Есеј и критика
02. 01. 2019
Корнелије Квас

Језик, вера и идентитет у поглављу “Аудијенција” Андрићевог романа Омерпаша Латас

1. Увод
Савремена наука разликује четири критеријума у одређивању
идентитета: језик, обичаје, веру и земљу порекла (Оташевић 2017). 1)
У поглављу “Аудијенција”, незавршеног Андрићевог романа Омер-
паша Латас, присутна су сва четири идентитетска критеријума,
али су два посебно истакнута. У два разговора Омерпаше са Бог-
даном Зимоњићем, турски великодостојник покушава да при-
добије српског кнеза претварајући се да је његов идентитет близак,
па и једнак српском. У првом разговору то чини истицањем за-
једничког језика, у другом, позивањем на некадашњу припадност
православној хришћанској вери.
Лик Омерпаше јединствен је у Андрићевом приповедном
свету. Противречности његовог карактера обликују структуру
дела и то тако да се у другим, кључним ликовима романа преламају
“поступци и прохтеви опаког тиранина и силника” (Вучковић
2002: 99). Прелазак у другу веру и промена идентитета темељно
одређује лик Омерпаше, који је рођен и растао као Мића Латас,
Србин из села Јање Горе, све док није прешао у муслиманску веру
и постао Омер, како би могао да напредује у турској војничкој и
државној хијерархији. Радован Вучковић примећује:
“Омерпаша није потпуно ни једно ни друго: ни бивши хриш-
ћански младић, нити велики турски достојанственик за кога се
издаје, нити пак аустријски великан, што је желео да постане. Он
је мешавина свега тога; једна, у моралном и психичком погледу,
аморфна људска маса која се лако мења и преображава према си-
туацији и потреби да постигне жељени циљ” (Вучковић 2002: 126).

У том смислу “проблем конвертита стожерни је проблем романа,
неодвојив од главог лика, али и од осталих личности у њему”
(Вучковић 2002: 125). Омерпаша покушава да се Зимоњићу при-
ближи путем језика и вере, како би му херцеговачки кнез помогао
у ратном походу против побуњених бегова. Веродостојност и
уверљивост тих покушаја остварена је употребом стилских сред-
става, међу којима се посебно истичу поређење и семантичко
контрастрирање реченичних делова у оквиру реченице или у
оквиру мањих текстуалних делова.
Код Андрића поређење успорава и задржава пажњу читаоца,
истичући детаљ који је важан за разумевање лика или призора.
Поређења “Андрићу служе пре свега да што свестраније опише
неки предмет или појаву”, она за њега “имају пластично-ликовну
функцију” (Живковић 1965: 261). Семантички контрасти остварују
ефекат драматичности и узбудљивости унутар, површински
посматрано, мирног и правилног реченичног и приповедног тока.
Представе првог и другог сусрета Зимоњића и Омерпаше, као
и њихови карактери, показују приповедне одлике истинитости
и веродостојности, а то су и основне особине реалистичког
књижевног поступка. Андрић истиче значај детаља или стилске
чињенице таквог поступка, који тежи веродостојном и уверљивом
приповедању:
“На лику или призору који је једном изабрао писац мора да
између множине детаља открије онај који има пресудну важ-
ност за вредност слике уопште, онај на коме ће почивати веро-
достојност целокупног казивања. За писца реалисту ти детаљи
нису само сликовите фигуре, као што ни речи којима треба да
их наслика нису и не могу бити случајно захваћене боје са неке
богате палете ни произвољне игре звука, него стварне и строге
лозинке по којима га ми читаоци познајемо као сведока и на
основу којих прихватамо његово сведочанство као истинито и
веродостојно” (Андрић 1981: 78).

Поређење и семантичко контрастрирање стилски су детаљи ко-
јима се постиже уверљивост и пластичност описа двојице саго-
ворника, Богдана Зимоњића и Омерпаше Латаса, и представљају
путоказе за решења језичкостилских лозинки Андрићевог текста.
Наведена стилска средства уметнички обликују представе о језику
и вери. У поглављу “Аудијенција” Андрићевог романа Омерпаша
Латас, то су два главна чиниоца одређивања идентитета.

