Језик, вера и идентитет у поглављу “Аудијенција” Андрићевог романа Омерпаша Латас

1. Увод
Савремена наука разликује четири критеријума у одређивању
идентитета: језик, обичаје, веру и земљу порекла (Оташевић 2017). 1)
У поглављу “Аудијенција”, незавршеног Андрићевог романа Омер-
паша Латас, присутна су сва четири идентитетска критеријума,
али су два посебно истакнута. У два разговора Омерпаше са Бог-
даном Зимоњићем, турски великодостојник покушава да при-
добије српског кнеза претварајући се да је његов идентитет близак,
па и једнак српском. У првом разговору то чини истицањем за-
једничког језика, у другом, позивањем на некадашњу припадност
православној хришћанској вери.
Лик Омерпаше јединствен је у Андрићевом приповедном
свету. Противречности његовог карактера обликују структуру
дела и то тако да се у другим, кључним ликовима романа преламају
“поступци и прохтеви опаког тиранина и силника” (Вучковић
2002: 99). Прелазак у другу веру и промена идентитета темељно
одређује лик Омерпаше, који је рођен и растао као Мића Латас,
Србин из села Јање Горе, све док није прешао у муслиманску веру
и постао Омер, како би могао да напредује у турској војничкој и
државној хијерархији. Радован Вучковић примећује:
“Омерпаша није потпуно ни једно ни друго: ни бивши хриш-
ћански младић, нити велики турски достојанственик за кога се
издаје, нити пак аустријски великан, што је желео да постане. Он
је мешавина свега тога; једна, у моралном и психичком погледу,
аморфна људска маса која се лако мења и преображава према си-
туацији и потреби да постигне жељени циљ” (Вучковић 2002: 126).

У том смислу “проблем конвертита стожерни је проблем романа,
неодвојив од главог лика, али и од осталих личности у њему”
(Вучковић 2002: 125). Омерпаша покушава да се Зимоњићу при-
ближи путем језика и вере, како би му херцеговачки кнез помогао
у ратном походу против побуњених бегова. Веродостојност и
уверљивост тих покушаја остварена је употребом стилских сред-
става, међу којима се посебно истичу поређење и семантичко
контрастрирање реченичних делова у оквиру реченице или у
оквиру мањих текстуалних делова.
Код Андрића поређење успорава и задржава пажњу читаоца,
истичући детаљ који је важан за разумевање лика или призора.
Поређења “Андрићу служе пре свега да што свестраније опише
неки предмет или појаву”, она за њега “имају пластично-ликовну
функцију” (Живковић 1965: 261). Семантички контрасти остварују
ефекат драматичности и узбудљивости унутар, површински
посматрано, мирног и правилног реченичног и приповедног тока.
Представе првог и другог сусрета Зимоњића и Омерпаше, као
и њихови карактери, показују приповедне одлике истинитости
и веродостојности, а то су и основне особине реалистичког
књижевног поступка. Андрић истиче значај детаља или стилске
чињенице таквог поступка, који тежи веродостојном и уверљивом
приповедању:
“На лику или призору који је једном изабрао писац мора да
између множине детаља открије онај који има пресудну важ-
ност за вредност слике уопште, онај на коме ће почивати веро-
достојност целокупног казивања. За писца реалисту ти детаљи
нису само сликовите фигуре, као што ни речи којима треба да
их наслика нису и не могу бити случајно захваћене боје са неке
богате палете ни произвољне игре звука, него стварне и строге
лозинке по којима га ми читаоци познајемо као сведока и на
основу којих прихватамо његово сведочанство као истинито и
веродостојно” (Андрић 1981: 78).

Поређење и семантичко контрастрирање стилски су детаљи ко-
јима се постиже уверљивост и пластичност описа двојице саго-
ворника, Богдана Зимоњића и Омерпаше Латаса, и представљају
путоказе за решења језичкостилских лозинки Андрићевог текста.
Наведена стилска средства уметнички обликују представе о језику
и вери. У поглављу “Аудијенција” Андрићевог романа Омерпаша
Латас, то су два главна чиниоца одређивања идентитета.

