Радомир Батуран
Два млада багдалска уметника
Багдала је крушевачки Парнас. Из средине града благо се уздиже
венчани брежуљак, више виноградарски него шумски који је да-
нас најпосећенији парк Крушевљана. Ово виноградарско брдаш-
це привукло је и праисторијског српског цара Нина Белића и
средњовековног српског кнеза Лазара да под њим заснује своју
престоницу. Свакодневно је мамило уздахе и жал за слободом
и утамниченом турском песнику под Багдалом у време њихове
тираније. И у једном и у другом случају дивили су се том вино-
градарском венцу који започиње из средине града, па поткови-
часто завија према царском друму ка Косову. Багдали је Бог дао
лепоту, и физичку и метафизичку, па су под њом и на њој уздисали
и духовници и заљубљеници. Дала је снаге и младом деспоту
Стефану, прослављеном српском витезу, да на свом двору под
Багдалом испева једину у целости сачувану српску ренесансну
песму “Слово љубве”. Пропевала је и монахиња Јефимија под
Багдалом. Кроз векове џелатског турског ропства Крушевац,
кнез Лазар, његова Лазарица и Багдала овенчани су небројеним
стиховима, и “мушким” и “женским”, како је Вук говорио. Ови
светилници били су Светлост Светости Слободе, Устанка и
Отаџбине, па су се либили да испод својих песама потпишу
своја имена, или су само скромно бележили: “Силуан”, “Јефрем”,
“Рачанин”, “Милошевац”, “Светигорац”, ”монах из Раванице”,
“монах из Купинова”, “песник из Трговишта”…
И у време највећег процвата српске књижевности између два
светска рата Крушевац, Лазарица и Багдала били су инспиративни
за српске модернисте (Ракић, Пандуревић, Јефтић…). Таласаста
коса Бранка Л. Лазаревића и шал Душана Матића виорили су се
Багдалом док су они певали песме о њој и онда када су им ко-
мунисти одузимали сва грађанска права. Они су и основали чу-
вену издавачку кућу “Багдала”, а њихови млађи следбеници Љу-
биша Ђидић и Радомир Андрић живели и стварали Багдалом.
Многи данашњи крушевачки песници свом имену додају и име
овог крушевачког Парнаса – Багдалски.
А шта је са крушевачким сликарима и вајарима? Ако посетите
крушевачка сеоска гробља, Старо и Ново гробље у Крушевцу,
цркве и манастире у околини, крушевачке тргове, уметничке
галерије, холове и свечане дворане у овом граду и сувише стварно
ћете се уверити да су Лазарица, кнез Лазар, књегиња Милица,
Моравска школа, Багдала и Крушевац корифеји њихове ликовне
креације. Овим корифејима Светлости Светости нису могли одо-
лети ни барди српске ликовне уметности: Ђорђе Јовановић, Мла-
ден Србиновић, Небојша Митрић, Милић од Мачве…
Ни о једном од великана крушевачке књижевне и ликовне
уметности неће зборити наша Прича о уметнику, али ће дошап-
тавати у континуитету њихову метафизичку осећајност у двојици
младих багдалских уметника: вајару Зорану Васиљковићу и сли-
кару Матији Рајковићу.
Оба су били моји ђаци, па ће утолико и моја прича бити
људскија и аутентичнија. Четири године сам Зорану предавао
књижевност у крушевачкој Гимназији, а Матију припремао за
упис у ту исту школу. Матију сам и крстио у Цркви Лазарици и
поновио му родитељима наречено име у духовном знаку крста по
јеванђелисти Матеју (по православном светословљу: Матији) и
уметничком претсказању по имену знаменитог песника Матије
Бећковића који је становао у истој згради у Београду где и
његови родитељи. На нешто световнији начин вајар Васиљковић
крстио је мене скулптуром Растка Петровића на дан када сам
одбранио докторску дисертацију о књижевном делу овог највећег
иноватора у српској књижевности.
После краћег дружења са овим младим људима и њиховим ро-
дитељима путеви су нам се разишли. Несрећних деведесетих они
су наставили да се боре креацијом против зла у својој родној
Србији, а ја кренуо трагом српских сеобара у добровољно из-
гнанство у Канаду. Кренуле су са мном у Торонто и Зоранова
скулптура Растка Петровићa и Матијинa графика “Отпад ауто-
мобила”. После 22 године стваралачки смо се срели опет у Кру-
шевцу: ча-Раде у седамдесетим, Зоран у четрдесетим, а Mатија
у тридесетим. А њихова дела стасала и разграната по целом
Српству. Опет су ови млади уметници ударили печат на наш
поновни сусрет. Био сам се вратио са Атоса и донео необичан
камен са ове свете планине на који је Зоран уклесао натпис: ”Атос,
2018”. Поставили смо га поред дворишне капије кроз коју сам
пошао у печалбу, уз тада засађену тису. Истих дана кум-Матија
је дошао да ме види и поклонио ми једну дигиталну графику, у
којој је моја свест нашла преклапање и преламање багдалских
простора из времена ондашњег и садашњег.
