Светогорска кандила вечности

Манастирски комплекс Света гора на Атосу, на полуострву Халкидик у Грчкој, већ вековима плени пажњу духовника, људи посвећених вери, али и култури, просвети, науци и уметности. Последњих деценија ту се све чешће срећу и туристи са разних страна света, које Света гора привлачи исконским миром, наталоженом патином минулих векова и магијском снагом амбијента у коме је све, па и масивне камене зидине којима су средњовековни храмови окружени, прожето духовношћу и натопљено историјом.
Од 10. века надаље (до времена турског поробљавања балканских народа) на Светој гори је подигнуто двадесет православних храмова: шеснаест грчких, по један српски, руски, бугарски и румунски. Сада је то јединствено светилиште са изузетно богатим и значајним културно-историјским и уметничким ризницама коме нема равног у православном свету.
Овде је знаменити Стефан Немања, у монаштву Симеон, заједно са својим сином Растком - Савом Немањићем, поткрај 12, века, тачније 1198-99.године, подигао манастир Хиландар. Уз главни објект - Цркву Ваведења пресвете Богородице, изграђени су и први конаци, а током наредних векова Хиландар је повремено обнављан и стално дограђиван.
Крајем 13.века, на црквишту старог Немањиног и Савиног храма, њихов потомак краљ Милутин саградио је нову, већу и лепшу цркву од првобитне, која и данас постоји. То је главни, саборни храм Хиландара, такође посвећен Ваведењу пресвете Богородице, у чијем је саставу и 12 мањих цркава - капела.
Милутинова задужбина у Хиландару је монументална грађевина изванредне лепоте. То је један од најлепших храмова које су подигли Немањићи. У ово здање, како бележе хроничари, уграђени су делови старог Немањиног и Савиног храма: капител, камена плоча са украсима и други фрагменти. Крајем осамдесетих година 14. века спољашњем делу саборног храма додата је припрата кнеза Лазара.
Саборна црква је у централној зони пространог манастирског комплекса и духовно је средиште Хиландара. У њеном окружењу, уздуж и попреко, изграђени су многобројни објекти различитих функција и садржаја: конаци са одајама (келијама) за монахе, пиргови св. Саве (из 1200.године) и св. Георгија (из 1260. године), ћелија св. Симеона (око 1200.године), црква св. Трифуна (око 1620. године), библиотека, игуменарија, храм св. Арханђела (14.век), трпезарија (13. век), конак са параклисима св. Димитрија и св. Саве (1558. и 1779.године), подруми, магацини и све друго што је потребно за живот људи посвећених својој вери, култури и традицији.
Манастир Хиландар је у средњем веку, а и касније, био омиљено стециште калуђера и испосника, а временом је постао једно од најзначајнијих средишта српске духовности, културе, просвете, уметности. Његов настанак и целокупна каснија историја нераскидиво су везани за име Стефана Немање, великог жупана и зачетника владарске лозе Немањића (каснијег монаха Симеона), као и његовог сина Растка - монаха Саву, који је читав живот посветио српској цркви и православној вери, поставши први српски архиепископ.
Манастир се налази на североистоку Свете горе и удаљен је непуна три километра од Егејског мора. У његовом ближем окружењу су и други познати манастири: Есфигмен, Ватопед, Пантократор, Ставроникита, Ивирон, Филотеј, Дохијар...
Велика светогорска Лавра смештена је у подножју Атоса, масивне планине која се високо уздиже над обалама мора и достиже висину од 2038 метара. По Атосу, односно Светој гори aтоској, издужени крак полуострва Халкидик је и добио назив. Запљуснут водама Егејског мора са обе бочне стране, он је дугачак педесет, док му је просечна ширина око десет километара.
На средишњем делу Свете горе налази се чувена Кареја, духовни и управни центар у коме су представништва свих светогорских манастира, као и грчке државе. У Храму Христовог преображења, који је на самом врху Атоса, чувају се многи значајни документи, међу којима и хрисовуље (повеље са златним печатима) византијских царева Василија Првог из 883. и Лава из 893.године, којима је зајамчена потпуна слобода и неприкосновеност Свете горе као монашке територије којом она самостално управља.
У таквом духовном поднебљу делује и српски манастир Хиландар.
Према подацима С. Милеуснића, аутора монографског приказа о Хиландару, име овог светогорског манастира први пут се помиње 1076. године. Био је то грчки манастир, тада већ пуст, без монаха и молитвеног живота у њему. О времену његове изградње нема података, али се верује да је подигнут у првој половини 10. века. На ту претпоставку упућује један стари документ из 985.године у коме се помињу знаменити Светогорци, а међу њима и Георгије Хиландариос, вероватно оснивач и ктитор овог манастира.
Хиландар се помиње и 1169. године у ,,протатском акту“, којег, међу осталима, потписује хиландарски игуман Герасим. У којим је околностима, када и како овај део грчке свете земље доспео у руке Немањића, о томе данас сазнајемо из различитих историјских извора, али највише и најпоузданије из записа самих Немањића и њихових учених савременика - монаха Теодосија и Доментијана.
