Путописи
01. 01. 2019
Мило Ломпар

Између нема их и били су

Августовска киша у Тунису: зар то није чаробно? Али, не зато
што је, како бисмо очекивали, било неподношљиво врело, па
је намах наступило освежење. Ствари су друкчије. Јер, било је
облачно, ниски и плесњиви облаци су притисли топлоту тла,
влага је настајала у збијеној атмосфери удисаја: отуд иронични
одсјај у речи чаробно. Он сугерише наше незадовољство, а не
одушевљење кишом. У нама је похрањено схватање да реч чаробно
доноси фантазматске садржаје, које иронија може подрити само
уз промену спољашњег контекста, готово насилно. Али, иронија
– и кад подрива – не укида фантазматски садржај: освежење које
доноси киша у афричку врелину мање је чудна ствар од стерео-
типне представе о афричкој врелини која не познаје ниске, бледе
и тамне, непроменљиве облаке. Наша иронија почива, дакле, на
стереотипима, као да зависи од њих. Фантазматски садржај, за-
претан у речи чаробно, као и садржај неког сна, остаје исти са
иронијом или без ње: само се мења његов правац простирања,
али не и његова чар.
Жељни сувоте ваздуха и врелине у светлости, која нас обу-
хвата са свих страна, имамо доживљај чаробног када угледамо
ситно ромињање кишних капи, које смењује њихово згуснуто
добовање у нашем уху, њихово замућивање нашег видика, пре-
кинуто изненадним проређивањем кишне завесе, у чијим све
већим рупама као да се наговештава – из даљине видика или из
дубине нашег очекивања, физички или психолошки, објективно
или субјективно – призрак светлости, да одједном све потоне у
нову непрозирну завесу. То је чаробно у не-ироничном смислу,
јер иронија постаје плитка за овај доживљај: као што се у север-
њачким очима, натопљеним жељом људи који у домаји окрећу
главе пут сунца као сунцокрети, зна привидети – и кад га нема
– афричко сунце, тако фатаморгана ваздуха и облака може учи-
нити да се у нашим очима, натопљеним изненађењем, уместо
Туниса – као града који се километрима шири у простору – појави
панорама Либека, који смо једном затекли у смени сунца и облака
на хоризонту.
Да је иронија постала сасвим припитомљена и одобрена ствар
нашег времена, у складу са токовима моћи и новца, показује
реклама коју смо видели у излогу модне куће BOGGI у центру
Минхена. Веома згодан и леп мушкарац, пре млађих него средњих
година, савршено обучен, у оделу и кошуљи са краватом ове модне
куће, загонетно загледан у пут испред себе, наглашено осмехнут,
корача ка посматрачу, као да излази из излога, док је испред њега
постављен натпис: a gentleman finds Irony in everything. Иронија
је, дакле, постала пожељна и помодна ствар: доврага с иронијом.
Тако почињемо тражити нове и непознате преливе у значењи-
ма ироније. То је чаробно: има море, врело није; има влаге, аф-
рички ваздух није; има мигрене, северњачка није. Можда је
све ипак и иронично, али на сасвим чаробан начин: иронија не
разграђује него учвршћује зачараност призора. Осмотрен са те-
расе ресторана која помало прокишњава, призор зачарава: у
предњем плану су купачи који се крај олупине брода затрчавају у
воду, оклизну и суљају по дасци са које скачу, весели и безбрижни,
разгаљени кишом, док се у даљини додирују мрклина огромног
облака и равна линија хоризонта. Севају вертикалне муње, а не као
код нас – хоризонталне: после злочиначког НАТО-бомбардовања.
Све је исто и све је различито: да ли смо се игде померили? Све је,
дакле, иронично, јер је чаробно.
Таква је модерна, светла и пространа зграда музеја Бардо. У
најбољој панорами античких мозаика на свету, суочавамо се са
призорима испуњеним митолошким представама. Наоружани чу-
вари са аутоматским оружјем о рамену, крај којих пролазимо, не-
хотично су сврнули наш поглед на имена исписана испред зграде;
електронска врата кроз која смо морали проћи да бисмо ушли у
зграду, поново су нас усмерила ка тим именима што су исписана
на зиду у пространом предворју музеја. То су имена посетилаца
побијених у терористичком нападу из 2015. године. Има их из
разних земаља: ту је Hilda van Nerum из Белгије, Myriam Martinez
из Колумбије, Antonio Cirera Perez из Шпаније, Jean-Claude Tissier
из Француске, Sally Jane Adey из Велике Британије, Giuseppina
Biella из Италије, Machiyo Narusawa из Јапана, Dominik Nowicki