Шта рећи у овој причи о ликовима и делима ова два млада
уметника? О њиховом стваралаштву већ су рекли и рећи ће и у
нашем часопису ликовни критичари, а о њиховим личностима
коме ће се више веровати него њиховом учитељу.
Оба су стасита, са лепим цртама избријаних, мужевних лица.
Зоран је мишићав, чврст, снажан – речју стамен, у складу са
својим вајарским радовима. Густу, гргураву косу свезао у реп на
потиљку, а напред уредно зачешљао и, у врховима, засукао према
горе дучићевски неговане брчиће. А Матија је нежан и витак,
кратке косе, уредно зачешљане, изнад посве чистог, негованог,
дугог лица и висока чела. Обојица су гетеовски пријемчиви за
садржајне разговоре.
Још као ђаци наговештавали су своју склоност према умет-
ности. О књижевним делима радо су разговарали, граматику
нису волели. Оба су били разложни и опуштени. Никада се нису
отимали за оцену. Били су људски и интелектуално поштени, без
осећања суревњивости према друговима и њиховим успесима. То
не значи да им је недостајао такмичарски дух, него да су имали
осећај испуњености и да су знали шта хоће и шта могу.
Док је Матија растао у сликарској породици Невенке и Зорана
Рајковића, најбољих крушевачких сликара свога времена, часопис
“Људи говоре” посветио им је читаве рубрике. О Невенкином
сликарству смо писали у првом броју, а о Зорановом у 15/16.
двоброју. Тако је овај сликар осећај и љубав за сликарство поносно
носио од најранијих дана детињства и сазревао у самосвојног
модерног графичара. Колико је имао узорне подстицаје у поро-
дици, толико му их је мањкало у школи јер је, баш када се он
уписао у гимназију, дошло до смене кадрова. Уместо незаборавног
маестра Симке, како су све генерације Крушевачке гимназије
после рата звале – вајара Димитрија Симића – који им је предавао
ликовну уметност, почели су да се примају у предавачки кадар
ове угледне школе самоуправљачки, ванредни кадрови са Скоп-
ског и Приштинског универзитета, а касније и са анонимних но-
вооснованих факултета и универзитета.
На другој страни вајар Васиљковић је самоникао уметник
у породици својих родитеља, али је имао среће да му ликовно
предаје академски вајар Димитрије Симић – Симке, са Ликовне
академије у Београду. Симићев атеље под Багдалом и катедра
ликовне уметности у гимназији били су доиста право уметничко
огњиште за будуће бројне крушевачке сликаре и вајаре. Његовој
ликовној школи припадали су и познати крушевачки сликар Ју-
гослав Радојичић и вајар Миливоје Мићић. Поред тога што је
професор Симић био најбољи вајар у Крушевцу, имао је и харизму
дубокомисаоног боема. Деловао је на своје гимназијалце тако да
их је на десетине кренуло његовим стопама. Један од даровитијих
међу њима свакако је и Зоран Васиљковић.
У Удружењу ликовних уметника Крушевца и Матија и Зоран
су врло активни. Заједно са старијим колегама присутни су скоро у
свим градовима Србије, а стижу и до Републике Српске, Словеније
и Црне Горе. Матија је и врло писмен сликар, и на класичан и на
виртуелан начин, па и у новинама и на електронским порталима
прати рад овог удружења и својих колега.
