим да
студира музику током наредне две године.
По повратку из Рима, у париској улици Неуве-Саинт-Марц
изнајмљује стан у ком се испоставља да је пре његовог доласка
живела Харијет. Берлиоз сазнаје да је њена глумачка каријера у
последње две године доживела суноврат и да она сада живи ван
светлости позорнице, скромно и повучено. Он решава да направи
ново извођење Фантастичне симфоније и да овога пута иде на све
или ништа. Ангажовао је пријатеље да позову и доведу Харијет на
концерт 9. децембра 1832. године. Обезбедио јој је ударно место у
ложи, тачно изнад оркестра, како би могла да га види док диригује.
Програми за публику су по његовом налогу преправљени у причу
која је алудирала на његову љубав према њој. У публици су између
осталих били и Виктор Иго, Александар Дима, Хајнрих Хајне,
Франц Лист, Фредерик Шопен, Николо Паганини, Жорж Санд.
Али оно што је Берлиозу било најважније – појавила се и Харијет.
Сала је била пуна, а огроман оркестар је изводио фантастично
дело пунећи простор и душе присутних судбинском музиком
Хектора Берлиоза док је он као у трансу дириговао. Харијет је ко-
начно схватила да је Фантастична симфонија писања за њу. Кас-
није је изјавила да је током извођења осетила да се сала врти око
ње, да у једном тренутку више ништа није чула већ је само се-
дела као у сну и на крају извођења месечарећи отишла кући, пот-
пуно несвесна онога што се дешава око ње. Била је опчињена
Берлиозовом музиком. Само неколико сати касније, послала му је
писмене честитке и речи дивљења. То је уједно било и први пут да
му се обратила за све те године. Убрзо је пристала да се виде, а онда
је почела и љубав. Но, Берлиоз нагао и нестрпљив, исфрустриран
годинама чекања, желео је да се одмах венчају, што она није хтела.
Композитор, ексцентричан какав је био, изнудио јој је пристанак
тако што је попио отров пред њом, и све док му она није рекла ДА
није хтео да узме против-отров којег је имао спремног у џепу од
панталона. Венчали су се само годину дана након концерта, уз
једног сведока, најбољег Берлиозовог пријатеља, тада још младог
композитора Франца Листа, а ускоро су добили и сина.
И ако мислите да је ово хепиенд ове чудесне љубавне сторије,
нажалост није. Брак је отпочео лоше и завршио се још горе. Он
није добро разумео енглески, а она француски. Обе породице су
се оштро противиле овом браку. Харијет се пропила и постала
алкохоличар. Незадовољна својом пропалом глумачком карије-
ром, постала је и љубоморна на огроман успех који је Берлиозу
донела Фантастична симфонија, али и каснија дела. Такође, била
је љубоморна и на жене које су га окруживале као сад већ цењеног
париског композитора и он је убрзо схватио да не може више да
је трпи, те ју је оставио након само пар година брака. Као да су
проклетство Фантастичне симфоније и њен трагичан крај на не-
ки начин предсказали и осликали ову (не)досањану љубав вели-
ког композитора и његове музе. Харијета је, убрзо након што је
остављена, сломила ногу, потом се и разболела, запала у велике
дугове, а онда неколико година касније и умрла. Берлиоз је, иако
решен да више никада не буде са њом у љубави, ипак водио рачуна
о њој до краја њеног живота, а након тога се поново оженио.
Један од највећих композитора нашег времена, Хектор Берлиоз
умро је 15 година након своје велике љубави и музе Харијет
Констанце Смитсон 8. марта 1869. године у својој кући у Паризу,
окружен пријатељима. Кажу да су му последње речи биле цитат из
Шекспировог Магбета: “Живот је само сенка која хода, кукавни
глумац што на позорници сат-два се пући и разбацује, а потом
зуба не обели више. Бајка је то што је тикван прича, препуна
помаме и беса, а посве празна”.