2. Први разговор: језик
У првом разговору Омерпаша дочекује кнеза Богдана, на спрату,
у соби за пријеме, док су четворица преосталих поглавара из
источне Херцеговине остали да чекају у приземљу: “Кад се нашао
пред Омерпашом у тој светлој, застртој просторији, у коју је
ведар новембарски дан улазио на све прозоре, кнез је мало застао,
као планинац на пропланку и чистини, трепнуо очима и лако
забацио главу да би јасније видео око себе и боље се снашао”
(Андрић 1976: 84). 2) Кнез Богдан је упоређен са планинцем (чо-
веком са планине, што и јесте) који на висоравни осматра пре-
део око себе, припремајући се за покрет и делање. Поређење
је произвело контраст између Омерпашине собе за аудијенцију,
која је ограничена, и неограниченог пространства који се шири
са планинског пропланка. Читалац, заједно са Богданом Зимоњи-
ћем, добија прилику да застане и припреми се за сусрет са
турским пашом. Богдан је трепнуо очима и тај стилски детаљ
додатно доприноси ефекту успоравања радње и усмеравању
пажње читаоца на лик о коме се приповеда. Омер дозвољава да
се тај тренутак још мало продужи, а онда позива Богдана да седне,
речима: “–Овде, поред мене.” (85).
Приповедач Андрић, у загради, објашњава значење и инто-
нацију Омерпашине реченице, којом је позвао госта да седне.
Приповедач уочава како тон и боја Омерпашиног гласа у наве-
деној реченици откривају семантичку напетост и снажан зна-
чењски контраст:
“Када би овако говорио са утицајним људима из народа, Омер
је подешавао нарочити тон и нарочиту боју гласа. Он је тај тон
и тај глас вадио негде из дубоко затрпаних сећања на разговоре
Личана и Босанаца које је слушао у детињству по сајмовима” (85).

Уверен је да када говори тако “рођачки” постаје “неодољив и
способан да гане и придобије свакога” (85). Трудио се да говори
“присно, непосредно и грубо народски” (85). Учинак који је пости-
зао био је супротан од намераваног, јер су га “многе године и
велики успон у Цариграду удаљили од народа” (85). Уместо жељ-
еног утиска присности и фамилијарности, постиже се супротно
дејство удаљавања саговорника. Тон, избор речи и интонација
изворном говорнику откривају личност која не само да је удаљена
од његовог идентитета, већ и особу која, претварајући се у језику,
жели да га превари:
“Самоуверен и сигуран у себе, он није могао да осети како
му испод извештаченог говора и понашања избија лажна нота
коју може да примети и осети свак осим њега, и која има тачно
обрнуто дејство. Тако се он, бар у овом случају, одавао управо
оним чим је мислио да заведе и превари другог” (85).

У Андрићевом (приповедачевом) коментару Омерпашиног исказа
истакнуте су семантичке супротности истинитог и лажног слоја
једног реченичног исказа.
Након коментара, Омер, само гласније, понавља позив Богда-
ну да седне: “–Овде, поред мене!” (85). Омер прихвата оберучке
Богданову руку, сликовито представљену путем поређења: “То
је била бела и чудно неотпорна, али огромна, тешка као недо-
печен хлеб” (85). Опет је усмерена пажња на Богдана који је, ме-
тономијским поступком, дочаран као крупан човек изразито беле
пути. У наставку реченице руке Богдана и Омера, и даље уз помоћ
метонимијског поступка, описују њихов физички изглед и снагу:
“ипак се по нечем осећала успавана снага ударца која бије из те
руке која је толика да обе пашине јаке али мршаве, лепо вајане,
_______________
1) Ауторка се позива на истраживање америчког Истраживачког центра
Пју, по којем је, од четири идентитетска критеријума, у Европи,
Сједињеним Државама, Канади, Аустралији и Јапану најважнији
критеријум језик. У европским земљама, једино за Грке, а у нешто
мањој мери и за Британце, “вера има значајну улогу у одређивању
националног идентитета” (Оташевић 2017). Ана Оташевић анализира
и нацрт Стратегије развоја културе Министарства културе Републике
Србије у коме се тежиште ставља на културу, прецизније “културно
наслеђе, а као главне димензије српске културе се препознају словенска,
византијска, старобалканска, херојска, просвећено-европска,
демократска и контактна или димензија отворености” (Оташевић 2017).
2) У даљем тексту цитате из романа Омерпаша Латас обележаваћемо
само бројем страна.