2. Први разговор: језик
У првом разговору Омерпаша дочекује кнеза Богдана, на спрату,
у соби за пријеме, док су четворица преосталих поглавара из
источне Херцеговине остали да чекају у приземљу: “Кад се нашао
пред Омерпашом у тој светлој, застртој просторији, у коју је
ведар новембарски дан улазио на све прозоре, кнез је мало застао,
као планинац на пропланку и чистини, трепнуо очима и лако
забацио главу да би јасније видео око себе и боље се снашао”
(Андрић 1976: 84). 2) Кнез Богдан је упоређен са планинцем (чо-
веком са планине, што и јесте) који на висоравни осматра пре-
део око себе, припремајући се за покрет и делање. Поређење
је произвело контраст између Омерпашине собе за аудијенцију,
која је ограничена, и неограниченог пространства који се шири
са планинског пропланка. Читалац, заједно са Богданом Зимоњи-
ћем, добија прилику да застане и припреми се за сусрет са
турским пашом. Богдан је трепнуо очима и тај стилски детаљ
додатно доприноси ефекту успоравања радње и усмеравању
пажње читаоца на лик о коме се приповеда. Омер дозвољава да
се тај тренутак још мало продужи, а онда позива Богдана да седне,
речима: “–Овде, поред мене.” (85).
Приповедач Андрић, у загради, објашњава значење и инто-
нацију Омерпашине реченице, којом је позвао госта да седне.
Приповедач уочава како тон и боја Омерпашиног гласа у наве-
деној реченици откривају семантичку напетост и снажан зна-
чењски контраст:
“Када би овако говорио са утицајним људима из народа, Омер
је подешавао нарочити тон и нарочиту боју гласа. Он је тај тон
и тај глас вадио негде из дубоко затрпаних сећања на разговоре
Личана и Босанаца које је слушао у детињству по сајмовима” (85).

Уверен је да када говори тако “рођачки” постаје “неодољив и
способан да гане и придобије свакога” (85). Трудио се да говори
“присно, непосредно и грубо народски” (85). Учинак који је пости-
зао био је супротан од намераваног, јер су га “многе године и
велики успон у Цариграду удаљили од народа” (85). Уместо жељ-
еног утиска присности и фамилијарности, постиже се супротно
дејство удаљавања саговорника. Тон, избор речи и интонација
изворном говорнику откривају личност која не само да је удаљена
од његовог идентитета, већ и особу која, претварајући се у језику,
жели да га превари:
“Самоуверен и сигуран у себе, он није могао да осети како
му испод извештаченог говора и понашања избија лажна нота
коју може да примети и осети свак осим њега, и која има тачно
обрнуто дејство. Тако се он, бар у овом случају, одавао управо
оним чим је мислио да заведе и превари другог” (85).

У Андрићевом (приповедачевом) коментару Омерпашиног исказа
истакнуте су семантичке супротности истинитог и лажног слоја
једног реченичног исказа.
Након коментара, Омер, само гласније, понавља позив Богда-
ну да седне: “–Овде, поред мене!” (85). Омер прихвата оберучке
Богданову руку, сликовито представљену путем поређења: “То
је била бела и чудно неотпорна, али огромна, тешка као недо-
печен хлеб” (85). Опет је усмерена пажња на Богдана који је, ме-
тономијским поступком, дочаран као крупан човек изразито беле
пути. У наставку реченице руке Богдана и Омера, и даље уз помоћ
метонимијског поступка, описују њихов физички изглед и снагу:
“ипак се по нечем осећала успавана снага ударца која бије из те
руке која је толика да обе пашине јаке али мршаве, лепо вајане,
_______________
1) Ауторка се позива на истраживање америчког Истраживачког центра
Пју, по којем је, од четири идентитетска критеријума, у Европи,
Сједињеним Државама, Канади, Аустралији и Јапану најважнији
критеријум језик. У европским земљама, једино за Грке, а у нешто
мањој мери и за Британце, “вера има значајну улогу у одређивању
националног идентитета” (Оташевић 2017). Ана Оташевић анализира
и нацрт Стратегије развоја културе Министарства културе Републике
Србије у коме се тежиште ставља на културу, прецизније “културно
наслеђе, а као главне димензије српске културе се препознају словенска,
византијска, старобалканска, херојска, просвећено-европска,
демократска и контактна или димензија отворености” (Оташевић 2017).
2) У даљем тексту цитате из романа Омерпаша Латас обележаваћемо
само бројем страна.