из Пољске, Galina Potapenko из Русије. На мермерној плочи ути-
снута су њихова, и друга, имена, док су заставе њихових земаља
постављене са обеју страна плоче: као да су погинули у славу зе-
маља из којих су дошли, као њихови војници.
Окупила их је љубав према мозаицима, или антици, или пуко
љубопитство, или доконост путничког тренутка: били су на по-
грешном месту у зао час. Био је то стицај околности у којем се
пресецао појединачни садржај њиховог живота, испуњен нечим
заувек непознатим у њему, или тек наговештеним, са неком ди-
мензијом света која је дошла по њих. Можда је сијала ужарена
лопта изнад музеја, можда су је прекрили бледи облаци, као ови
изнад нас: у сваком случају, на њиховом смо месту. Многи мозаици
које смо гледали доносе ратничке призоре, стилизоване убоде
копљем, смрт великог јунака, плач матере за њим: премда смо на-
викли да те призоре посматрамо као уметност или стилизацију,
имена на мермерној плочи, као нехотични подсетник, упозорава-
ју нас да призори мозаика нису нека безазленост нити давна
античка митологија. Они су, истовремено, исечак стварности,
грубе, сурове, сирове: у ситуацији неуравнотежености људских
и божанских корака.
Да ли их је окупила нека непозната кривица? Или, пак, она
која их је довела до места на ком су затечени: путовали су, као
толики људи на земаљском шару, али то им је једино заједничко
обележје у смрти. Они, дакле, беху путници и отуд далеки и
нехотични потомци античког јунака који је, присилно и по вољи
богова, путовао непознатим пределима свих светова: земаљских
и подземаљских, али не и небеских. Његов лик – првенствено
фигура, коју одређују поглед и ментални став – дочарава један од
најупечатљивијих мозаика: Одисеј слуша песму сирена.
Околност да Одисеј, премда јунак најфантастичнијих путо-
вања, није корачао небеским стазама побуђује пажњу. Он је избе-
гао земаљске замке, вазда спреман да и у хаду ода почаст Ахилеју,
који је постао сен. Он се у царству сени покушао измирити са
Ајантовом сени, безуспешно, јер тврдоглави џин – немилосрдно
исмеван од позне антике до наших дана – и као сен остаје непо-
пустљив, па ма колико да у његовој фанатичности има нечег смеш-
ног, јер се сен дури, остаје и нечег што импонује, као џиновска
стена коју није нагризао ветар векова. Но, Одисеј је уживао у
топлоти Киркине коже, у поткожном колању њене крви, у божан-
ском додиру осунчане и вечно бујне пути Калипсо, да осети за-
ветну посвећеност Пенелопине оданости. Њему, дакле, коме је
сачувана свака стаза, коме је оштроумност подарила излаз из
сваке безизлазности, спас из сваке пећине, остала је недоступна
небеска путања: азур (натчулног) неба изнад (нашег) неба није
марио за смртника, чак ни за Одисеја.
Остао је у њему – пев сирена. Оне увек певају небеским гла-
сом – у свим временима и културама – и увек се у њиховој песми
спајају лепота и смрт. Одисеј – на мозаику – слуша њихову песму,
он их чује и, штавише, гледа у њиховом правцу, док његови
другови, морнари, чије су уши зачепљене воском, не чују песму
и гледају на другу страну. Имати зачепљене уши: зар то није
савршен рецепт за све? За одмак од светске буке, као спасоносно
пропуштање рђавих вести, за заспивање пред мелодијом лепоте,
за предворје смрти којим се тишина распростире. Поглед мор-
нара – у античком слоју митске приче, и у римском слоју који
отискује мозаик, и у нашем погледу на каменчиће који се складно
допуњују у тоновима боја на њему – остаје празан: да би видео,
као да човек – у овој причи – претходно мора чути.
Ако околност да не чујемо божанске гласове сирена значи да
пловимо празнином, зашто нам се чини да Одисејев поглед, прем-
да он чује, делује тако савремено изгубљен? Очараност лепотом
зна бити сасвим блиска изгубљености, као што крајње блесав
израз лица каткад проналазимо на лицу умна човека, као што
потпуна усредсређеност (не-изгубљеност) краси очи оних који
нису очарани лепотом, нити било чим, који су сасвим рашчарани,
па свакад остају страшни у пустоши која их је преплавила. Песма
сирена је на овом мозаику обележена невидљивом путањом, која
је преноси са ивица композиције, као места на којем су њихове
фигуре, до Одисејевог погледа, помало изгубљеног у чечарју
зачудног звука.

