Проза
29. 12. 2019
 

Грожђе је спаљено

У ноћи између уторка и среде примио сам мејл од једног младог
човека који се представио као песник. Љубазно се извинио што
је себи дао слободу да преко наше заједничке познанице дође до
моје адресе. Унапред моли да му опростим због узнемиравања –
чуо је да живим повучено, обећава да ме неће оптерећивати, али
би му веома значило ако бих издвојио време за сусрет с њим. На
више места у писму нагласио је да му је све ово непријатно и да је
дуго оклевао пре него што ми се обратио. Из дана у дан осећа се
све горе, пати прекомерно, изгубио је апетит, не спава. Надахнуће
га је напустило, нема ни посао ни занимање, није више у стању
да воли. Страхује да ће починити самоубиство уколико се ускоро
нешто не промени. Клонули песник, из неког разлога, верује да га
једино ја могу разумети.
“Не тако давно”, написао ми је, “био сам у стању да опажам
ствари. Најобичније ствари, оне које људи не примећују јер их
узимају здраво за готово: плаветнило неба, белину процветалих
крошњи, нежно зеленило лишћа којим су сваког априла про-
шаране шуме у мом завичају, влажно камење на обали брзе реке
које се пресијава на сунцу. Цвеће је у мени дисало, вода ме је
чистила, а сунце је за мене било Бог. Проводио сам сате и сате
у повишеном музикалном расположењу и нисам се усуђивао да
тим стањима намећем било какав облик. Ствари се, можда још
више него људи, повлаче у себе када неко својом жељом насрће
на њих. Нисам смео да отерам ствари од себе. Осећао сам не-
помућено задовољство и дубоку захвалност зато што ми је дато
да опажам лепоту облика, боја, звукова, мириса… Али жудња је
све то упропастила. Сада сам слеп, глув, несрећан и за то кривим
своје бедне лирске покушаје. Поезија ме је опљачкала и оставила
ме да се гушим у својим сузама.”
Предложио сам му да се састанемо у суботу поподне. Пре-
познајем овај начин говора. То нису речи депресивне особе оп-
хрване суицидним мислима. Тако говори меланхолик, заводник
по природи, глумац који преозбиљно схвата своје улоге. Хтедох
да позовем пријатељицу која му је дала моју адресу и да је изгрдим.
Какав ја то ослонац могу да будем распеваном клинцу који се
опија очајањем и донжуанштином? Он сигурно уображава да
ће ме импресионирати својим контрастима и дубинама, да ћу да
уздишем заједно с њим и уверавам га да је најталентованији песник
своје генерације, док ће се он пренемагати и посипати пепелом.
По ко зна који пут треба да негујем једног таквог занесењака. Већ
знам шта ћу чути: првобитни спокој младог човека пореметила је
нека нарочито љупка девојка због које је почео да пише и, не дај
боже, објављује песме. Убрзо су стихови постали важнији од саме
недужне девојке која је била њихов узрок, па је младић остао и без
девојке и без душевне равнотеже. И шта сад ја имам с тим?
Одмах сам се покајао што сам брзоплето пристао да се видим с
њим. У петак сам још од јутра почео да се нервирам размишљајући
како да на најпристојнији начин откажем састанак. Негде око
четири поподне заболела ме је глава и осетио сам општу ма-
лаксалост. Кад је пао мрак измерио сам температуру – 39,5. Усред
лета дрхтао сам испод дебелог, зимског покривача и презнојавао
се, а ум ми је, током ноћи, био затрпан чудноватим сликама и
мислима. Требало је да се нађем с песником на Цветном тргу, али
уместо аутобусом, ишао сам авионом у коме осим мене није било
ни путника, ни чланова посаде, а чинило ми се као да није било
ни кисеоника. Седео сам непомично и дисао плитко. На неколико
метара од мене, у ходнику, висио је екран на ком је емитован
прилог о штети коју су велике врућине нанеле произвођачима
вина на југу Француске. Али ја не разумем француски. “Грожђе
је спаљено” – чуо сам однекуд глас. Да ли је то био он? Осврнуо
сам се око себе: само празна седишта с остављеним ручним
пртљагом, као да су људи некуд отишли у великој журби. Шта
то значи: Грожђе је спаљено? Да ли сањам? Мора бити да ми је
разум помућен услед високе температуре, није први пут да ми се
то дешава. Једва сам дисао. Јастук, чаршав, јорган… све је било
мокро. Изашао сам на терасу да се повратим. Било је 4:34 ујутру. У
даљини се видео ланац планина који се попут зида простирао лево
и десно у недоглед. Почело је да свиће. Бели врхови су изгледали
као лица стараца с укоченим вилицама и кукастим носевима.
Први зраци сунца обасјали су долину испод куће. Чији су ово
виногради? Ко се то стара о њима? Неасфалтирана стаза водила је
од улазне капије у густу борову шуму. Високо изнад главе летели
су галебови. Препознајем ово место. Море је недалеко одавде.
По травњаку су весело јурцала два добермана, мужјак и женка.
То су моји пси. Бруно и Сибила, тако се зову. Неко је куцао на
врата спаваће собе. Пренух се. Телевизор је био упаљен, али је
тон био искључен. Једини звук у стану производило је клатно
старог, кабастог, зидног сата који сам наследио од оца. Али убрзо
сам јасно чуо пискави звук интерфона. Није ми ваљда дошао на
врата? Одакле му моја кућна адреса?
Опрезно сам устао, полако се усправио, несигурним кораком
дошао до ходника и подигао слушалицу.
“Богдане? Ја сам, Тијана.“
Ћутао сам и стајао као укопан у месту.
“Знам колико је сати и знам да си ми последњи пут рекао да ти
више не излазим на очи, али дечко ме је претукао, побегла сам од
њега, тако да…”
“Шта хоћеш?”
“Пусти ме на дан–два, запалићу чим нађем стан, обећавам…”
“Болестан сам.”
“Па откад ти ја то говорим ха-ха… Хеј, јеси ли ту? Извини,
молим те, шалила сам се. Хајде, скуваћу ти супицу, чај, шта год…
бићу добра, океј?”
“На чему си?”
“Морамо ли сад о томе?”
Притиснуо сам дугме. Откључао сам врата, обуо папуче и
навукао бадемантил. Имао сам нешто с Тијаном. Не усуђујем се
да кажем “везу” јер, упркос краткотрајном заједничком животу,
ни она ни ја се нисмо осећали везано, па самим тим нисмо имали
нека очекивања од тог односа. Кад сам је упознао, била је тек
завршила средњу школу и радила је као конобарица у мексичком
ресторану у који сам повремено одлазио да ручам и попијем
кафу. Чинило се да је старија, иако се уопште није трудила да
остави такав утисак. Није се облачила провокативно, на послу је
носила патике, фармерке, једнобојне мајице, није се дотеривала.
Једино што је имала од накита била је танка огрлица на којој је
висио прстен са бисером који је, како је говорила, “чистио сву
лошу карму из претходних живота”. На послу је своју дугу плаву
косу увек везивала у реп. Потпуно природна и ђаволски згодна.
Остављала је уверљив утисак особе која се сасвим добро осећа
у својој кожи. Умела је с гостима, нарочито мушкарцима. Њено
памћење било је упечатљиво: од имена и занимања до тога ко
шта воли да једе и пије – упијала је сваки детаљ. Знала је да се
нашали, да очара осмехом, али тако да никад не пређе границу
пристојности. Као да је стварала магнетно поље око себе, у њеној
смени по правилу је увек било више гостију, разуме се, претежно
мушких. Али удварачи нису имали шансе. Чим би неко почео да
флертује и да тражи нешто више од професионалне љубазности,
она је нагло мењала став и постајала строга и хладна. Сећам се
нашег првог разговора. Седео сам, као и обично, сâм, читао књигу
и пио продужени еспресо са сојиним млеком. Тијана је завршила
смену, пресвукла мајицу у тоалету и не упитавши за дозволу, без
речи села за мој сто у ћошку, поред излога.
Удобно се сместила, прекрстила ноге, налактила се на ру-
кохвате. Заузела је позу новинарке пред почетак интервјуа. По-
дигао сам поглед (сасвим безазлено, чини ми се) и неколико
тренутака смо се ћутке гледали у очи, као стари и блиски поз-
наници који се дуго нису видели.
“Могу ли да бацим поглед на то што читаш?” – питала је најзад.
Прелетела је очима преко обележене странице, а затим је
наглас прочитала подвучени одломак:
“…неки човек, зато што је много мислио, најзад почиње да
халуцинира и на крају му се појављује привиђење његовог при-
јатеља…”
Склопила је књигу и положила је на сто.
“Да ли због тога стално седиш овде сâм? Превише размишљаш,
па ниси у стању да имаш стварне, него само замишљене пријатеље?”
“Читаш ме као отворену књигу,” насмејао сам се, “али уверавам

Проза
29. 12. 2019
Пеђа Ристић

Ковш

(Одломак из романа)

Санкт Петербург, октобар 1912.

