01.
Бојан Памучар

С десне стране правог одговора

“Далеко одавде има једна висока планина, у оној планини једна
лисица, у лисици срце, у срцу једна тица, у оној тици моје је
јунаштво...”
Има код Толстоја једна књига, Детињство-дечаштво-младост,
у њој глава двадесет и пета: Ја се упознајем, у глави пасус:
И одједном осетих нешто чудно: сетих се да је све ово што
се сад дешава са мном понављање онога што је једном било: и
тада је исто као сад падала киша и залазило сунце иза бреза, и ја
сам гледао у ЊУ, и она је читала, и ја сам је магнетисао, и она се
осврнула, и чак сам се сетио да је то раније већ једном било.
Је ли могућно да је она – ОНА, помислих ја. Је ли могућно да
већ ПОЧИЊЕ.

Улазак
Пред вратима зоре, за леђима, у једрима, зар је могућно да улазим,
да је ово улазак. И види се, и веди, зна, да јесте.
И осећа се узбуђење преласка маргине заборава, нема узми-
цања пред вратима, нема утицања, из свог средишта нико се није
отргао, побегао.
Пред зором која се пружа за нама као да нас сустиже, хоризонт
појачава узбуђење, осећај судбоносног.
Одмах је ту, иза.

Познање
Крај Газиместана, у оку олује.
Савршено место за савршену битку.
Голеч планина, какав је силазак и поглед Бан на силу турску само
имао.
Све замишљено, прочитано, измаштано, сањано, преспавано,
као да је живо, као да је ту, у тлу, стени, облаку.
Равно је, али не као остале равнице. Благо набрано, скоро
неприметно, као тканина сна, као да је неко овлаш превукао руком,
не узимајући нигде превише, не остављајући нигде премного.
Склад.
Да ли је могуће?
Да ли је све стало у овај калеж? Тренутно.
Или лије за нама, као дан за даном. Као љубав.

Чудеса
Прво земља, па стена, па облак.
Вода долази после, бистра, светлост у њој, живост и скричавост
шумора.
У облаку привиђаш свод цркве, брод припрате.
Чини ти се.
У стени изнад Бистрице град у камену, куле, село. Чини ти се.
У обронцима видиш рушевине градова. Чини ти се.
Свуда привиђења.
У облаку, камену, води.
Овај поток је већ био, већ призван, осећан.
Ова земља је већ била, већ неколико пута у прошлости, у
аористу.
И рече Господ. И би дан, јутро прво.

Игуманија
Прво се чује. Бистрица, хучна. Птице, незамислив пој.
Као на Острогу, у јутро пред празник Светог.
И монахиње се не виде у служби, у појању. Прво се чују, не-
замисливо нежно, блажено, хармонично.
И онда се тек види.
Постоји на Косову, у Метохији, једна патријаршија, и једна
монахиња.
Игуманија.
И без упозорења знаш да је она. И она је та.
У њој наше јунаштво, на њеном лицу и очима, у борама.
То лице, та светлост, та жива фреска може преко свих граница.
Шездесет година непрестано у Пећи, једина од рода српскога.
Непрекидно, без узмицања. У свим палежима, рушењима,
скрнављењима.
И не можете престати да је гледате.
Упијате сваки покрет, глас, знак.
И нема ништа даље, не постоји на овом свету ништа дра-
гоценије, вредније, упечатљивије од те храбрости, те смирености,
те благости, опроштаја, кадрости.

Јефимија
Ко верује да је од духа, да га је дух створио и на овом и на оном
свету, не може не мислити, не може говорити ако није видео. Јер
само тада схвата, као монахиња Јефимија када у Похвали Кнезу
Лазару
каже: “А данас те молим да ме двоструко храниш и да
утешиш буру љуту душе моје и тела мојега”, схвата да је и тело дух,
и може бити свето, сјајно, бистро као ово лице. Схвата да је и тело
од духа, и схвата, види смисао посвећености, жртве, и разуме тек
реч Господњу.

Оштрице
И мач је реч.
Дечанска фреска Господа са оштрицом уместо Јеванђеља у левој
руци.
Ни Бановић нема десну руку.
Држећи десницом за оштрицу свог Косова, јеванђељи Господ,
светима својим, као бан љубом одбеглом, држећи је за руку, да
Божији није присвојност, већ давно заборављена истина, особина.
Све је његово, не требају нам речи; већ заклетва на страшној
вечери, већ храброст на страшноме месту постојати и већ одговор
на страшно питање из Његошевог спева − Су чим ћете изаћ пред
Милоша.
Нека буде што бити не може.
Армагедон је прошао, у сваком
од нас, у свачијем срцу, пред тамним, примамљивим сјајем из-
дајства вечери јасно је: епика није прошлост, она је свуда, увек,
сада. Као и страшни суд. Милош можда још није ни рођен, ни
постао бити, а свуда су свеци по свим сводовима апсолутно при-
сутни, као код Јефимије, када у Похвали, обраћајући се већ Светом
Кнезу, вели: “Дођи нам, дакле, на помоћ, ма где да си.”