Путописи
01. 01. 2019
Бојан Памучар

С десне стране правог одговора

“Далеко одавде има једна висока планина, у оној планини једна
лисица, у лисици срце, у срцу једна тица, у оној тици моје је
јунаштво…”
Има код Толстоја једна књига, Детињство-дечаштво-младост,
у њој глава двадесет и пета: Ја се упознајем, у глави пасус:
И одједном осетих нешто чудно: сетих се да је све ово што
се сад дешава са мном понављање онога што је једном било: и
тада је исто као сад падала киша и залазило сунце иза бреза, и ја
сам гледао у ЊУ, и она је читала, и ја сам је магнетисао, и она се
осврнула, и чак сам се сетио да је то раније већ једном било.
Је ли могућно да је она – ОНА, помислих ја. Је ли могућно да
већ ПОЧИЊЕ.

Улазак
Пред вратима зоре, за леђима, у једрима, зар је могућно да улазим,
да је ово улазак. И види се, и веди, зна, да јесте.
И осећа се узбуђење преласка маргине заборава, нема узми-
цања пред вратима, нема утицања, из свог средишта нико се није
отргао, побегао.
Пред зором која се пружа за нама као да нас сустиже, хоризонт
појачава узбуђење, осећај судбоносног.
Одмах је ту, иза.

Познање
Крај Газиместана, у оку олује.
Савршено место за савршену битку.
Голеч планина, какав је силазак и поглед Бан на силу турску само
имао.
Све замишљено, прочитано, измаштано, сањано, преспавано,
као да је живо, као да је ту, у тлу, стени, облаку.
Равно је, али не као остале равнице. Благо набрано, скоро
неприметно, као тканина сна, као да је неко овлаш превукао руком,
не узимајући нигде превише, не остављајући нигде премного.
Склад.
Да ли је могуће?
Да ли је све стало у овај калеж? Тренутно.
Или лије за нама, као дан за даном. Као љубав.

Чудеса
Прво земља, па стена, па облак.
Вода долази после, бистра, светлост у њој, живост и скричавост
шумора.
У облаку привиђаш свод цркве, брод припрате.
Чини ти се.
У стени изнад Бистрице град у камену, куле, село. Чини ти се.
У обронцима видиш рушевине градова. Чини ти се.
Свуда привиђења.
У облаку, камену, води.
Овај поток је већ био, већ призван, осећан.
Ова земља је већ била, већ неколико пута у прошлости, у
аористу.
И рече Господ. И би дан, јутро прво.

Игуманија
Прво се чује. Бистрица, хучна. Птице, незамислив пој.
Као на Острогу, у јутро пред празник Светог.
И монахиње се не виде у служби, у појању. Прво се чују, не-
замисливо нежно, блажено, хармонично.
И онда се тек види.
Постоји на Косову, у Метохији, једна патријаршија, и једна
монахиња.
Игуманија.
И без упозорења знаш да је она. И она је та.
У њој наше јунаштво, на њеном лицу и очима, у борама.
То лице, та светлост, та жива фреска може преко свих граница.
Шездесет година непрестано у Пећи, једина од рода српскога.
Непрекидно, без узмицања. У свим палежима, рушењима,
скрнављењима.
И не можете престати да је гледате.
Упијате сваки покрет, глас, знак.
И нема ништа даље, не постоји на овом свету ништа дра-
гоценије, вредније, упечатљивије од те храбрости, те смирености,
те благости, опроштаја, кадрости.

Јефимија
Ко верује да је од духа, да га је дух створио и на овом и на оном
свету, не може не мислити, не може говорити ако није видео. Јер
само тада схвата, као монахиња Јефимија када у Похвали Кнезу
Лазару каже: “А данас те молим да ме двоструко храниш и да
утешиш буру љуту душе моје и тела мојега”, схвата да је и тело дух,
и може бити свето, сјајно, бистро као ово лице. Схвата да је и тело
од духа, и схвата, види смисао посвећености, жртве, и разуме тек
реч Господњу.

Оштрице
И мач је реч.
Дечанска фреска Господа са оштрицом уместо Јеванђеља у левој
руци.
Ни Бановић нема десну руку.
Држећи десницом за оштрицу свог Косова, јеванђељи Господ,
светима својим, као бан љубом одбеглом, држећи је за руку, да
Божији није присвојност, већ давно заборављена истина, особина.
Све је његово, не требају нам речи; већ заклетва на страшној
вечери, већ храброст на страшноме месту постојати и већ одговор
на страшно питање из Његошевог спева − Су чим ћете изаћ пред
Милоша.
Нека буде што бити не може. Армагедон је прошао, у сваком
од нас, у свачијем срцу, пред тамним, примамљивим сјајем из-
дајства вечери јасно је: епика није прошлост, она је свуда, увек,
сада. Као и страшни суд. Милош можда још није ни рођен, ни
постао бити, а свуда су свеци по свим сводовима апсолутно при-
сутни, као код Јефимије, када у Похвали, обраћајући се већ Светом
Кнезу, вели: “Дођи нам, дакле, на помоћ, ма где да си.”