ХИЉАДУ ПРИВИЛЕГОВАНИХ ЗВАНИЦА с пажњом прати рит-
мичке окрете цара Николаја II и царице Александре Фјодоровне
по угланцаном мозаик паркету балске дворане Зимског дворца у
Санкт Петербургу.
“Погледај Влад ове огромне лустере, као преврнуте печурке!
Колико хиљада кристала бљешти у њима?” шапуће мужу из
прикрајка Наталија Рубајевна узбуђено, јер је у овој сали Ерми-
тажа по први пут.
“Да, да, хиљаде сигурно… А на позорници, погледај, свира
балски оркестар Театра Мариинскый специјано састављен за ову
прилику” извештава Владимир Сергејевич и показује на бину са
раскошним букетима камелија, окружену балдахином од дебелих
брокатних драперија.
Лагани валцер Я помню вальса звук прелестный одзвања. На-
кон првих тактова плеса који је популаран у дворанама широм
Европе, а од скора и у Петрограду, царском пару се придружују
и остали великодостојници. Грофови и генерали са својим
дамама укључују се у окретну игру један за другим, све по ран-
гу и чиновима. На уштирканим униформама бљешти и звецка
ордење. Лелујају свилене ленте, лете уштиркани пешеви свечаних
мундира, шљаште лакиране ципеле. Лица озбиљна, скоро на-
мргођена, како и приличи особама тако високог ранга, чак и
у овако веселој прилици. Ако им се у плесу поглед укрсти с
претпостављеним официром или неким на дворској лествици
вишим чиновником, гласно шапну: “Bonsoir!” У благом, валцер-
ском окрету је прикривен али ипак видљив благи наклон.
Отмено је говорити француски. Подређeнима узвраћају поз-
драв са скоро мрзовољним: “Добри вечер” (на обичном, скоро
простачком руском). Неколико валцера касније и са прегршт
чаша пунча (а после и још више гутљаја водичке) у себи, лица ће
им се опустити, развеселити. Почеће мање да мисле о томе како
изгледају и да ли им још увек, шећерном водицом укроћени брци
стоје уредно залепљени на образима, а више о томе шта би радили
туђим младим женама око себе.
Супруге у раскошним тоалетама, обликованим виртуозним
рукама париских модискиња, клизе по паркету у трочетвртинском
такту за својим партнерима. При сваком плесном окрету
нагињу главу благо на једну, па на другу страну: осматрају која
дама какав накит носи. Дијамантске минђуше, брилијантске
дијадеме, запањујуће наруквице и сензационалне огрлице, свој
статус приказују. У вртлогу валцера мешају се опојни мириси
најпопуларнијих француских парфема произведених у Русији:
пикантно цветни Краснаја Москва и цветно-прашкасти Bouquet
de Catherine. Полетни валцери се смењују, претапају се из једног у
други. Осенний сон следи после Отцвели уж давно хризантемы.
Понекад, на крају песме, генерали застану и уз дубок, помало
театрални наклон, размене партнерке са суседним плесачима
истог ранга. При почетку следеће нумере њихово лице краси за-
гонетни смешак и поглед уперен негде неодређено, према оркес-
тру, цару, околним играчима… Тај осмех као да говори: “Ево, ви-
дите шта ја могу! Отео сам пуковникову женшчину.”
Принц Владимир Сергејевич Дједов се 1867. као двадесето-
годишњак придружио пуку царске Каваљер-гарде (Кавалергард-
ский полк). Петнаест година касније заузео је место пуковског
ађутанта, а затим напредовао и постао посилни младог царевића
који је 1894. сео за царски трон. Дједов је 1902. промовисан у чин
генерал-мајора и постављен је на престижно место команданта
пука царске Каваљер-гарде.

ВЛАДИМИР СЕРГЕЈЕВИЧ ДЈЕДОВ не игра. Због бола у леђима му
је напорно и да гледа ове на паркету, камо ли да им се придружи.
Наталија Рубајевна то зна, сажељава га, али и бира младе ађутанте
и неожењене официре с којима се насмејано окреће у ритму
музике. Води строго рачуна да се у сваком тренутку с плесним
партнером налази у видокругу свог мужа. Контрола је спонтана и
суптилна, обострана. Ипак, када оркестар крене с романтичном
Гори, гори, моя звезда, она љубазно замоли младог Никиту Нико-
лајевича Самољукова с којим је управо играла, да је испрати до
њеног, само неколико корака удаљеног мужа. Покушаће да га
намоли бар за један плесни загрљај уз омиљену мелодију. Никита
Николајевич је одскора генералов ађутант, новајлија у стварима
двора, Гарде и петроградске аристократије и она је сигурна да се
он неће осећати нелагодно што прекида плес с њим.
Генерал Дједов, наравно, прихвата Наталијину молбу. Какао
би и могао да одоли том мазном погледу и огромном осмеху?
Предаје своју чашу шампаньское младом помоћнику и одлази
на паркет да са раздраганом супругом одгега пар неспретних и
крутих кругова. Никита стоји као укопан на месту где је предао
плесну партнерку и чека да се старац после пар тренутака, с једва
видљивим трагом бола на лицу, врати. Неће да се жали, само
свиленом, парфимисаном марамицом обрише ситне трагове зно-
ја са обријане главе.
Наталија и Никита знају како је Владимиру Сергејевичу,
али се сво троје праве да је све у реду и настављају да осматрају
разигране парове испред себе. Келнер доноси нове чаше леденог
шампањца, а најбољи оркестар у царевини осваја дворану новим
популарним мелодијама све бржег ритма.
“Хајдемо до стола с послужењем пре него што гомила навали!”
сугерише Дједов и окреће се, а жена и ађутант га прате.
После живахне Дай, милый друг, на счастье руку долази
брза и окретна песма Ухарь-купец. Безмало хиљаду раздраганих
званица, укључујући цара и царицу негде у средини гомиле, певају
наглас познате, омиљене песме и поскакују у плесној дворани.
У суседној сали изложена су послужења. Поред дугог сто-
ла застртог бљештавим дамастним чаршавом стоји онижи, суво-
њави свештеник. Упада у очи његова недовољно чиста и сасвим
неопеглана, као угаљ црна самотњачка мантија. Не обраћа паж-
њу на музику и весеље и игнорише помоћ код сервирања коју му
нуде послужитељи. Незграпно трпа себи у порцелански тањир
неодмерене количине хладних пихтија од фазана и суфлеа од
гушчије џигерице. Масна, проседа коса виси му до рамена, не-
прочешљана брада досеже до груди. Око врата му виси дебео
златан ланац с великим, дрвеним крстом на стомаку. Његова
појава упадљиво одудара од луксуза и лепоте разиграних двор-
ских званица на плесном паркету. Никита дуго не може да
одвоји очи од чудне сподобе. Први пут је на балу, на оваквом
аристократском скупу уопште, и све га овде задивљује. Ордење,
еполете, фризуре, накит, парфеми и тоалете, мноштво знаних
и још више незнаних великодостојника, укључујући наравно и
самог цара Николаја II и царицу Александру. Мрачни духовник
је сушта супротност целокупном амбијенту, па млади официр
помишља да је можда у питању уљез, сподоба која је ту грешком,
или каквом злом намером. Како то да га нико није приметио,
спречио да уђе? Ко је он и шта тражи међу овом лепотом?
Наталија ге је такође приметила. Она је осмотрила свих хиља-
ду званица и знаће сутра, уз чај, да преслишава пријатељице о
детаљима: ко је какву хаљину и накит носио и ко се с ким очијукао.
С благим гађењем прати погледом монаха који односи свој
препуни тањир у страну, до зида. Она га добро познаје и свесна
је откуд он овде. Дједов се понаша као да попа није ни приметио,
али и он га је крајем ока види, и он га лично познаје. Примећује
и запрепашћен израз и укочени покрет свог младог ађутанта.
Благим покретом лакта га гурне да одвоји поглед од црне сподобе
и помери се ка храни.
Недалеко од ћошка где стоји црни монах простире се десетак
дугих столова са ђаконијама. Ту су и већи, постављени астали за
седење. Царска породица по традицији на двору држи француске
куваре и за овакве прилике се званицама нуде врхунска предјела,
јела и слаткиши. Трпезе су затрпане специјалитетима као што
су прасетина с реном, товљени петлови, пирошке, донска дуго-
носа кечига у шампањцу… Очекује се да ће званице, како се
први, плесни део вечери примиче крају, навалити из дворане
овамо, ка столовима с храном. Већ почињу да се формирају ре-
дови огладнелих плесача. Елегантни гости носе своје тањире и
сребрни есцајг, а услужни келнери објашњавају шта која чинија
садржи и помажу око сипања. Пошто су ставили у тањир оно
што ће им утолити прву глад, гости налазе место где ће јести. За
ову прилику, места нису обележена, тако да свако без протокола
седа где хоће, како би мењали места у току вечери, дружили се,