Надежда, Архангели
На другој Бистрици, доњој, камени мост са кога је Надежда сли-
кала Призрен, где је брод, мало узводно, са чијег је врха Душан
ослушкивао распуклу зору са Шар-планине.
То јутро би вредело дочекати.
У подножју манастир Светих Архангела.
У срцу, у зеници песме, на месту властитог бити ништа се не
може уставити.
Устају трнци уз леђа, низ врат, рамена, устајете, одлазите,
кријете се.
Не вреди. Прво се виде... божурови, јоргован, малине...
Заборави, заборави.
Ма где да си.
Не помаже ништа.
Све иде својим током, својом вољом, све време док траје песма.
Ко није био, не може, не сме, не уме ни мислити, ни говорити, ни
плакати.
У понижењу великом стојимо, вођени силом куда нећемо, вели
Данилов ученик, архиепископа пећког, једног од многих забора-
вљених просветитеља српских.

Игуманов
У задужбини бесмртног Игуманова. Оснивача прве школе на је-
зику српском у царству отоманском. Тесно, стиснуто двориште
допушта поглед само на горе, у небо.
Мирише липа, и Призрен доле, испод и изнад. Као у колевци,
стиснуте, загрљене куће, цркве, сокаци присојности горе за
леђима.
Богословија.
Као домине падају сва претходна привиђења, и сви мракови.
Овде су једини становници српског Призрена, сада.
Неуништива Богословија, расцепљена громом као столетни
дуд у порти Пећке патријаршије, који је никао новим изданцима
у одговору свом, овоземаљском.

Излазак
Као без даха излазимо.
Без речи која може дочарати ту згуснутост, тугу.
Ноћ пада на Косово, невидљива.
Севају муње у даљини, као на Острогу ноћ уочи доласка Светог.
Нешто те стеже у грлу. Тек касније схваташ, као у дворишту
Богословије, окружен је човек и судбина његова, и живот његов,
највишим планинама, где Господ допушта само поглед на горе, у
горе.
Као на Косову. Вечито младом, јер далека је бајка једино лице
истине:
Горо, ле, сестро.

Слични текстови


Драгиша Спремо
Светогорска кандила вечности

Милун Костић
Сунце је грануло

Милун Костић
Путевима ратника и светитеља

Коментари

Оставите одговор

Рубрике

ДОНАЦИЈЕ

Претплатите се и дарујте независни часописи Људи говоре, да бисмо трајали заједно

даље

Људи говоре је српски загранични часопис за књижевност и културу који излази у Торонту од 2008.године. Поред књижевности и уметности, бави се свим областима које чине културу српског народа.

У часопису је петнаестак рубрика и свака почиње са по једном репродукцијом слика уметника о коме се пише у том броју. Излази 4 пута годишње на 150 страна, а некада и као двоброј на 300 страна.

Циљ му је да повеже српске писце и читаоце ма где они живели. Његова основна уређивачка начела су: естетско, етичко и духовно јединство.

Уредништво

Мило Ломпар
главни и одговорни уредник
(Београд, Србија)

Радомир Батуран
уредник српске секције и дијаспоре
(Торонто, Канада)

Владимир Димитријевић
оперативни уредник за матичне земље
(Чачак, Србија)

Никол Марковић
уредник енглеске секције и секретар Уредништва
(Торонто, Канада)

Уредници рубрика

Александар Петровић
Београд, Србија

Небојша Радић
Кембриџ, Енглеска

Жељко Продановић
Окланд, Нови Зеланд

Џонатан Лок Харт
Торонто, Канада

Жељко Родић
Оквил, Канада

Милорад Преловић
Торонто, Канада

Никола Глигоревић
Торонто, Канада

Лектори

Душица Ивановић
Торонто

Сања Крстоношић
Торонто

Александра Крстовић
Торонто

Графички дизајн

Антоније Батуран
Лондон

Технички уредник

Радмило Вишњевац
Торонто

Издавач

Часопис "Људи говоре"
The Journal "People Say"

477 Milverton Blvd.
Toronto ON,
M4C 1X4 Canada

Маркетинг

Маја Прелић
Торонто, Канада maya.prelic@hotmail.com

Контакт

Никол Марковић, секретар
т: 416 823 8121


Радомир Батуран, oперативни уредник
т: 416 558 0587


477 Milverton Blvd. Toronto,
On. M4C 1X4, Canada

rabbaturan@gmail.com nikol_markovic@hotmail.com casopisljudigovore@gmail.com ljudigovore.com


ISSN 1925-5667

© људи говоре 2021