Есеј и критика
01. 01. 2019
Вук Петровић

“Шарени одсјај”
Гетеовог Фауста

“Ви се, очигледно, нисте дали збунити ни […]
пред поражавајућом чињеницом да писац својим јунацима
даје измишљена имена”
(Данило Киш)

I
Наведени Кишов исказ, настао као одговор на констатацију Д.
Голубовића да “користећи се наводима да збуни оне који се могу
збунити, Киш тако ставља под наводе и самог себе, док говоре
његови јунаци измишљених имена”, 3) могао би да послужи и
као одговор на, по нашем уверењу, дубоко погрешну и сувишну
дилему нашег доба по питању онтолошког и епистемолошког ста-
туса књижевности: да ли је она, наиме, истинита и да ли упућује
на објективну стварност.
Савремени постструктуралистички приступи књижевности,
и то посебно они француске провинијенције, нису први, али мож-
да јесу најрадикалнији учесници деобјективизације и релативи-
зације мисли о појединостима и целини уметности и уопште ду-
ховности. Закаснела потреба за превладавањем “пикаровштине”,
мотивисана (исправном) свешћу о самом тексту као кључном из-
вору значења, довела је до понекад и априорног одбацивања
свега оног што би могло подсетити на академизам, а што је за
последицу имало напуштање друге потребе: за – макар привидно
– објективним критеријумима у прилажењу књижевном тексту,
што значи критеријумима који би спутавали произвољност, и то
двојаку. Произвољност у иманентном приступу самом тексту, и
произвољност у одабиру контекста који би допринео разумевању.
Разумљива тежња да се укаже на смисаону многострукост текс-
та проширила се до разарања темеља и чврстине текста. Дери-
дина теза о “смрти” средишта, 4) као и Бартови искази о семан-
тичкој плуралности текста, премда наоко заводљиви, носе са со-
бом опасност методолошке збрке, те импликацију да су тумачења
– будући сада ослобођена средишта – потенцијално неограни-
чена. “Преслободно” схваћена слобода, упозорава Н. Хартман,
неминовно носи опасност произвољности. 5) Постмодерна опсед-
нутост смрћу нераскидиво је повезана с продором субјективности
и произвољности у разумевање дела, те Барт тако директно
тврди да аутор ограничава текст објективним смислом. 6) Рушењу
структуре, доминанте, бинарних опозиција, 7) референце, смисла,
одговарају: идеја о нужно многим “смисловима”, довођење у пи-
тање истине текста, вредносно изједначавање свих елемената тек-
ста и апотеоза маргине. “Радикални симболизам” 8) текста, о ко-
јем говори Барт, неоправдано је изједначен са семантичком плу-
ралношћу; како је смисаоно плодотворан, текст не саопштава
истину, него је само знак, али не стварности, већ другог текста,
што је, међутим, тачно само уколико текст, хиршовски речено,
узначава однос с другим текстом. Како би се обезбедио широк
и аутономан простор уметности, она је изједначена с фикцијом,
фикција је (игром случаја, у складу са структуралистичким ус-
постављањем бинарних опозиција) супротстављена истини, која
је, пак, каткад врло вулгарно схваћена као фактографска. Чак и
веома умерени и одмерени аутори остају заробљени у цикличности
овакве терминологије, као што се збило са Ж. Женетом, који је,
желећи да олабави екстремне позиције, тврдио да жанрови нису
ни чисто фактографски нити чисто фикционални. 9)
Нека од питања која наведени мислиоци отварају, по нашој
процени, суштински су непотребна. Јукстапонирањем фикције
и фактографије не поручује се ништа друго до да су објективни
и уметнички свет различити. Уопштавање, међутим, идеје да је
уметност изван истине, мотивисано како тежњом да се избрише
однос између уметности и стварности, тако и ставом да методо-
лошки ваља сумњати и у истинитост саме стварности, а које
би и имало смисла само ако би се утврдили јасни критеријуми
по којима би могла да се измери мера истине у оба регистра, у
темељу је погрешно, јер губи из вида специфичност сваког поје-
диначног текста. Наиме, одсуство средишта проблематично је
утолико што, колико год га схватали широко и слободно, сваки
текст у крајњој линији јесте омеђен својом целином, која је онда
нужно и смисаона целина. Целовитост је темељна категорија у
размишљању о књижевности од Аристотела до најзначајнијих
немачких естетичких концепција заснованих на филологији
као настојању да се обухвати духовноисторијска укупност текс-
та и њему својстевног контекста. Тежња за тоталитетом, под-