Проза
29. 12. 2019
Радослав Славнић

Ђаво без филтера

Океан.
Опасан противник, способан да звизне испод појаса. И сада ме
изазива, па таласима котрља успомене, као што добра моталица
гњечи ресе дувана и полеже их у ризлу.
Сролао сам туце мршавих, да ми се нађу уз праву, маснију.
Још пре седам година, мрља на снимцима плућа натерала
ме је да баталим пушење. Коју зиму касније – када је, након без-
успешног лечења хемијом, болештина престала да напада из
непознатог разлога – прешао сам на мотани дуван и смлачио врело
под прстима и језиком. Ипак, вечерас обележавам годишњицу.
Јубилеј, чак! Мора се запалити једна жестока, “америчке класе”.
У знак сећања на све које ми је отела вода, избацивши ме на суво,
кривих леђа и трулог задаха.
“Још три су остале у пакли”, смешкам се обали, а дим десет
година сушене цигарете ми напада слузокожу и оживљава из-
бледеле визије. “Ако за живота не стигнем да их попушим,
победио си!”
Уместо одговора противника, горчина катрана осипа ми се
поврх грла, па клизи преко шаптаја прошлости из даљине… или
дубине – више се не усуђујем ни да претпоставим одакле гласови
нападају.
Врати се…
“Видим… и даље се кријемо у магли… испод дима и плиме”,
грцам.
Кашаљ накратко надјача хор гласова под таласима и лобањом.
Ипак, опирање је узалудно.
Они нестали… корени…
Волшебни пој ме осваја, а слуге зле судбине призивају своје
најмилије – годину дана успавана сећања…
Дим и вода.
Увек спремни да ме подсете на најгоре.

* * *
Чак и те вечери – читаву деценију ружних збивања уназад – пу-
шећи у импровизованој кухињици рибарске колибе, осмелио сам
се да повежем укус навлаженог дуванског дима с грчењем утробе
и сузама…
Прву цигарету сам запалио на очевом бдењу. Мученика је
довршила вода у плућима, након двогодишње борбе против ра-
ка. Пар диплома и сломљених носева касније, током епилога
студентске журке окончане масовном макљажом, цела пакла је
изгорела над леденим облозима и комплиментима размењеним
с новом познаницом – зеленооком Соњом, мојом будућом женом.
Лепе жеље родбине убрзо плануше у врелини прве брачне ноћи,
након церемонијала, и утонуше у зној и дим “кубанке” која је
испратила Робертово зачеће. Знатно више сличних пушачких
посластица поделио сам друштву по изласку из породилишта, са
здравим новорођенчетом у рукама. Већ следећег месеца, запослио
сам се на одељењу за неурологију и психијатрију Клиничког цен-
тра Марблхеда, па сам поново частио особље, а спаљени лист
најквалитетнијег дувана загорчао је ноћ пацијентима. Ипак, нео-
чекивану смрт мог јединца обавио је најгушћи дим, непрозиран
и отежан љутином вискија. Иако сам и даље пушио за двоје,
жестину сам почео да точим у једну чашу, јер Соња није могла
да издржи бесане ноћи неосноване кривице, па се заштитила
миљама удаљености. Додуше, виђали смо се неколико пута го-
дишње, обележавајући различите болне датуме. Још тада ми је
скренула пажњу на храпавост кашља и боју пљувачке, а ја сам,
не обазирући се, пушио и пушио, док су дани, месеци и године
горели у безнађу и претили да ће нагристи филтер…
“Већ пет цигарета траје Томијева патња”, заустио сам, невољно
чешући пикавац о накошени довратак између замрзивача и ри-
барских трофеја. “Да ли ће издржати још коју?”
“Нека те моћ Христова отера, звери”, праћен јауком, махнит
глас свештеника нападао је из дубине колибе, дрвеним зидом
одвојене од кухиње. Уз речи о спасењу, из судара звукова јасно
су испливали још и мржња, огорченост и бол – последице греха
утканог у одлуку о извођењу егзорцизма. Неопростивог греха!
У неколико наврата сам напустио спаваћу собу намењену
“прочишћењу”, како бих удовољио пороку, а истовремено скренуо
поглед са жртве ружних околности и природних поигравања –
четрнаестогодишњег Томаса, осакаћеног уклетим хередитетом,
а злостављаног суровошћу судбине.
Томи…
Осам година родитељског и дијагностичарског стажа било је
иза мене, када ми је у ординацију, на процену, донесена крупна,
румена беба. Из социјалне службе јављено је да су дечака на обали
тог јутра пронашли рибари. Без колевке, одеће, или старатеља
у близини. Истраживачи су покушавали да се информишу о
околностима, а сироче је хитно доведено на клинику, на испи-
тивања. Пркосно дерле, на изненађење свих упознатих са слу-
чајем, пуцало је од здравља, а колега неуропсихолог и ја смо са
осмехом потписали да су му све функције очуване. Комисија
из социјалне службе убацила је “неименованог” у процес и
незначила да су услови за предлог о усвајању испуњени. Пар
месеци касније, дечак је постао члан породице предузетника са
обале – господина и госпође Ворд.
Назвали су га Томас…
Следећи пут сам га видео четири године касније, два дана
након Ноћи вештица. Уцвељени старатељи објаснили су да је
Томијево безбрижно детињство прекинуто тридесет и првог
октобра, конвулзијама карактеристичним за епилептичке нападе.
Испад је трајао неколико минута, а од тада се дечаков говор –
развијен очекивано за узраст – у потпуности изменио.
На мој предлог, задржан је на клиници ради даљих испитивања.
Госпођа Ворд је била у праву када је рекла да је “мали ви-
ше не разуме”, иако је било евидентно да чује сасвим добро. Револ-
тирани господин Ворд је такође поменуо да Томи у последња
два дана брбља бесмислице, гласом пре налик гргољењу, а де-
чакови покушаји говора, неартикулисани и сведени на грлене
роптаје, то су и потврдили. Чак и оно што се могло разабрати у
неповезаним, искашљаним слоговима у репетицији, није личило
на матерњи језик. Повремено, у бесциљном низању сугласника
и самогласника, као да сам могао да препознам нешто попут
“они нестали”, “сенке” и “корени”, али сам тада сматрао да се нај-
вероватније ради о погрешној интерпретацији случајно здру-
жених гласова.
Ипак, најупечатљивије биле су његове очи – водњикаве и
бледе, као нетакнуте блаженством детињства…
Иако врло заинтересован за чудновати случај, погођен
личном трагедијом тог дана, био сам спречен да се појављујем
на послу и посветим се дечаку у наредних неколико недеља. По
повратку на посао, дочекале су ме ужасавајуће вести. Клиничка
комисија је, у мом одсуству, Томијеву будућност обележила
шифром Ф80.3 и преписала му медикаментозну терапију како би
се спречили даљи мождани испади. Уз упут логопеду, безбрижно
су га отпустили на кућну негу, не обазирући се на јасне белешке
о додатним симптомима – проблемима моторике, необичном
облику главе, тешкоћама успављивања, као и упечатљивим ве-
зикулама распрострањеним дуж дечаковог потиљка. Све то
бејаше занемарено, без аргументације…
Иако је одлука комисије била поражавајућа за пацијента,
знатно више ме је жацнула вест о понашању старатеља. Наиме,
речено ми је да је расположење госпође Ворд постало веома
нестабилно и да је, таква, била неспособна за бригу о другоме.
Неопозивим документом, уз мужевљеву сагласност, донето
је решење да се старање о Томију препусти стручњацима Дома
за децу с посебним потребама у Марблхеду. Један од коментара
колега био је да “поносни родитељи очигледно нису очекивали
кварљиву робу када су дали ‘оглас’ о усвајању”, а једнако зло
одјекнула је и сумња да тако нешто може бити и сасвим истинито.
Из властитих сулудих потреба маскираних хуманошћу, нас-
тавио сам надзирање Томијевог развоја, решивши да време ван
клинике проводим волонтирајући у Дому и спроводећи истра-
живање. Детериорација Томијевог физичког, а мог душевног
здравља обележила је целу деценију мучних покушаја опоравка
– како дечаковог, тако и мог.
Томијева коса опадала је у печатима, изложивши његово
чворновато теме забезекнутим изразима особља. Поглед му је

