Два млада багдалска уметника

Багдала је крушевачки Парнас. Из средине града благо се уздиже
венчани брежуљак, више виноградарски него шумски који је да-
нас најпосећенији парк Крушевљана. Ово виноградарско брдаш-
це привукло је и праисторијског српског цара Нина Белића и
средњовековног српског кнеза Лазара да под њим заснује своју
престоницу. Свакодневно је мамило уздахе и жал за слободом
и утамниченом турском песнику под Багдалом у време њихове
тираније. И у једном и у другом случају дивили су се том вино-
градарском венцу који започиње из средине града, па поткови-
часто завија према царском друму ка Косову. Багдали је Бог дао
лепоту, и физичку и метафизичку, па су под њом и на њој уздисали
и духовници и заљубљеници. Дала је снаге и младом деспоту
Стефану, прослављеном српском витезу, да на свом двору под
Багдалом испева једину у целости сачувану српску ренесансну
песму “Слово љубве”. Пропевала је и монахиња Јефимија под
Багдалом. Кроз векове џелатског турског ропства Крушевац,
кнез Лазар, његова Лазарица и Багдала овенчани су небројеним
стиховима, и “мушким” и “женским”, како је Вук говорио. Ови
светилници били су Светлост Светости Слободе, Устанка и
Отаџбине, па су се либили да испод својих песама потпишу
своја имена, или су само скромно бележили: “Силуан”, “Јефрем”,
“Рачанин”, “Милошевац”, “Светигорац”, ”монах из Раванице”,
“монах из Купинова”, “песник из Трговишта”...
И у време највећег процвата српске књижевности између два
светска рата Крушевац, Лазарица и Багдала били су инспиративни
за српске модернисте (Ракић, Пандуревић, Јефтић...). Таласаста
коса Бранка Л. Лазаревића и шал Душана Матића виорили су се
Багдалом док су они певали песме о њој и онда када су им ко-
мунисти одузимали сва грађанска права. Они су и основали чу-
вену издавачку кућу “Багдала”, а њихови млађи следбеници Љу-
биша Ђидић и Радомир Андрић живели и стварали Багдалом.
Многи данашњи крушевачки песници свом имену додају и име
овог крушевачког Парнаса – Багдалски.
А шта је са крушевачким сликарима и вајарима? Ако посетите
крушевачка сеоска гробља, Старо и Ново гробље у Крушевцу,
цркве и манастире у околини, крушевачке тргове, уметничке
галерије, холове и свечане дворане у овом граду и сувише стварно
ћете се уверити да су Лазарица, кнез Лазар, књегиња Милица,
Моравска школа, Багдала и Крушевац корифеји њихове ликовне
креације. Овим корифејима Светлости Светости нису могли одо-
лети ни барди српске ликовне уметности: Ђорђе Јовановић, Мла-
ден Србиновић, Небојша Митрић, Милић од Мачве...
Ни о једном од великана крушевачке књижевне и ликовне
уметности неће зборити наша Прича о уметнику, али ће дошап-
тавати у континуитету њихову метафизичку осећајност у двојици
младих багдалских уметника: вајару Зорану Васиљковићу и сли-
кару Матији Рајковићу.
Оба су били моји ђаци, па ће утолико и моја прича бити
људскија и аутентичнија. Четири године сам Зорану предавао
књижевност у крушевачкој Гимназији, а Матију припремао за
упис у ту исту школу. Матију сам и крстио у Цркви Лазарици и
поновио му родитељима наречено име у духовном знаку крста по
јеванђелисти Матеју (по православном светословљу: Матији) и
уметничком претсказању по имену знаменитог песника Матије
Бећковића који је становао у истој згради у Београду где и
његови родитељи. На нешто световнији начин вајар Васиљковић
крстио је мене скулптуром Растка Петровића на дан када сам
одбранио докторску дисертацију о књижевном делу овог највећег
иноватора у српској књижевности.