Описујући очев долазак у Свету гору, монах Сава, у ,,Житију Стефана Немање - светог Стефана“, бележи:
,,... И он, Блажени, дође у Свету гору месеца новембра, другог дана. Богоносни и пречасни оци, који живљаху у Светој гори, примише га с радошћу и с почашћу великом. Усели се најпре у Ватопед манастир, јер ту и нађе жељено, заблудело своје јагње (Светог Саву)... И пробави ту мало времена, па Блажени, као што овде оправда своје царство, тако и онде зажели наћи место спасења свима који долазе одасвуда, и испроси у цара, кир Алексе, пријатеља свога, место пусто ради подизања манастира у Светој гори. И узе мене грешна из Ватопеда у место то и уселисмо се".
Драгоцене појединости о добијању светогорског црквишта и изградњи Хиландара наводи и други Немањин син, Стефан Првовенчани, у биографском тексту ,,Житија Стефана Немање", посвећеног оцу.
А монах Теодосије Хиландарац, у свом опсежном делу ,,Житије Светог Саве", такође говори о Хиландару. Он бележи Савине речи којима се обраћа византијском цару Алексеју Трећем:
,,Има један запустели манастир, по имену Хиландар, па ако царство ти благо учини мени и мојему оцу, даћеш нам га, а ми ћемо опет, као од нас, дати овај Ватопеду, а милошћу царском називаће се наше предање... И даде му Хиландар са свим насељима, утврдив царским писмом и својим златним знамењем".
Теодосије преноси и речи неког старца, Светогорца, који монаху Сави препоручује:
,,... Утврдите храм за своје отачаство, да се српски манастир зове, да они који од вас љубе Бога и одрекну се светског живота нађу после вас пристаниште спасења и да ради многих који се спасавају примите од Бога веће почасти...".
Из повеља Стефана Немање, Стефана Првовенчаног, краља Милутина, Стефана Дечанског, цара Душана, кнеза Лазара и других српских владара, који су обилно даровали Хиландар и исказивали посебан однос према овом српском светилишту, јасно се види да је Хиландар од оснивања био предодређен да буде један од центара духовног живота Срба на југу Балкана.
Хиландар је то био и такав је остао током свих осам векова свога постојања. Његовој духовној снази и величини највише су допринели Стефан Немања и његов син св. Сава, чији су пример следили и њихови потомци.
Хиландарски духовни и културно-историјски комплекс, по свом простору, урбаном садржају и функцијама, представља читав један град, чији се дневни и ноћни молитвени ритам одвија у вишевековном непрекидном континуитету.
Уз свеће и кандила монаси овде у храмовима, али и у својим келијама и околним испосницама, остају до дубоко у ноћ у осами, у затишју и молитвама, посвећени Богу и својој православној браћи, лишавајући се свих благодети савремене цивилизације.
Хиландар је и највећа српска ризница културних и уметничких вредности, изражених у најширем спектру, а ствараних од Немањиних времена у 12. веку па све до ових наших дана.
Све оно највредније и најзначајније из тог периода што је настало у српским црквама и манастирима и било угрожено од похара, рушења и паљевина, што се често догађало на јужним просторима Балкана у време турске окупације, нашло је сигурно скровиште у Светој гори, на Атосу.
Хиландарски храмови, али и сва друга здања у саставу овог духовно-историјског комплекса, одликују се лепотом и монументалном архитектуром. То особено и складно градитељство, настало на искуствима старих византијских мајстора, овде је осмишљавано и касније послужило као узор при изградњи нових манастира. Преплитање различитих схватања и стилова у архитектури видљиво је и у самом Хиландару. При томе се указује на припрату у саставу главног, саборног Храма Ваведења пресвете Богородице, коју је дозидао кнез Лазар при крају 14.века.
Изградњом те спољне припрате главна хиландарска црква добила је заокружену архитектонску физиономију и она је свој тадашњи профил задржала све до данас. Иначе, између 12. и 15. века, па и касније, на хиландарском комплексу стално је нешто грађено и дограђивано.
Поред оснивача и главних ктитора манастира, Стефана Немање (монаха Симеона) и св. Саве, видљиве трагове оставили су и други српски владари. У првом реду краљ Милутин, али и Стефан Дечански, цареви Душан и Урош, кнез Лазар и други.
Складност и лепота Милутинове цркве у Хиландару послужиће касније многим неимарима као образац за обликовање нових православних храмова широм српских земаља. Једна од основних карактеристика светогорског градитељства, када су у питању сакрални објекти, је тзв. триконхални (крстообразни) модел храма. Током 14. и у првој половини 15. века по том моделу грађени су скоро сви храмови на северним српским просторима, а највише у Поморављу.
Прожимање, односно утицај градитељских схватања између Свете горе и моравске Србије - бележе историчари уметности - показано је и на хиландарској припрати Кнеза Лазара где су розете, односно стилизовани преплети и биљни украси, карактеристични за декоративну пластику моравске Србије. Главне уметничке вредности Хиландара изражене су у његовој аутентичној архитектури, иконографији и зидном сликарству. То је оно што се прво уочава и оставља најдубљи утисак на посетиоце. А када се обиђу и боље упознају манастирски простори, човек остаје задивљен пред тим изванредним мозаицима, иконостасима, гравурама, резбаријом, позлатама... И староставним књигама писаним руком монаха, често и до дубоко у ноћ, уз светлост свеће или кандила.