Есеј и критика
28. 12. 2019
Кристијан Олах

Увод у теоријско дело
Николе Милошевића

Покушаји систематизације
Милошевићевих области истраживања

Дело Николе Милошевића је, неоспорно, од прворазредног зна-
чаја у српској науци о књижевности и, будући да је то дело за-
вршено, у њеној историји. Иако завршено, не може се рећи да
је и заокружено. C обзиром на расутост тог дела у небројеним
публикацијама, чини се, имајући у виду његов несамерљиви опсег
који броји око најмање осам стотина забележених референтних
јединица, да је и сама идеја прикупљања целокупне грађе и њеног
обједињавања у сабрана дела Николе Милошевића неостварива.
Наравно, то није ни потребно да би се о делу Николе Мило-
шевића на ваљан начин говорило: корпус његових књига објав-
љених за живота и постхумно представља стожер тог дела. Оно,
притом, није монолитно, већ унутар себе диференцирано, што
одговара и духу његове теоријске мисли, обједињене под појмом
филозофија диференције. Управо та диференцијација која по-
стоји унутар Милошевићеве теоријске мисли, односно њеног ви-
шедеценијског узраста, осетљива на нијансе и разлике, опире се
сваком покушају коначне систематизације његовог дела. Ипак,
такви покушаји, ма колико се испостављали узалудним, могу
бити од помоћи читаоцима и истраживачима нареченог дела,
не би ли се, попут Бодлеровог човека у шуми симбола, у њему
разабрали.
Јер, чак и кад се наведе саморазумљив исказ да је Милошевићево
дело књижевнотеоријског карактера, то не значи да је тиме све
речено. Најмање то да је оно искључиво таквог карактера. Будући
да је широка и разуђена област његових истраживања, и да
обухвата различите науке и дисциплине, исправније је указати
на две доминантне области које одређују карактер тог дела:
књижевност и филозофију. Заправо, оно између те две области
осцилира – о чему, између осталог, сведочи и наслов књиге Негде
на граници филозофије и литературе (2009) Мила Ломпара, посве-
ћене књижевној херменеутици Николе Милошевића. Другим
речима, књижевнотеоријско дело Николе Милошевића је гранич-
ног карактера, јер је истовремено и филозофско.
Али, кад би се издвојила димензија која претеже, која је на-
глашенија, била би то ипак филозофија, односно теорија у ширем
смислу речи. Уосталом, кад год је имао прилику, и сам Милошевић
није пропуштао да истакне да је по свом позиву превасходно
филозоф. Стога је карактер његовог дела, прецизније речено, фи-
лозофско-књижевнотеоријски.
Ако је судити према акцентима који су посреди, онда се
Милошевићево стваралаштво – на предлог Илије Марића – услов-
но може поделити на две велике области: прву, која обухвата
књижевнотеоријске рефлексије и књижевнокритичке анализе, и
другу, која обухвата филозофска истраживања – почев од краја
седамдесетих година 20. века, тачније од књиге Шта Лукач дугује
Ничеу (1979), па све до краја Милошевићева живота (Марић
2009: 132). Да филозофија маркира карактер Милошевићевог
дела, потврђује не само неједнак временски распоред којим су
обухваћена интересовања за наречене области, а који омеђује
књига о Лукачу, већ и податак да је, гледано кроз призму кван-
титета, Никола Милошевић након те књиге објавио много више
нових наслова него пре ње.
Иако је таквом начелном поделом олакшано кретање кроз
дело Николе Милошевића, њом се ипак пренебрегава гранични
карактер тог дела, с нагласцима на књижевности или филозофији
који временом претежу или слабе. Њом се, такође, не решава ни
проблем жанровске припадности Милошевићевих књига. На
пример, Антрополошки есеји (1964), који наводно припадају
првој области, јесу и књижевнотеоријског, али и филозофског, и
антрополошког, и психолошког, па чак и књижевног карактера:
та књига је нуклеус или “ембрион из кога је непрекидно клијало
обимно и жанровски [хибридно и] разнолико [Милошевићево]
дело” (Марић 2009: 120). Из ње се, захваљујући жанровској по-
ливалентности, указују различити правци Милошевићевих по-
тоњих истраживања – од којих су неки магистрални, а неки
споредни. Како је, стога, интердисциплинарност пратеће место
Милошевићевог опуса, сваки покушај његовог унутрашњег раз-
лучивања унапред је осуђен на неуспех – или је само делимично
исправан.
Такође, кад је реч о композицији Милошевићевих књига, онда
су Антрополошки есеји и у том контексту парадигматични. У
тој књизи уочљив је структурни манир присутан и у наредним
књигама: есеј који је последњи по редоследу је специфични
summa summarum претходних есеја, јер се у њему изнова про-
блематизују и проширују све раније назначене теоријске пос-
тавке: тако, на пример, у Антрополошким есејима круну свих
претходних текстова чини “Теоријски осврт на антрополошке
есеје”, док је у Негативном јунаку (1965) посреди “Завршни запис
о парадоксу негативног јунака”, и тако даље.
Посматрано у контексту тематске динамике, Милошевићева
теоријска мисао креће се од (тумачења) текста ка (онтолошком
и историозофском тумачењу) стварности, односно ка тумачењу
стварних (историјских) догађаја и личности. На основу таквог
увида предложена је, у Ломпаровом тумачењу, и дводелна хер-
менеутичка систематизација Милошевићевог дела: 1) на “хер-
менеутику текста”, остварену “у првим деценијама рада”, у којој
је стављан “смисаони нагласак на проблематику текста”, на
противречности у филозофској и уметничкој структури, и 2)
на “херменеутику догађаја”, остварену “у потоњим деценијама“,
када је Милошевић “све више пажње” посвећивао “значајним
историјским околностима и личностима”, односно “превидима
и занемаривањима лако уочљивих и општепознатих историјских
евиденција” (Ломпар 2009: 155). Херменеутици догађаја припада
и личносна, егзистенцијална херменеутика, остварена у херме-
неутичким портретима, попут, према Ломпару, узоритог пор-
трета Јана Палаха у студији “Јан Палах sub specie aeternitatis”.
На сличан начин Милошевићева херменеутичка истраживања
сумирао је и Јован Попов, с тим да је код њега на делу, за разлику
од Ломпарове, трострука, но недовољно прецизна подела: тако је
он истакао да би се “Милошевићеве вишеструке интелектуалне
преокупације и методолошка упоришта” могли свести “на три
чворишне тачке или херменеутичка језгра: књижевно-фило-
зофско, психолошки-антрополошко и идеолошки-политичко”
(Попов 2010: 445), с тим да прво и треће језгро више припадају
“интелектуалним преокупацијама”, док се средишње у њих под-
једнако претапа, те заправо представља, у условном смислу,
“методолошко упориште” или перспективу из које би се те пре-
окупације тумачиле.
Без обзира на то, указивање на херменеутичка језгра у де-
лу Николе Милошевића, какво је предложио Јован Попов, зна-
чајно је јер отвара простор дисциплинарној систематизацији Ми-
лошевићеве теоријске мисли. Наравно, и таква је систематиза-
ција условна, будући да је Милошевићева теоријска мисао, прак-
тично испољена, свагда била интердисциплинарна. Ипак, као
кључне дисциплине које премрежују magnum opus о коме је
реч, могу се, из пера Илије Марића, навести следеће: еписте-
мологија, филозофска антропологија и аксиологија, а њима ва-
ља придодати онтологију (подједнако и текста и стварности) и
историозофију (Марић 2009: 125). 1)
На основу летимичног прегледа ових области интересовања,
није далеко од истине похвала да се у Николи Милошевићу –
према речима Радована Биговића – оваплотио “ренесансни тип
универзалног интелектуалца” (Биговић 1995: 214). Јер, за разлику
од многих еклектичких “мислилаца”, ретки су духови који се
суверено могу кретати сваком облашћу која их привуче. У вези
_________________________
1) С Марићевом поделом по дисциплинама и областима истраживања,
делимично је у сагласју каталошки избор средишњих проблема које
је код Милошевића уочио Јован Пејчић: “1. Природа литерарних
уметничких дела [онтологија текста]; 2. Порекло и видови односа
између уметности и стварности и, с тим, утврђивање степена
зависности књижевних чињеница од друштвених фактора
[онтологија текста и епистемологија]; 3. Питање гносеолошке
функције књижевности [епистемологија]; 4. Могућност објективног
оцењивања културних вредности [аксиологија]; 5. Методолошки и
терминолошки проблеми књижевне теорије и критике [онтологија
текста и епистемологија]; 6. Употребљивост, односно непримереност
медијуму духовног стваралаштва (у првом реду књижевног) разних
критичарских поступака [епистемологија]; 7. Нарав и начини утицаја
спољашњих, виталних чинилаца на уметничке и мисаоне структуре
[епистемологија]” (Пејчић 1979: 1607; Пејчић 2008: 27).