После краћег дружења са овим младим људима и њиховим ро-
дитељима путеви су нам се разишли. Несрећних деведесетих они
су наставили да се боре креацијом против зла у својој родној
Србији, а ја кренуо трагом српских сеобара у добровољно из-
гнанство у Канаду. Кренуле су са мном у Торонто и Зоранова
скулптура Растка Петровићa и Матијинa графика “Отпад ауто-
мобила”. После 22 године стваралачки смо се срели опет у Кру-
шевцу: ча-Раде у седамдесетим, Зоран у четрдесетим, а Mатија
у тридесетим. А њихова дела стасала и разграната по целом
Српству. Опет су ови млади уметници ударили печат на наш
поновни сусрет. Био сам се вратио са Атоса и донео необичан
камен са ове свете планине на који је Зоран уклесао натпис: ”Атос,
2018”. Поставили смо га поред дворишне капије кроз коју сам
пошао у печалбу, уз тада засађену тису. Истих дана кум-Матија
је дошао да ме види и поклонио ми једну дигиталну графику, у
којој је моја свест нашла преклапање и преламање багдалских
простора из времена ондашњег и садашњег.
Шта рећи у овој причи о ликовима и делима ова два млада
уметника? О њиховом стваралаштву већ су рекли и рећи ће и у
нашем часопису ликовни критичари, а о њиховим личностима
коме ће се више веровати него њиховом учитељу.
Оба су стасита, са лепим цртама избријаних, мужевних лица.
Зоран је мишићав, чврст, снажан – речју стамен, у складу са
својим вајарским радовима. Густу, гргураву косу свезао у реп на
потиљку, а напред уредно зачешљао и, у врховима, засукао према
горе дучићевски неговане брчиће. А Матија је нежан и витак,
кратке косе, уредно зачешљане, изнад посве чистог, негованог,
дугог лица и висока чела. Обојица су гетеовски пријемчиви за
садржајне разговоре.
Још као ђаци наговештавали су своју склоност према умет-
ности. О књижевним делима радо су разговарали, граматику
нису волели. Оба су били разложни и опуштени. Никада се нису
отимали за оцену. Били су људски и интелектуално поштени, без
осећања суревњивости према друговима и њиховим успесима. То
не значи да им је недостајао такмичарски дух, него да су имали
осећај испуњености и да су знали шта хоће и шта могу.
Док је Матија растао у сликарској породици Невенке и Зорана
Рајковића, најбољих крушевачких сликара свога времена, часопис
“Људи говоре” посветио им је читаве рубрике. О Невенкином
сликарству смо писали у првом броју, а о Зорановом у 15/16.
двоброју. Тако је овај сликар осећај и љубав за сликарство поносно
носио од најранијих дана детињства и сазревао у самосвојног
модерног графичара. Колико је имао узорне подстицаје у поро-
дици, толико му их је мањкало у школи јер је, баш када се он
уписао у гимназију, дошло до смене кадрова. Уместо незаборавног
маестра Симке, како су све генерације Крушевачке гимназије
после рата звале – вајара Димитрија Симића - који им је предавао
ликовну уметност, почели су да се примају у предавачки кадар
ове угледне школе самоуправљачки, ванредни кадрови са Скоп-
ског и Приштинског универзитета, а касније и са анонимних но-
вооснованих факултета и универзитета.
На другој страни вајар Васиљковић је самоникао уметник
у породици својих родитеља, али је имао среће да му ликовно
предаје академски вајар Димитрије Симић – Симке, са Ликовне
академије у Београду. Симићев атеље под Багдалом и катедра
ликовне уметности у гимназији били су доиста право уметничко
огњиште за будуће бројне крушевачке сликаре и вајаре. Његовој
ликовној школи припадали су и познати крушевачки сликар Ју-
гослав Радојичић и вајар Миливоје Мићић. Поред тога што је
професор Симић био најбољи вајар у Крушевцу, имао је и харизму
дубокомисаоног боема. Деловао је на своје гимназијалце тако да
их је на десетине кренуло његовим стопама. Један од даровитијих
међу њима свакако је и Зоран Васиљковић.
У Удружењу ликовних уметника Крушевца и Матија и Зоран
су врло активни. Заједно са старијим колегама присутни су скоро у
свим градовима Србије, а стижу и до Републике Српске, Словеније
и Црне Горе. Матија је и врло писмен сликар, и на класичан и на
виртуелан начин, па и у новинама и на електронским порталима
прати рад овог удружења и својих колега.
Зоран Васиљковић специјализовао се у вајарском средњо-
вековнoм градитељству, његовој обнови и надградњи. Његовом
руком израђено је више иконостаса у мермеру и граниту, али и у
дрвету, великих камених розета и чесама, свећњака, крстионица,
кивота, надгробних споменика. Огледао се и у изради кованих и
дрвених полилеја, тронова, жртвеника и крстова. Његови вајарски
радови красе многе српске цркве и манастире од Крушевца
до Бара и Бањалуке. Он својим вајарским радовима, поред