Надежда, Архангели
На другој Бистрици, доњој, камени мост са кога је Надежда сли-
кала Призрен, где је брод, мало узводно, са чијег је врха Душан
ослушкивао распуклу зору са Шар-планине.
То јутро би вредело дочекати.
У подножју манастир Светих Архангела.
У срцу, у зеници песме, на месту властитог бити ништа се не
може уставити.
Устају трнци уз леђа, низ врат, рамена, устајете, одлазите,
кријете се.
Не вреди. Прво се виде… божурови, јоргован, малине…
Заборави, заборави.
Ма где да си.
Не помаже ништа.
Све иде својим током, својом вољом, све време док траје песма.
Ко није био, не може, не сме, не уме ни мислити, ни говорити, ни
плакати.
У понижењу великом стојимо, вођени силом куда нећемо, вели
Данилов ученик, архиепископа пећког, једног од многих забора-
вљених просветитеља српских.

Игуманов
У задужбини бесмртног Игуманова. Оснивача прве школе на је-
зику српском у царству отоманском. Тесно, стиснуто двориште
допушта поглед само на горе, у небо.
Мирише липа, и Призрен доле, испод и изнад. Као у колевци,
стиснуте, загрљене куће, цркве, сокаци присојности горе за
леђима.
Богословија.
Као домине падају сва претходна привиђења, и сви мракови.
Овде су једини становници српског Призрена, сада.
Неуништива Богословија, расцепљена громом као столетни
дуд у порти Пећке патријаршије, који је никао новим изданцима
у одговору свом, овоземаљском.

Излазак
Као без даха излазимо.
Без речи која може дочарати ту згуснутост, тугу.
Ноћ пада на Косово, невидљива.
Севају муње у даљини, као на Острогу ноћ уочи доласка Светог.
Нешто те стеже у грлу. Тек касније схваташ, као у дворишту
Богословије, окружен је човек и судбина његова, и живот његов,
највишим планинама, где Господ допушта само поглед на горе, у
горе.
Као на Косову. Вечито младом, јер далека је бајка једино лице
истине:
Горо, ле, сестро.

Рубрике

ДОНАЦИЈЕ

Претплатите се и дарујте независни часописи Људи говоре, да бисмо трајали заједно

даље

Људи говоре је српски загранични часопис за књижевност и културу који излази у Торонту од 2008.године. Поред књижевности и уметности, бави се свим областима које чине културу српског народа.

У часопису је петнаестак рубрика и свака почиње са по једном репродукцијом слика уметника о коме се пише у том броју. Излази 4 пута годишње на 150 страна, а некада и као двоброј на 300 страна.

Циљ му је да повеже српске писце и читаоце ма где они живели. Његова основна уређивачка начела су: естетско, етичко и духовно јединство.

Уредништво

Мило Ломпар
главни и одговорни уредник
(Београд, Србија)

Владимир Димитријевић
оперативни уредник за матичне земље
(Чачак, Србија)

Радомир Батуран
оперативни уредник за дијаспору
(Торонто, Канада)

Александар Петровић
уредник за културу
(Београд, Србија)

Жељко Продановић
уредник за поезију
(Окланд, Нови Зеланд)

 

Небојша Радић
уредник за језик и писмо
(Кембриџ, Енглеска)

Жељко Родић
уредник за уметност
(Оквил, Канада)

Никол Марковић
уредник енглеске секције и секретар Уредништва
(Торонто, Канада)

Џонатан Лок Харт
уредник енглеске секције
(Торонто, Канада)

Лектори

Душица Ивановић
Торонто

Сања Крстоношић
Торонто

Александра Крстовић
Торонто

Графички дизајн

Антоније Батуран
Лондон

Технички уредник

Радмило Вишњевац
Торонто

Издавач

Часопис "Људи говоре"
The Journal "People Say"

477 Milverton Blvd.
Toronto ON,
M4C 1X4 Canada

Маркетинг

Мила Фокас
Торонто

Контакт

Никол Марковић, секретар
т: 416 823 8121


Радомир Батуран, oперативни уредник
т: 416 558 0587


477 Milverton Blvd. Toronto,
On. M4C 1X4, Canada

baturan@rogers.com nikol_markovic@hotmail.com ljudigovore.com


ISSN 1925-5667

© људи говоре 2019