Есеј и критика
28. 12. 2019
Драгана Грбић

Machina Humana et Homo Viator
Срећан рођендан Човеку Машини!
Срећан рођендан Човекопутнику!

За Човека Машину 2018. година је била значајна, jer je Човек
Машина прославио три велика јубилеја. Ла Метријев L’ Homme
Machine 3) напунио је 270 година, а мало млађи Човек Макина 4)
Доситеја Обрадовића навршио је тачно две стотине година от-
како је угледао светлост дана у постхумно објављеном Мезимцу.
Некако готово истовремено, с пролећа 2018. године, у кризу
средњег доба закорачио је Die Mensch-Maschine 5) дизелдорфског
бенда Крафтверк, обележивши четрдесетогодишњицу од објав-
љивања албума електронске музике дугог свега тридесетак ми-
нута, који је маја месеца 1978. године заувек променио музичку
сцену. Истог месеца је, тренутно најсавременији хуманоидни ро-
бот фирме Boston Dynamics, “разиграни” петогодишњак Атлас 6)
коначно слободно потрчао по трави америчког континента, док
је на сасвим другом крају света, његов претходник Асимо 7) , своје
пунолетство прославио као експонат у једном токијском музеју,
јер је јапанска фирма Хонда одлучила да обустави комерцијалну
производњу овог љупког роботића.

* * *
Било да је Човек Машина – Machina Humana, L’ Homme Machine,
Човекъ Макïна, Die Mensch-Maschine или Humanoid Robot –
основа им је иста: μηχανή – или “михани” како Доситеј дефинише
ову “реч греческу” на почетку свог есеја.
“Михани, реч греческа, значи изобретеније, но мајсторско и
остроумно, које по својему внутрењему сложенију исполњава
правилно и точно нека дела, као различни часовници или
сати, и као у Бечу дрвена рука што пише, и дрвени човек који с
крајњим искуством “даму” игра и не да се преварити.” 8)

Тај дрвени човек који с крајњим искуством ‘даму’ игра био је по-
следње чудо технике 18. века, када га је 1769. године конструисао
Волфганг фон Кемпелен да би импресирао царицу Марију
Терезију. Тог првог шах-робота, такозваног шах-аутоматона
– “Schachautomaton” или “Schachtürke” – Шах-Турчина, јер је ме-
ханичка лутка која игра шах била обучена у оријентални костим
са турбаном на глави, Доситеј је могао видети током свог боравка
у Бечу или можда чак и у другим градовима западне Европе,
јер је и Шах-Турчин ишао на турнејe као што данас по свету
“путују” Асимо и Атлас. Приликом једне турнеје по Америци,
коју је организовао Јохан Непомук Мезел, а који је 1804. од Фон
Кемпелена откупио Шах-Турчина, апарат је тешко настрадао и
лутка са механизмом је изгорела. Данас се овај шах-аутоматон,
један од преостала два реконструисана примерка, чува у највећем
компјутерском музеју на свету – у немачком Хајнц Никсдорф
музеју у Падеборну, као претеча компјутерске технологије.
Осамнаестовековни Шах-Турчин, као прва “мислећа маши-
на”, стоји, дакле, раме уз раме са најсавременијим научним до-
стигнућима из домена развоја вештачке интелигенције попут
AlphaZero програма компаније DeepMind, која се бави развојем
вештачке интелигенције и развија алгоритмове за шах, го и
шоги. Године 2017, уочи великог јубилеја “Човека Машине”, ком-
панија DeepMind је тријумфално објавила победу машине над
човеком али и машине над другом машином, када је вештачка
интелигенција AlphaZero програма, након само неколико сати
“самоуког“ учења и обучавања у шаху, успела да победи шам-
пионски шаховски програм. 9 Међутим, разлика између Шах-
Турчина и AlphaZero програма је ипак велика, јер је Шах-
Турчинов “софтвер“ био прави просвећени људски ум а не
вештачки конструкт.
Отуда савременог читаоца Доситејевог дела не треба да из-
ненади чињеница да он већ у првој реченици свог есеја као илу-
стративни пример Човека Машине описује баш Турчина који
игра даму и шах, те тиме заправо отрвара своју полемику са
савременицима – је ли човек заправо машина или ипак није? Шах-
Турчин, савршени Човек Машина 18. века, имао је своје прет-
ходнике – људе-машине али и животиње-машине.
Поред тога што је називан добом разума, веком светлости,
просвећеним столећем, важио је 18. век још и за век људи-
машина, јер је управо у доба просветитељског хуманинета
идеја о стварању вештачких људи, а која је зачета много раније,
доживела по први пут своју значајну реализацију. Било да је
реч о философском продору “метафоричког концепта човека-
машине” 10) , или о конкретним материјализацијама идеје у погледу
пројектовања и склапања механичких предмета хуманоидног
карактера, андроиди су постали својеврсни нови миметички
израз просвећеног човека 18. века.
Одушевљење човека доба просвећености машинама, новим
технологијама и уопште сваким новим научним достигнућем било
је у складу са духом времена. Са протестантском реформацијом
човеку је на неки начин било “ускраћено” веровање у чуда на
онај начин који је уобичајила дотадашња хришћанска религијска
пракса. Поред тога, просвећени дух је за један од својих основних
циљева поставио оштру борбу против сујеверја и мистицизма.
Отуда је човеку, чија природа од искона тражи неки “над-моменат”
како би се према њему одредила и у њему изнова антрополошки
потврдила, одлично послужила машина као супституција за
чудо односно као својеврсно чудо конструисано просвећеним
умом. “Човек је некада од вере очекивао чуда. Тога није било.
Затим је дошла техника која их заиста ствара. Задивљен, он јој се
приклонио са страхопоштовањем.” 11)
Већ у првом тому чувене Енциклопедије, објављеном 1751. го-
дине, Даламбер је написао две одреднице АНДРОИД 12) и АУТО-
МАТОН 13) , које су сажеле не само дотадашња знања и достигнућа
у домену машинске технологије и инжињеринга, него и у сасвим
новом светлу подсетиле на философску полемику која се рас-
пламсала након што је Декaрт објавио свој Трактат о Човеку
(Traité de l’Homme, 1633), а потом и чувено дело О методи (Discours
de la Méthode, 1637). Та полемика је доживела врхунац скоро
стотину година касније, када је Ламетри у есеју Човек Машина
написао својеврсну апологију Жаку де Вокансону и његовим
_________________________
3) Julien Offray de La Mettrie, L’ Homme Machine, Elie Luzac fils, 1748.
4) Доситеј Обрадовић, “Е ли човекъ макïна ил нïе”, у: Доситеј Обрадовић,
Мезимацъ, Будим, 1818.
5) Die Mensch-Maschine: Studioalbum von Kraftwerk, Mai 1978, 36:18
Min. Албум су продуцирали фронтмени и певачи бенда – Флоријан
Шнајдер и Ралф Хитер, а у саставу бенда су још били Карл Бартос и
Вофганг Флир. На омотници албума наслов је био исписан на немач-
ком и у преводу на руски, енглески и француски: Человек Машина
– The Man Machine – L’ Homme Machine, а као сингл објављена је још
песма Модел (Das Model), која је постала светски хит, а српску обраду
oве песме објавио је београдски бенд Супернаут.
6) Атлас је хуманоидни робот фирме Boston Dynamics са седиштем у
Америци и учешћем јапанског капитала, који је патентиран 2013.
године и из године у годину програм његових перформанси је уса-
вршаван, те се тренутно сматра најдинамичнијим хуманодним ро-
ботом на свету који је успео да потисне чак и Хондиног Асима. Атлас
може слободно да трчи на отвореном и неравном терену и изводи пар-
кур, што је хуманоидним роботима претходних генерација било немо-
гућно. Он опонаша успешно моторику човека, подиже терет до 11 кг, а
нешто је нижи и лакши од просечног мушкарца – има 1,5 метар и тежи
око 75кг. https://www.bostondynamics.com/atlas.
7) Асимо је хуманоидни робот који је 2000. године јавности представила
јапанска фирма Хонда. Први модел Асима био је нешто нижи и лакши
од тренутног модела Атласа – висок 1,3 метар и тежак 50 кг, а могао је
да се креће брзином од 2,7 км/ч. У оквиру своје светске турнеје Асимо
је 2012. гостовао и у Србији, а у препуној сали Коларца публика је
скандирала његово име, док је Асимо демонстрирао своје вештине.
Као и Атлас, и Асимо је ходао, трчао, играо, пео се уз степенице, по-
мерао кутије и руковао се са публиком, али за разлику од Атласа,
Асимо је за све то био способан само у затвореном простору и то у
претходно припремљеном у ту сврху уз строго поштовање «упутства
за употребу» које су Асима пратила где год да крене. Хонда је 2018.
године одлучила да престане са усавршавањем овог модела и од тада
је Асимо нашао свој нови живот у Мираи-кан музеју, у јапанском
Националном музеју научних достигнућа и иновација. https://asimo.
honda.com/
8) Доситеј Обрадовић, “Је ли човек макина или није”, у: Доситеј Обрадо-
вић, Мезимац, Задужбина “Доситеј Обрадовић”, Београд, 2007, 217.
9) Samuel Gibbs, “AlphaZero AI beats champion chess program after teaching
itself in four hours”, у: The Guardian -Technology, 7.12.2017. https://www.
theguardian.com/technology/2017/dec/07/alphazero-google-deepmind-ai-
beats-champion-program-teaching-itself-to-play-four-hours.
10) Више у: Alex Sutter, Göttliche Maschinen. Die Automaten für Lebendiges
bei Decartes, Leibniz, La Mettrie und Kant, Frankfurt/M, 1988.
11) Николај Брђајев, “Човек и машина”, у: Николај Берђајев, Човек и
машина, изабрани есеји и чланци, изабрао Владимир Меденица,
превод Милић Мајсторовић, Бримо, Београд, 2002, 394.
12) Jean-Baptiste le Rond d’Alembert “Androidе”, у: Denis Diderot, Jean-
Baptist le Rond d’Alambert, Encyclopédie ou dictionnaire raisonné des
sciences, des arts et des métiers, Tome Premier, Paris 1751, 448-451.
13) Jean-Baptiste le Rond d’Alembert “Automatе”, у: Denis Diderot, Jean-
Baptist le Rond d’Alambert, наведено дело, 896-897