Требало би много простора да би се, макар у основним назнакама, дочарало огромно ликовно богатство Хиландара. Јер, ликовност као уметност овде није заступљена само у фрескама, које су подложне утицајима времена, па самим тим и ограниченом веку трајања, већ практично у свему што су спретне људске руке стварале у минулим временима.
Уметност преточена у камену пластику, керамику, скулптуре, месингане гравуре, предмете од стакла и порцулана, дрвену резбарију, везене тканине, позлате, накит, украсе од племенитих метала... То су само основне назнаке уметничког богатства којима овај светогорски манастир располаже.
Зато би се могло рећи да Хиландар, по ономе чиме располаже и што га чини духовним центром српског народа, представља истовремено његов највећи музеј и најбогатију галерију.
Несумњиво је да је Хиландар и један од најзначајнијих кутурно-просветних центара српских земаља, почев од Немањиних времена па до данас. Довољно је да поменемо само један податак који то илуструје: хиландарска библиотека располаже књижним фондом од око осам хиљада књига, од којих је осам стотина старих рукописних књига, које су својим рукама исписивали учени калуђери по српским манастирима.
На хијерархијској листи светогорских манастира Хиландар заузима високо четврто место, што само по себи довољно говори о његовој прошлости и садашњости.
Хиландар је, иначе, скуп храмова са конацима, звоницима, пирговима, са мањим или већим објектима различите намене, који су ограђени високим манастирским зидом и чине јединствену целину. Тако ограђен, са свих страна утврђен и заштићен, када му се прилази путем од пристаништа на Егејском мору он подсећа на средњовековна српска утврђења.
Главна црква грађена је 1293, а обновљена и надограђена око сто година касније - 1380. године.
У приближно исто време (крајем 13. века) изграђена је манастирска трпезарија, док су најстарији сачувани објекти, настали око 1200. године: Пирг св. Саве, Ћелија св. Симеона и Пирг св. Георгија. Мањи захвати на обнови и заштити ових објеката обављени су у 14. и 17. веку.
Међу најстарије очуване објекте (14. век) сврстава се Храм св. Арханђела, док је Црква св. Трифуна подигнута 1620, а остале мање цркве (капеле) нешто касније.
Конак са параклисима св. Саве и св. Димитрија изграђен је 1558. године, а два каснија велика конака 1598. и 1640. године. Само неколико година касније унутар манастирског комплекса подигнут је објект са уређеним просторима и наменом да буде болница.
Грађевине на самом улазу у манастир подигнуте су око 1600. године, када је обновљена и Игуменарија. Остали важнији објекти - улазни трем, јужни конак, главни звоник, нова библиотека, бунар, барокни пирг и друго - настали су током 17. и 18. века, док су нови, велики конаци саграђени између 1814. и 1821. године.
„Манастир Хиландар је и данас наша највећа светиња и духовна узданица. Хиландар нису само прохујали векови и њихова здања. Он је наша савест и барометар нашег духовног стања и светосавске свести. Ми га још увек градимо и уграђујемо себе у његово духовно здање. А наша поколења сведочиће о нама као о његовим неимарима и градитељима.“
Овим цитатом надахнутих речи угледног истраживача и хроничара хиландарске прошлости завршићемо казивање о Светој гори и манастиру Хиландар.

Српски Лувр
Хиландарски комплекс, са својим наслеђем, архитектуром и фреско-сликарством, ризницом и библиотеком, јединствено је сведочанство о свеукупном уметничком наслеђу византијске, односно српске уметности за последњих осам столећа. У хиландарским здањима препознаје се градитељство из различитих епоха: од краја 12. столећа па до данашњих дана. Сликарство - фреске и иконе, по свом ликовном домету, историјском трајању и бројности сачуваних икона и зидних живописа, представља највреднију националну ликовну галерију.
„Хиландарска ризница са богослужбеним предметима и другим црквено-уметничким драгоценостима, углавном од сребра и злата украшеним драгим камењем, јесте српски Лувр или Ермитаж...“, пише, између осталог, у монографији о манастиру Хиландар.

Хералдика
Национални дух и немањићка свест симболички су исказали и хералдици: грб кнеза Лазара, касније деспота Стефана Лазаревића и двоглавом орлу династије Немањића, исклесаним и постављеним у доњим деловима северне и јужне бифоре.

Фреске
Хиландарске храмове су осликавали најбољи светогорски живописци 14. века, али је због неповољног утицаја времена, као и каснијих сликарских захвата на старим фрескама, мало шта остало у првобитном облику.
Тако су у Милутиновој задужбини, саборном храму Ваведење пресвете Богородице, опсежни ликовни захвати укњижени 1803. године. Да би освежили и боље заштитили старе фреске, монаси Венијамин, Захарије и њихови сарадници су их пресликавали. И мада су тај посао обављали брижљиво и с љубављу, аутентичност живописа тиме је у извесној мери редукована.