Зоран Васиљковић специјализовао се у вајарском средњо-
вековнoм градитељству, његовој обнови и надградњи. Његовом
руком израђено је више иконостаса у мермеру и граниту, али и у
дрвету, великих камених розета и чесама, свећњака, крстионица,
кивота, надгробних споменика. Огледао се и у изради кованих и
дрвених полилеја, тронова, жртвеника и крстова. Његови вајарски
радови красе многе српске цркве и манастире од Крушевца
до Бара и Бањалуке. Он својим вајарским радовима, поред
Звездана Лазаревић
Зоран Васиљковић, уметник по позиву и призиву
Вајар Зоран Васиљковић је уметник несвакидашње снаге и инспи-
рације који, иако у зрелом животном добу, не посустаје, већ као и
првог дана, када је у руке узео клесарски алат, клеше дела достојна
Љубави Божије. Крушевац, град у коме је овај врли уметник
угледао светлост дана 13. маја 1961. године, свакако је својом исто-
ријом и богатом традицијом клесарске уметности утиснуо у
ДНК Зорана Васиљковића призив за бављење клесарском умет-
ношћу. Да би се што успешније и сигурније предао позиву, Зо-
ран Васиљковић је завршио Академију ликовне уметности у Бео-
граду (одсек вајарство), у класи професора Николе Јанковића,
1987. године. Исте године је учествовао на изложби награђених
студената ФЛУ у галерији Стара капетанија у Земуну и добио
своју прву награду за скулптуру.
Да би стекао додатна знања, вајар З. Васиљковић 1989. годи-
не одлази у граду Верони у Италији, где усавршава технику обра-
де камена и метала. По повратку из Италије, у крушевачкој
Уметничкој галерији реализује своју прву самосталну изложбу
посвећену 600-годишњици Косовске битке. Кроз уметнички рад
и учешће на бројним групним изложбама у њему сазрева идеја да
се у потпуности определи за бављење уметношћу обраде камена,
метала и дрвета, уз примену дизајна који ће своје извориште наћи
у моравској уметности средњовековне Србије, насталој у доба
кнеза Лазара и његових наследника.
Уметност Зорана Васиљковића је у највећој мери сакрална и
представља дела начињена за потребе литургијског живота пра-
вославног народа српског у Србији и расејању. Ту су, пре свега,
часне трпезе, иконостаси, розете, портали, свећњаци, тронови,
жртвеници, крстови, подови и чесме израђени за бројне цркве и
манастире, као и крстобразни надгробни споменици за приватне
наручиоце. Материјали које користи З. Васиљковић су различите
врсте камена, дрво и метал, што свакако сведочи о уметниковој
способности изражавања, без обзира на медиј у коме изводи
уметничко дело. Оно на чему инсистира вајар Васиљковић јес-
те да ништа не чини сам од себе већ да пре свега служи Богу и
умножава дарове које му је Господ дао. Уз то, жеља му је да се
сачува континуитет уметности из доба кнеза Лазара и да у сваком
изведеном делу буде видљива веза са извором. Он то и остварује,
захваљујући сада већ богатом искуству, знању стеченом кроз
упознавање са православном хришћанском иконографијом пу-
тем литературе и, на крају, а у ствари на почетку, литургијском
начину живота, којим су свакако живели и средњовековни мај-
стори клесари, који су нам оставили дела вредна дивљења и
поштовања. Вајар Зоран Васиљковић не жели да таланте умно-
жава сам, јер се ништа што је добро, лепо и племенито и не
може само од себе умножити, већ сваком младом клесару и
вајару несебично преноси своје знање и искуство. Да је Зоран
Васиљковић уметник не само по позиву већ и по призиву говоре
бројна дела која се одликују стилском лепотом, топлином израза
и печатом истинске преданости божанском дару.
Биљана Грковић
Матија Рајковић Дигиталне графике
Дигиталне графике Матије Рајковића настале су од низа фото-
графија на којима је документовао различите трагове графита
и плаката, писања и лепљења, корозије и времена на металним
површинама ограда градилишта. Оком и камером пронађене и
забележене различите текстуре постале су потенцијал за експери-
ментисање и откривање нових и неочекиваних могућности у по-
љу дигиталне технологије, извор инспирације за стварање једне
серије радова.
Са истанчаним осећајем за боју и цртеж, јасно реферишући у
основи на сликарство енформела, уз помоћ рачунара и рачунар-
ских програма одстрањује боју, мења, дорађује, модификује и
ствара сопствена ликовна значења у монохромној структури ди-
гиталне обраде. И кад оставља и допушта да се текстура разлива
по читавој површини композиције или је, пак, своди на знак, њи-
хово ишчитавање усмерава и подвлачи називима радова, преина-
чујући и уводећи их на тај начин у сопствени асоцијативни свет.
Поступак конструисања, умножавања и преклапања, наставак
је досадашњих истраживања које је Матија Рајковић полако
развијао, пре свега, у цртежу, који је највише и доследно неговао.
