Љубав испричана фантастичном симфонијом

Сада бих желео да вам испричам једну чудновату љубавну причу.
Истиниту причу која се догодила пре тачно 181 годину. Причу
која је почела тихо и ненадано и завршила се бурно, баш као и
све најлепше љубавне приче света. Али ова прича није као друге
приче. Јер ова љубавна прича је...заувек променила музику.
Париз, 11. септембар, 1827. година. Вече је скоро сасвим прогу-
тало 6. арондисман и мрак је захватио улице и паркове. На левој
обали Сене, поред Луксембуршке баште, усамљено сија једна ве-
лелепна четвртаста зграда са осам јонских стубова и каменим
степеништем испред великих улазних врата. То је Одеон, једно
од шест француских народних позоришта. Вечерас је оно дупке
пуно, јер вечерас први пут у њему гостује глумачка трупа са лон-
донског Друри Лејна, играјући Шекспировог Хамлета, са Чарлс
Кемблом у насловној улози и Харијет Констанцом Смитсон у
улози Офелије. У крцатом гледалишту, махом господа и даме у
фраковима и раскошним вечерњим хаљинама помно прате Хам-
лета на енглеском, иако многи не разумеју ни реч. У партеру лево,
скроз при крају гледалишта, један 24-годишњи младић, пропали
студент медицине и сиромашни композитор у настајању, такође
нетремице прати дешавања на сцени. Често је тих дана посећивао
концерте, представе и културна дешавања у Паризу, граду у који
је дошао из Гренобла да студира медицину коју није волео и граду
у коме је открио Бетовенове симфоније и Глукове опере којима
је остао опчињен и захваљујући којима је свој живот решио да
посвети изучавању музике. Био је и редован посетилац нототеке
Париског конзерваторијума, док га нису оданде избацили јер су
открили да није био званично студент музике. Али вечерас, овај
младић, по имену Хектор Берлиоз, седео је у најдаљем углу пар-
тера и без даха схватио да се беспомоћно и силно заљубљује у две
појаве којима тренутно присуствује и које тада види први пут
– у Виљема Шекспира и у Офелију, односно од себе три године
старију глумицу Харијет Констанцу Смитсон.
Представа је доживела овације и огроман успех, па је лондон-
ска гостујућа трупа добила још неколико ангажмана у истом
позоришту, те је следећа представа била заказана већ 4 дана кас-
није, а овога пута су се играли Ромео и Јулија, наравно, са Харијет
у улози Јулије. Глумица је доживела велику популарност овом
представом, критика је сматрала да је успела да револуционаризује
читав смисао женског лика у позоришту, својом изузетно ино-
вативном глумом која се базирала на изразитом коришћењу по-
крета телом и пантомимом. Млади Берлиоз, већ заљубљен до
ушију у Харијет, није пропустио ни ту, нити сваку следећу
представу у којој је она играла. Берлиоз је врло брзо постао оп-
седнут Харијетом и покушавао је на све могуће начине да до ње
и дође. Затрпавао јој је хотелску собу цвећем, слао јој је писма и
поруке, изнајмљивао је собе са погледом на улаз хотела у ком је
привремено живела, покушавао да од ње измами макар један
састанак. Али Харијет, шокирана и престрављена његовом нава-
лентношћу, али и упозорена од стране пријатеља да је Берлиоз
познат као ексцентричан и нагао младић, остала је нема на његове
позиве и никада му није одговорила ни на једно писмо, нити
је пристала да се са њим упозна. Но, није само он био опчињен
сценском и женском појавом младе и успешне Харијет. Она је
успела да очара и многе већ доказане велике умове тадашњег па-
риског друштвеног естаблишмента од којих су неки Александар
Дима, Теофил Готје, Ежен Делакроа и Виктор Иго.
Током наредне две године, Берлиоз је брзо напредовао као ком-
позитор. Опседнут Шекспиром због Харијет, писао је музику
инспирисану делима овог великог енглеског писца, те су тако на-
стала и његова позната дела “Ромео и Јулија” и “Беатриса и
Бенедикт”. Љубав према Харијет није јењавала током тих година,
напротив, постајала је све јача, све судбинскија и све болнија. Ка-
да се 1829. године Харијет вратила назад у Лондон, Берлиоз је ре-
као свом пријатељу: “Она је сада у Лондону, а ја је ипак и даље
осећам свуда око себе. Непрестано чујем своје срце како удара јако
у грудима као клип у парној машини. Сваки мишић у мом телу
подрхтава од бола. Непотребно. Застрашујуће”. Тада се у Хектору
Берлиозу нешто преломило, јер је то био тренутак када је осетио да
своју епску љубав према једној жени која га неће, мора преточити
у исто тако епско и помпезно музичко дело огромних размера и
велике уметничке вредности. “Љубав нема моћ да изрази музику,
али музика може да наслути обрисе љубави”, изјавио је једном
Берлиоз. И тако су настали први тактови онога што ће се касније
испоставити једним од највећих ремек-дела у читавој историји
музике. Тако је настала Берлиозова Фантастична симфонија. Дело
које је у потпуности иновирало концепт симфоније и за коју се
данас сматра да је уз Бетовенову 9. Симфонију, најзначајнија сим-
фонија икад компонована. А шта је било иновативно у њој? Пре
свега, Берлиозово програмско аутобиографско ткиво које је у њу
уткао. Она за разлику од ранијих симфонија других композитора
има осмишљену позадинску причу по којој је компонована, а ко-
ја говори о главном протагонисти – Уметнику, који слушаоцу
отворено показује своју емотивну крхку страну бића и то одмах у
уводним тактовима. Објекат Уметникове љубави представљен је
кроз још једну композициону иновацију звану Фикс Идеја, коју је
Берлиоз први пут искористио управо у овом делу, а коју су многи
каснији композитори усвојили и развијали у својим делима (из
које је рецимо Вагнер развио свој чувени Лајтмотив), а данас се
на тај начин пише и оркестарска филмска музика (сетимо се теме
за сваког лика понаособ из великих холивудских блокбастера).