Есеј и критика
28. 12. 2019
Мира Швоња

Јелица Шаула:
Све географије једне душе

Узети поново у руке пет до сада званично објављених књига
српско-канадске песникиње Јелице Шауле, рођене Адамовић
(1939.), прочитати их поново, упити све њихове састојке поново,
потом се бавити њима у оквиру једног есеја, није ни мало лако
изведив наум. Поготову ако есејиста познаје Јелицу, мада не и
лично, физички. Јер када ствараоца познајемо онда постоји
опасност да смо пристрасни, лични, што би страна реч рекла –
необјективни. Међутим, снага Јеличине поезије, снага речи, да-
леко надилази то лично. Невероватно Јеличино префињено по-
сматрање и премишљање душом свега што се запажа, мисли,
осећа, доживљава… у једном занимљивом но претихом животу
а на два континента – избацује лично из игре. Изузетно снажни
садржаји ових књига не допуштају бављење ничим личним него
метафизичким а универзалним у безвременим координатама
чуло-ум-душа-духовног кôда иоле мислећег читаоца. Тај кôд има
сваки човек. Неко га разуме и слуша и по њему се равна, неко тек
треба да га открије…
Два континента Јеличиног curiculum vitae почињу на десној
страни глобуса, у лепом равном Срему, у Србији, у Европи. Иди-
лично прво породично гнездо Адамовића – сремско подфру-
шкогорско село Бешеновачки Прњавор у коме је и најстарији
фрушкогорси манастир, имало је толико велике и бурне историје
да ни неке озбиљније земље тиме не могу да се “похвале”. Други
светски рат је био врхунац историјских великих несрêћа по село.
Своје друго гнездо Адамовићи свијају у Руми, географском срцу
Срема. И пре и после поменутог рата тихи, побожни родитељи
упркос свом прескромном животу дароваше свету четири ћерке
и два сина. Јелица је донекле одударала од друге деце извесном
повученошћу у своје тихе мисли увек записујући или цртајући
своје перцептивне и емотивне “слике света” у себи и око себе.
Живот ју је повео на ликовне студије у оквиру београдске Пе-
дагошке академије. Исти живот је тражио и да те студије, на-
жалост, буду прекинуте службовањем у једном румском великом
транспортном предузећу. Но, исти живот одводи старијег од
браће, једну од сестара, али и Јелицу и њених 32 године – на другу,
леву страну карте света, преко Атлантика, у предивну Канаду,
Онтарио, град Хамилтон.
Током формалног укључивања у сасвим нови систем живота
и рада Јелица среће свога животног сапутника Бориса. Почињу
великим брачним честитим трудом и радом да граде своју бу-
дућност. Два слична живота а готово истоветне душе трајала
су заједно 37 година. Али, као што то уме, нажалост, да бива у
прелепим љубавима – Борисова дуготрајна и тешка леукемија са
ретким побољшањима учинила је да се заљубљени супружници
уместо стварањем породице баве болницама, лекарима, тешком
терапијама, уз ретка и кратка побољшања стања – прекратке
предахе од тешке стварности… Све те године Јелица анђеоски
бди над својим супругом онако како то само Српкиње умеју. Но,
после двадесет година те борбе обоје болно губе рат за живот.
Тако, те тужне 2007. године. Борис одлази, Јелица остаје. Од тада
до данас Јелица јесте и даље на два континента свим и целим
бићем својим, много више у Канади, разумљиво… и много мање
у својој Србији, Срему и Руми, такође разумљиво. Јеличина њига
“Прескок пулса” – NEA Publishing, Торонто (2008) је посвета тој
величанственој љубави, оданости у добру и злу… док смрт не
растави.
За сав овај колоплет једног живота а на два континента, осим
кад премалена за школу није знала да чита, пише и слика/црта, –
нераздвојни одани Јеличин пратиоци су оловка и папир. Они
су “чувари ватре” једног перцептивно, емотивно, духовно и ду-
шевношћу пребогатог живота у небројено стихова углавном ми-
саоне, рефлексивне поезије. Мада изванредна као прозаиста, Је-
лица преферира писање песама које нису увек у рими, мада то
није неопходно да би се песма песмом звала. Такође, мало која
инспирација је у њеном стваралачком животу прошла без –
цртежа, слике, колажа… Тих ликовно уобличених инспирација
тако необичних и небројених, било завршених или у нацрту има
много, као и песама. О којем и каквом ликовном таленту се ради
доказују многе изложбе, самосталне, групне, тематске и сл.
И једно и друго Јеличино стваралаштво је, сликовито описано
– један свилоплет оног најдубљег и најфинијег “ткања” у човеку,
онога што би велики Лаза Костић звао “међу јавом и међ’ сном”. То
је у сваком од нас. Али док је Лазина “плетисанка” посвећена срцу
његовом, а дао Бог да се и ми други, обични чак, препознајемо у
томе… дотле оно што је код Лазе (само) срце, код Јелице је све што
је изнутра и око јединке, било далеко било близу, било лепо, било
не-лепо, било весело, било тужно… Било да је то Бог, Сунце, Месец,
ноћ, дан, боје, киша, снег, дрво, лист, ветар, птица, голубови, деца,
жене, људи црвени, црни, бели, жути, запослени и беспосличари,
пијани, трезни…, предели, градови, улице, пабови, музика, рат,
вино, градска врева, шапутање, врисак, огледала, двогледала,
снови, кошмари, тајанства и тајинства… све је то у Јеличиној
поезији. Али у Јеличином писању никако није присутно тзв.
“умовање”, никада писање зарад писања. Јелица није “пјевун” да
би њено писање служило томе да је “дигне у славу”… или да је
оно материјално издржава!