Простор у коме су се облици предела “сударали“ у различитим
перспективама постављених сегмената, поетски разливали у
хоризонталним пољима, нестајали у тамним формама израженог
графизма, јасно су наглашавали занимање за саму структуру,
чија промена се дешава само на нивоу и у складу са поступком и
медијем, а која се од цртачке, мануелне, померила ка технолошкој,
дигиталној графици. И једнако како у цртежима пејзажи као
усамљени предели постају уточишта, места сигурности, тако и
у дигиталној графици, призори се поступком редефинисања у
идејном и ликовном процесу од основне матрице пролазности
преиначују у сада и овде, лични став и однос ка стварности и
уметности.
Матија Рајковић – биографија
Рођен 1980. у Београду. Дипломирао на сликарском одсеку Ака-
демије уметности у Новом Саду 2003. у класи професора Јова-
на Ракиџића. Постдипломске студије завршио на истом одсеку
Факултета ликовних уметности у Београду 2009. у класи про-
фесора Чедомира Васића. Члан је УЛУС–а од 2005. и УЛУК-
Крушевац од 2011. (један је од оснивача).
Излаже од 1999. до сад 29 пута самостално и 115 пута групно.
Учесник 35 ликовних колонија у земљи и иностранству. Објављује
приказе ликовних дешавња у часописима – Ликовни живот,
Град и Синтезе. Избор из библиографије, радио и телевизијских
интервјуа садржи више од 250 јединица. Професионално је анга-
жован као председник уметничког савета УЛУК-а од 2011. и
Галерије КЦК у Крушевцу од 2015. Предаје на Високој школи
струковних студија за васпитаче у Крушевцу од 2010. Живи и
ствара на релацији Крушевац – Београд.
Самосталне изложбе:
2004. Крушевац, Уметничка галерија Народног музеја
2006.Крагујевац, Модерна галерија Народног музеја –
Мали ликовни салон
2008. Крушевац, Скупштина Општине
2009. Београд, Галерија Факултета ликовних уметности
2010. Чачак, Ликовни салон Дома културе Крушевац,
Културни центар – Галерија Легата “Милића од Мачве“
2012. Жалец (Словенија), Савинов ликовни салон – ЗКШТ
2013. Опово, Галерија “Јован Поповић”
Крушевац, Галерија Крушевачког позоришта – УЛУК
2014. Београд, Мала галерија УЛУПУДС-а
Пирот, Галерија “Чедомир Крстић”
Вршац, Велика галерија Културног центра
Горњи Милановац, Модерна галерија Културног центра
2015. Нови Сад, Културни центар – Мали ликовни салон
Трстеник, Ликовни салон Дома културе
Београд, БЛОК галерија
Београд, Галерија `73
Крагујевац, Градска галерија “Мостови Балкана”
2016. Ниш, Галерија савремене ликовне уметности –
“Павиљон у тврђави”
Крушевац, Галерија Културног центра (Ноћ музеја)
Београд, Галерија Југоекспорт
2017. Ивањица, Галерија Дома културе
Инђија, Културни центар, Галерија “Куће Војновића“
Апатин, Галерија Меандер – Културни центар
Смедеревска Паланка,
Галерија Модерне уметности Народног музеја
2018. Пожаревац, Галерија савремене уметности
Народног музеја Краљево,
Градска галерија Власотинце,
Галерија Завичајног музеја Ниш,
Галерија Нишког културног центра – НКЦ
Важније групне изложбе:
Учесник је Пролећних, Јесењих изложби УЛУС-а, Цртежа и мале
пластике УЛУС, Светских бијенала минијатуре у Г. Милановцу,
Нишког цртежа – ГСЛУ Ниш, Београдске Мини – арт сцене
УЛУПУДС, Новембарског салона у Краљеву (по позиву), Мемо-
ријала “Милан Верговић” у Градској галерији у Ужицу (по пози-
ву), Октобарских изложби у Крушевцу, Изложби УЛУК-а по
градовима Србије, Изложбе колекције часописа “Људи говоре”
у Галерији Српске националне академије у Торонту (Канада),
Уметничке збирке Галерије ’73 из Београда у Музеју Херцеговине у
Требињу (БиХ) и многих других изложби у земљи и иностранству.
Награде и признања:
– Заступљен у уметничким збиркама 30 галерија, музеја и
установа од јавног значаја Републике Србије.
– 2005/06. Стипендиста “Фонда за развој младих талената”
града Крушевца
– 2014. Награда публике на 4. Годишњој изложби Удружења
ликовних уметника Крушевца (УЛУК)
– Откуп Министарства културе и информисања
Републике Србије за 2016.
Матија Рајковић, академски сликар
Електронска адреса: matijarajkovic@gmail.com
Тел: 064-158-9598