стакнута Хердеровим изучавањима, настављена код А. Бека, а
најснажније формулисана код Дилтаја, у феноменологији јесте
углавном ограничена само на текст, али се и тада инсистира на
његовој целовитости. Под целином подразумевамо не само суму
свих текстуалних елемената, него најпре њихову формално-са-
држинску узајамност, начин на који су они естетизовани и међу-
собно повезани. Стога, по нашем мишљењу, произвољно нагла-
шавање неког сегмента текста (често оног “маргиналног”), а без
уважавања целине као супстанцијалне херменеутичке категорије,
нужно води ка редуковању смисла текста, будући да је он поредак
заснован управо на укупности својих унутрашњих сегмената. И
симболичан, чак “радикално симболичан” текст јесте одређен
својом симболичком целином, која, будући симболичка, сугерише
смисаону ширину, али и која, будући целина почетком и крајем
ограничена у значењима – не дозвољава да се херменеутичка игра
схвати као бесконачна.
Смисао текста нипошто не мора и не треба да буде редукован
на једнозначност, али он јесте јединствен баш на основу тога што
је уткан у целину која је смисаоно омеђена почетком и крајем, а
потенцијално је проширена искључиво ка оним регистрима који
су у њој усвешћени. Такав смисао појединачног текста углавном
је и смисао о властитој истинитости, тачније тeкст собом прого-
вара најпре о статусу истине унутар свог уметничког света, а
потом и својом целином упућује на природу односа између сво-
је укупне уметничке истине и саме стварности, ка којој се он
нужно и протеже, макар у чину рецепције у којој се смисао и
актуелизује. 10) Уметничка истинитост је, према томе, појединачна
а не нормативна, и, тако схваћена, она је у сагласју с Хајдегеровим
(а под његовим утицајем и Гадамеровим) схватањем истине као
самооткривајуће истине конкретног феномена.
Ослањамо се на фундаменталне поетске ставове херменеутике
и феноменологије, од којих уосталом и сâм Дерида полази, стога
што су оне и саме врло отворене за најразличитије смисаоне мо-
гућности, које се ипак откривају на методолошки одговоран на-
чин, без изневеравања онога што је текстом интендирано. Оба
приступа, макар начелно, јасно инсистирају на најтемељнијим
категоријама текста, а то су целина и смисао. Гадамерова хер-
менеутичка концепција, заснована на одбијању метода стога што
он редукује духовну укупност текста, и сама је унеколико не-
доследна, 11) понајвише зато што, упркос инсистирању на смиса-
оној целини текста, не успева да јасним и експлицитним аргу-
ментима објасни на који начин долази до измирења временског
јаза између ондашњег текста и садашњег тумача. Извесно реше-
ње јесте познато Гадамерово схватање класичног дела, које сво-
јом изузетношћу самостално превазилази властиту временитост,
_______________
3) Boro Krivokapić, Treba li spaliti Kiša?, Globus, Zagreb, 1980, стр. 48.
4) Жак Дерида, “Структура, знак и игра у дискурсу хуманистичких
наука”, превела Јасмина Лукић, Структуралистичка контроверза,
Просвета, Београд, 1988.
5) Николај Хартман, “Јединство и истина у лепоти”, Естетика, превео
Милан Дамњановић, Дерета, Београд, 2004, стр. 281.
6) Ролан Барт, “Критика и истина”, Књижевност, Митологија,
Семиологија, превео Иван Чоловић, Нолит, Београд, 1971, стр. 233-235.
7) Упечатљив пример је Делезова и Гатаријева студија о Кафки, на чију се
полазну тврдњу да ће аутори избегавати да структурирају наставља
управо успостављање бинарних опозиција, које су, за разлику од
каснијих “постструктуралних” закључака (нпр. о хомосексуализму
Кафкиних “јунака”), ипак текстуално агрументоване.
8) Видети, рецимо: “Od djela do teksta”, preveo Miroslav Beker, Suvremene
književne teorije, SNL, Zagreb, 1986, str. 183.
9) Gérard Genette, “Fikcijska priča, faktografska priča”, Fikcija i dikcija,
preveo Goran Rukavina, Zagreb, Ceres, 2002, str. 65.
10) И она дела која би одговарала скепси по питању истине у уметности,
као и она која би била у сагласју с тезама о одсуству везе између
уметности и стварности таквим својим скептичним смислом
релевантна су управо у стварности као оном контексту у односу на
који се уопште разумева сâм текст.
11) Видети, рецимо, Хиршову критику у: Е. Д. Хирш, “Гадамерова теорија
тумачења”, Начела тумачења, превео Тихомир Вучковић, Нолит,
Београд, 1983.