Есеј и критика
28. 12. 2019
Радомир Батуран

Роман Богдана Мишчевића
“Боје Ботичелијевог гласа”

Чигоја штампа, Београд, 2018.

Из сопственог искуства, знајући да о изузетно занимљивом
и значајном роману сликара Богдана Мишчевића Боје Боти-
челијевог гласа у матичним српским земљама нико неће писати
јер су писци из расејања странци и у матичној земљи и у страној
земљи у којој живе, па, самим тим, “писци су другог реда” који
никога не интересују, јер немају нигде никакву друштвену моћ,
скрећемо пажњу бар читаоцима часописа “Људи говоре” да се
ради о јединственом фантазмагоричном роману на болну тему
страдања Срба у 20. веку. Поетика Богдана Мишчевића је “Богдан
– велика мистерија” (како носи наслов и једна његова слика) и у
сликарству и у књижевности. У основи је ренесансно мајсторство
које је надграђено фантазмагоријским реализмом којега можемо
назвати и фантастичним (бајковитим). Оно чиме фасцинира
Мишчевићева поетика (и сликарска и књижена) јесте његов ка-
тарзични оптимизам. И у најтрагичнијим догађајима ове рома-
ненскне фантазмагорије нема песимизма. У његовим делима креа-
тивно исходиште увек је позитивно
Роман Богдана Мишчевића из Балтимора (САД) је торба
упртњача “кордунашица”, у којој главни, аутобиографски лик
Јагор Злокас Светигора носи са собом петла Синђела/Ботичелија
свуда по свету. Јер, на земљи кордунашкој више за њих места нема.
Све са њиховим сузама спрали су их хрватски бљескови и олује.
У нади да ће му ова прича помоћи, исписује је сликар и писац
Мишчевић у фантазмогоричном двокњижју романа одбола Боје
Ботичелијевог гласа. Она је непрестани и непреболни кукурик
и кукулек петла Синђела, бабом Василијом нареченог, кога му је
поклонила када је кренуо на пут неизвесни, илити Ботичелија,
њим прекрштеног. Боје његовог гласа из торбе “кордунашице“
прате га као сенке, с њим поскитане, од Глине, преко Париза,
до Балтимора и поновног повратка на место злочина хрватских
клеро-фашиста над свим његовим, гробним и безгробним, да,
на крају, расправи на храсту оријашу са својим исписником и
другом из детињства Ићом – католиком и нареченим Хрватом.
Ово је фантазмагорична прича, аутор каже “џојсовска”, а ре-
цензенти поменуше “симболику Инка и Маја и колоплет до-
живљеног, историјског и митског”. Ми додајемо да је ово пеки-
ћевска сага о баби Василији, деди Симеуну, мајци Божици – Боји
и оцу Стојану, као и иним њиховим прецима и потомцима, по-
кланим и спрженим, диљем античког Елма, а данас званог
Балкана, а највише у Хрватском систему конц-логора Јасеновац,
чији крвави мозаик чине и све јаме и стратишта у Херцеговини,
Лици, Банији и Кордуну (Коритњача, Шурматовачка, Јадовно,
Градишка, буктиња глинска, дечји крикови Јастребарског и
Козаре, загребачке и сарајевске алеје вешала…).
Аутор се пита: “Како неко може убити Бога и његовог сина
у једној цркви, а славити га у другој”. 40) После прочитане две
књиге његовог романа Боје Ботичелијевог гласа, написаног на
јединствен, до сада невиђен начин у српској књижевности, чи-
талац ће сигурно знати одговор.
Роман је фантазмагорија формом, а суштином, сувише ствар-
ном, мученичком – лични и колективни српски мартиријум под
маљем ватиканским и србосеком у рукама суседа, наречених
Хрвата, злом овенчаних усташа. Деценијска, лична патња аутора
и столетна, колективна патња његовог национа кондензовале
су сав проживљени физички, генерацијски бол који овај аутор
фантазмагоричним сликама универзализује оптимистичком
доминацијом живота и вере у Космички Принцип Први.
Мишчевић на почетку овог двокњижја назначује своју ро-
манескну поетику симболима два прстена које носи на руци
главни јунак Јагор: “Један носим само у сну, а други на јави и то
када сликам… али они су међусобно повезани своји обручима,
као пупчаним врпцама код оних сијамских близанаца, уврнути
један у други, и међусобно се допуњују, тако да је некада стварност
готово као сан, или боље речено, кошмар, а кошмар је, опет,
најјача стварност. Ти прстенови му дођу, нешто као две подељене
мождане сфере у нашем мозгу (лева и десна) и, као што знамо,
свака ради свој посао у најтешњој вези са онoм другом. Једна ради
на процесу информација (у овом случају у јави), а друга на плану
вечитог, на ванвременском осипању (што би могли ставити на
план сна) чиме смо у том заједничком деловању дошли до извесне
представе која нам говори о једном облику стварности, ако се
то може тако назват.” 41) Један прстен је пишчев разум, а други
искуство које му измиче “све до момента кад почиње да крвари.
Тек је тада СВОЈ и ЦЕО!” 42) , кличе аутор.
Као уметнику, Мишчевићу није била непозната поетичка
мисао Милоша Црњанског да је “визија важнија од стварности,
ако стварност у уметности уопште постоји“. И у свом роману Боје
Ботичелијевог гласа, на трагу је поетике визија и кошмара који су
наша “најјача стварност”, како сам аутор каже. А ренцезент овог
романа, Мирко Демић, не пропушта да примети да је присутна
и стварност у Мишчевићевој визији (или визија у стварности!)
када уочава да је “мотив изгубљеног завичаја стално присутан
у роману, видно или прикривено”. Најуочљивији је у сликама
растужујућих успомена из детињства овог сликара-писца, иако
Мишчевић нигде не слика себе као жртву, нити тражи читаочево
сажаљење. Јер, како каже Демић, он је распеван рапсод “на начин
древних епова” 43) . Он симболима, оним својим назначењима “ноћ-
ног” и “дневног прстена” у поетици свог стварања, не пристаје да
Титан непрестано гура уз брдо огромни камен само зато што је
осветлио људе, јер је и сам разапет и везан својим прстеновима-
симболима. Он се иронијски дистанцира од позиције жртве и
болећивог сажаљења. Јер, каже да нема “јетру за то”. На једном
од његових поетичких прстенова изгравиран је сликаров мото:
“Крст је мој захвалан починак”. Ово нас наводи на мисао Николе
Милошевића да је и Мишчевићева проза “мудрост ноћне сенке”,
како је писао за прозу Меше Селимовића, такође препуну људске
патње и бола. Кордунашким смислом за хумор, Мишчевић је
победио и лични доживљај жртве и вапај за мелемом за ране
својих читалаца. Уместо Танталовог камена, он ће подарити
огроман жир свом другу из детињства Ићи, који се такође
дистанцирао од пошасти својих фашисто-клерочинилаца зла
(усташа Хрвата) бекством на храст, на коме је саградио станиште
и отуд пљује и на њих и на њихово злочињење у име Христа и
хрватства. По Мишчевићу, самоосудио се да стално износи и
сноси огромни жир који му је подарила најделотворнија креација
против зла.
Као она два прстена сликарско-књижевне поетике Богдана
Мишчевића, судбински су слично повезани и његов аутобио-
графски лик Јaгора Злокаса Светигоре и лика-симбола, петла
Ботичелија “који својим кукуриком жустро протура својеглаве,
острашћене антониме из једног прстена у други, и обрнуто. То
се тако множи и понавља у недоглед” 44) , баш као и визуелне слике
и простори овог писца-сликара, који се и преламају и померају
и протурају и претурају и у његовој прози и у његовим сликама.
Динамичан је то поетички регистар, какав смо сретали и код
наших и страних писаца постмодерне (Маркеса, Борхеса, Пекића,
Павића), али посве оригиналан код Мишчевића. Све је то овај
писац заковрнуо у проседеу сна, кога не оставља безименим, него
му даје име старог мајстора сликарства Ђота, који саопштава
главном протагонисти да он није Јагор него Уликс и да они
греду на далек пут: од Глинске цркве до Монмартра у Паризу
и америчког Балтимора, да би се опет вратили на кордунашки
праг, одакле су и кренули. На том путу спознаје помаже им и
петао бабе Василије, звани Синђел, Уликсово друго ја. Али ни
Ђото није сам у свом прстену “свирањем исликао своју фреску”
на овом путу. У сијамском прстену поред његовог, уз сами бок,
сновиди и Ђотов пријатељ, велики римски песник Данте, који
_________________________
40) Богдан Мишчевић, Боје Ботичелијевог гласа, књ. 2. Чигоја штампа,
Београд 2018, стр. 169.
41) Богдан Мишчевић, Боје Ботичелијевог гласа, књ. I. Чигоја штампа,
Београд, 2018. стр.13.
42) Исто, стр. 14.
43) Исто, књ. 2, стр. 304.
44) Исто, стр. 14

