Сусрет са Стравинским

“И сам створен не могу а да не желим да стварам”

“Већина људи воли музику јер мисли да у њој налази емоције као
што су радост, бол, туга, евокација природе, предмет снова или
пак заборав прозаичног живота. Они у њој траже дрогу, допинг.
Када људи буду научили да воле музику због ње саме, када је
буду чули другачијим ушима, њихово задовољство ће бити много
вишег реда, и много јаче, и дозволиће им дa цене музику на једном
другом плану и да открију њену унутрашњу вредност. Очигледно,
овакав став претпоставља известан степен музичког развоја
и интелектуалне културе, али овај степен није тако тешко
достићи.”

Игор Стравински

Од када је почело моје музичко буђење прижељкивала сам да до-
дирнем тај магични свет, дела великог, страственог и необичног,
једног од најзначајнијих личности музике прошлог века, а мени
недовољно блиског Игора Стравинског. Руски стваралац који је
дао снажан печат својој епохи, композитор који је често узбуђивао
музичку јавност, колеге и публику, уметник који је увек имао да
каже нешто ново, али и утемељивач музичке традиције чијa су
дела оставила дубоки траг у нашој епохи. Овај стваралац живео
је врло динамично и увек у центру културних збивања. Путовао
је много и често и дружио се са разним уметницима, како му-
зичарима тако и сликарима и књижевницима. Његово ствара-
лаштво обухвата најразличитије музичке жанрове и естетска
усмерења, а његов стилски распон растао је од фолклора преко
неокласицизма до џеза. Та непрестана потребa да буде нов и са-
времен учинила је од њега посебну и непоновљиву уметничку
личност. Према многим образованим уметницима његов најбољи
период био је док је био у вези са домовином што се након првог
светског рата прекинуло и његово стваралаштво попримило свe
више космополитске одлике, његова рука није добијала више
снагу из срца иако је у његовој руској души и даље тињала љубав
према отаџбини – све до смрти, јер његова последња жеља да буде
сахрањен поред драгог пријатеља Дјагиљева, где и данас почива,
потврђује носталгичност његове руске душе.
Слушајући његова најзначајнија дела попут Посвећењa про-
лећа, Жар птице, Петрушке и осталих оркестарских дела, али и
дела за клавир као што су Танго, Соната, Корал и многе друге,
заинтересовало ме је да зађем у унутрашњи свет овог уметника
и да тај свет изнесем кроз своју призму, своју интерпретацију.
Тог октобра 2012. године, на петој години академских студија је
почело буђење, остваривање идеје и великог сна.
Тада се десио Капричо за клавир и оркестар који је био део
мог мастер испита. Сећам се те радости, узбуђења и полетности
због сазнања да ћу проучавати и извести рад Стравинског, али
се сећам и задовољства који ми је пружао рад на овом делу- ње-
гово вежбање и проучавање живота и дела Игора Стравинског.
Посвећивање највећег дела времена и енергије само једном ства-
раоцу. Велика љубав ме је опхрлила, а као у свакој љубави и много
суза, непроспаваних ноћи, мука, борби – како са собом тако и
са инструментом, делом и композитором. Много несугласица и
недоумица, од животних лекција до професионалних, јер кроз
свако ново уметничко остварење, ми, уметници растемо и као
бића, као људи. У том периоду живота читав мој живот, поред
рада у школи, био је посвећен животу и делу Стравинског и
истраживању о делу које ћу интерпретирати и коме ћу поново
удахнути живот неколико месеци касније.
Већи део 1929. године Игор Стравински посветио је компоно-
вању Каприча за клавир и оркестар, који је започео око Божића
претходне године, али као што се често догађало, овај рад је мо-
рао неколико пута да прекине због његових неизбежних сељака-
ња. Целог лета је радио само на Капричу и завршио га је крајем
септембра. Први пут га је извео 6. децембра, на концерту Симфо-
нијског оркестра у Паризу, под Ансермеовом управом (Ернест
Ансерме, швајцерски диригент). Капричо је настао као последица
његовог многобројног извођења Концерта за клавир (у том пе-
риоду преко четрдесет пута), те је сматрао да је дошао тренутак
да представи публици неку другу композицију за клавир и
оркестар. Из тог разлога написао је нови концерт који је назвао
Капричо, у уверењу да он боље одговара карактеру саме његове
музике. У дефиницији каприча видео је синоним за фантазију
која је била слободна форма фугираних комада. Такав облик му
је давао могућност да развија своју музику компонујући епи-
зоде различитог карактера, чији след по својој природи има ка-
прициозан карактер, по чему је и сама композиције добила име.
Сам почетак композиције описан карактером Престо и та
смена брзог и спорог темпа препуног различите акцентуације у
првих неколико тактова, најављује ватромет идеја и припрема
за нешто што публика до тада није сусретала. Спој грубости и
грациозности, неокласицизма и џеза, нежности и врло гласних
хармонских и ритмичких ефеката, компликованих како за изво-
ђење тако и за слушање, а представљени кроз класично дело, осли-
кавају немир због жудње за нечим новим, недочараним и оцртавају
карактер композиторове душе. У овом ставу јасно се ослушкује
реч Стравинског да он компоновање хармонски употребљава у
посебном значењу и без икакве везе са односима акорада. Крај
првог става смирује узбуркалу страст и припрема за нови део,
други став, који ниједног слушаоца не оставља равнодушним.
Врло једноставан почетак (надовезан на први став, без паузе),
наизглед мирна мелодија, али препуна емоција, дочарава разго-
вор клавира и високих дувачких инструмената, прожета неком
фином тугом, дочаравајући композиторову дубину и љупкост
и чини се потпуно огољење душе која је испуњена патњом. Ова-
кав увод инспирисао ме је да тај моменат доведем у везу са ком-
позиторовим детињством за које и сам објашњава како се осећао
као да никада није срео никога ко је стварно нешто осећао према
њему. Међутим, нешто касније и та атмосфера бива прекинута
новом епизодом прожетом елементима џеза, након чега наступа
повратак почетној атмосфери у којој и завршава овај став. Све
те боје и фразе које красе овај став остављају слушаоца под утис-
ком. У последњем ставу Каприча композитор се враћа каприци-
озности, јасноћи, оштрини и ритмичности и карактеру који јасно
дочарава његов дотадашњи рад. Враћа се математичкој шеми која
је, како он тврди, уско повезана са музичком формом. Музичка
форма је математичка, по мишљењу Стравинског: “зато што је
идеална, а форма је увек идеална, иако не треба тражити мате-
матичке формуле у музичком делу”. Из овога не чуди податак да је
математика била композиторов омиљени предмет у школи.
Изучавањем музике Каприча бивала сам инспирисана новим
мислима, истинама и идејама. Та музика отворила ме је књигама
написаним самом руком композитора, интервјуима сложних у
тврде корице и ствараочевим нотним и аудио записима. То бо-
гатство хармонија, мелодија, ритмова и композиторовог изража-
вања на најразличитије начине који су ми месецима голицали
машту и разбуктавали инспирацију, улазили су ми и у снове у
којима сам чак и решавала многе техничке потешкоће и нејасноће.
Тада ми је једна мисао била у глави – идеја Стравинског да је
техника цео човек, и да ми учимо како је треба употребити, али је
не можемо научити издвојеном, те би можда требало рећи да нам
је способност да је научимо урођена.
Сусрет са Стравинским, разноврсност његовог музичког из-
раза, као и стилске оријентације, умногоме је утицао на мој да-
љи музички живот. И оставио велики печат у мом музичком
развоју те отворио врата неким новим, савременим и надасве
квалитетним музичким правцима.