Рубрике

ДОНАЦИЈЕ

Претплатите се и дарујте независни часописи Људи говоре, да бисмо трајали заједно

даље

Људи говоре је српски загранични часопис за књижевност и културу који излази у Торонту од 2008.године. Поред књижевности и уметности, бави се свим областима које чине културу српског народа.

У часопису је петнаестак рубрика и свака почиње са по једном репродукцијом слика уметника о коме се пише у том броју. Излази 4 пута годишње на 150 страна, а некада и као двоброј на 300 страна.

Циљ му је да повеже српске писце и читаоце ма где они живели. Његова основна уређивачка начела су: естетско, етичко и духовно јединство.

Уредништво

Мило Ломпар
главни и одговорни уредник
(Београд, Србија)

Владимир Димитријевић
оперативни уредник за матичне земље
(Чачак, Србија)

Радомир Батуран
оперативни уредник за дијаспору
(Торонто, Канада)

Александар Петровић
уредник за културу
(Београд, Србија)

Жељко Продановић
уредник за поезију
(Окланд, Нови Зеланд)

 

Небојша Радић
уредник за језик и писмо
(Кембриџ, Енглеска)

Жељко Родић
уредник за уметност
(Оквил, Канада)

Никол Марковић
уредник енглеске секције и секретар Уредништва
(Торонто, Канада)

Џонатан Лок Харт
уредник енглеске секције
(Торонто, Канада)

Лектори

Душица Ивановић
Торонто

Сања Крстоношић
Торонто

Александра Крстовић
Торонто

Графички дизајн

Антоније Батуран
Лондон

Технички уредник

Радмило Вишњевац
Торонто

Издавач

Часопис "Људи говоре"
The Journal "People Say"

477 Milverton Blvd.
Toronto ON,
M4C 1X4 Canada

Маркетинг

Мила Фокас
Торонто

Контакт

Никол Марковић, секретар
т: 416 823 8121


Радомир Батуран, oперативни уредник
т: 416 558 0587


477 Milverton Blvd. Toronto,
On. M4C 1X4, Canada

baturan@rogers.com nikol_markovic@hotmail.com ljudigovore.com


ISSN 1925-5667

© људи говоре 2019