Беседа
27. 12. 2019
Гордана Ђилас

Јефимија, најмилија 1)

Од када знам за поезију, привлачила ме је монахиња Јефимија
необичном снагом своје Похвале Светом кнезу Лазару. Препи-
сивала сам је у свеске у којима сам уносила утиске о прочитаним
књигама, песмама, есејима. Увек на првом месту. Без разумевања
које за њену поезију имам данас, али с уверењем да смо повезане
невидљивим нитима. Њена судбина, од кћерке властелина Во-
јихне, до деспотице, супруге Угљеше Мрњавчевића, до монахи-
ње, будила је стотине домаштаних призора. Поредила сам је са
другим песникињама, враћала се њеним стиховима, имала веру
да могу и сама да се опробам у писању, ма колико покушавала
да овај порив сузбијем.
Понекад су речи које записујемо једини начин да се изразимо,
једина могућност, посебно када осећамо да нема никог ко би нас
могао чути или разумети. Извесно је да се, док пишемо, трудимо
да их бирамо на начин који доводи до разрешења, а од њихове
снаге лепоте зависи и уметнички домет. А када те речи, слово по
слово, нижемо сребрном позлаћеном жицом на црвеном атласу,
онда њихово значење поприма другу, вишу димензију. Управо
то сазнање, старо више од шест векова, учвршћује нас у вери да
нам је та виша димензија понекад и једина нит у коју се можемо
поуздати.
Јефимија речи своје Похвале Светом кнезу Лазару не пише,
већ их везе, после Косовске битке. Похвала је сачувана до данас.
Садржи 26 редова везених свечаним словима, са по 37 знакова.
Живимо у оскудним временима, када се и број слова смањује
а замењују их рачунарски симболи и апликације, када су највеће
људске вредности постале неважне – замењене су јефтиним сен-
зацијама. Јефимија нас подсећа да је пропадљива висота земаљ-
ског господства, да чинећи дела у којима је садржана потреба и
виших, духовних разлога, учимо да слушамо своја срца, и да, као
кнез Лазар, реагујемо и пре но што она постану неистрпљива.
Тиме се осваја слобода пред Господом, а она је своју слободу
освојила правом да се обрати Светом кнезу Лазару за помоћ,
њему као посреднику између ње и света који је оставио за собом
и оних за које се моли, па и за себе. А кнез Лазар је, као мученик,
имао смелости према Господу, стекао је право да му се обрати.
Да ли је одговора било, да ли је добила било какав знак
или га је ослушкивала у шумовима ветра у крошњама које су
испуњавале манастирски конак, у крилима птица које су сло-
бодно летеле изван бедема којима је манастир био окружен
– сигурно су оне знале све тајне путеве, као и намере вечитих
освајача. Учила се да распознаје њихов језик и да га тумачи. Али,
одговора није било, као што се чини да одговора нема ни данас.
У Мољењу Господу Исусу Христу за приношење завесе за царске
двери Главне манастирске цркве посвећене Ваведењу Пресвете
Богородице, завесе од тешког црвеног свиленог атласа с из-
везеним ликом Исуса Христа, стоји: “јер пре суда твог, Господе,
осуђена сам савешћу мојом.” Наша савест је наш одговор. Једини
одговор њене савести је трајање у везу, у поезији, у забораву на
ноћи проведене уз свећу, утрнуле прсте, на сузе које су ту, али се
суше да не би оштетиле драгоцену тканину. Она тај одговор тада
није могла знати, али га знамо ми, потоњи, јер нам осветљава
постојање и дарује духовност.
Или је затворила своје световне очи и световни вид, како би
духовним бићем пронашла одговор на неизвесност садашњег
тренутка, у минулим херојима и мученичким делима кнеза
Лазара, за које је знала да су залог за будућност и за одговорност
пред Богом. Мера са којом спаја духовна и телесна искушења и
данас има исту снагу коју је имала док ју је везла. Снагу да свом
изразу дã потребну меру самосвести, не само људске, женске и
књижевне, и да задржи уметнички израз који се као понорница
протеже у вековима који су следили.
Да ли је Јефимија знала да ће својим везом, којим је уткала
неке од најлепших стихова српске књижевности, постати, као
свећа у тамној ноћи, наша водиља, доказ нашег континуитета,
уточиште, извор са чистом и непомућеном водом?
Јесте, чим је посегла за речима; сигурно јесте, кад те речи везе
на тканини, остављајући запис у нашем колективном памћењу,
налазећи начине да се вером и надом, уобличенима у песнички
израз, досегне тачка у којој њена, а самим тим и наша молитва
прелази на другу страну, која више није и не може бити наша,
постајући неизрецива и свемогућа Божја промисао.
Знам да се сваки мој покушај да објасним како и зашто ми
је сусрет са њеном Похвалом Светом кнезу Лазару, а потом и
њеном судбином, толико значио. И колико значи данас. Слично
је осећању да сте прегорели у превеликој жељи за нечим.
Јефимија остаје заувек загонетна и измакнута и недокучива.
И заувек присутна. Остаје и као једна од најнежнијих, најпобо-
жнијих и најмилијих личности из историје српског народа.
_________________________
1) Беседа је изговорена на 32. Јефимијиним данима у Трстенику, 13.
јуна 2019. године, а поводом Награде Јефимијин вез за књигу поезије
Свакидашњи хлеб.

Беседа
27. 12. 2019
Властимир Станисављевић Шаркаменац

Наказан говор

Џо Фируловић, “Лов на камење”

Као четврти говорник, ја нећу сада, противно добрим обичајима,
рећи како су моји претходници рекли све и како је за мене мало
тога остало, само да бих се заштитио од испразног говора, већ
напротив, свестан свог положаја и места у реду пред шалтером,
где се ниже поетичка, украсна ниска за Џоове груди, ја ћу из
свог угла, светлошћу радости прочитане књиге, обасјати један
од елемената који чине то усложњено одличје, ту ниску:
Елем, Драгољуб Џо Фируловић, нека ми буде дозвољено да
га тако већ познатог и ја назовем, био је, већ и пре но што ће
постати учени песник, имајући узоре у васколиком српском
песништву, а нарочито у директном окружењу, у свом родном
месту, дакле, био је и рођен као песник. Његова мајка, боље
рећи мајка природа подарила му је више склоности и дарова,
интересовања и афинитета, јер барем је за песничку врлину
знано да не иде никад сама.
Те склоности, међутим, како ће то рећи мој професор са тре-
ћег степена архитектуре, Ђорђе Симоновић, сада већ академик
божје академије, ако је умро, непрестано се и непоштедно у нама
боре која ће прва испливати на површину нашег препознавања
и усвајања за основну вокацију.
Џоа сам, као његов компатриот, упознао као сликара у
Астафиру. То није ни уметнички правац, а можда и јесте, а
није ни реч из старогрчке митологије, као ни из тимочко-
крајинског претхришћанства, а можда и јесте. То је сложена
реч из три прве фонеме Фируловићевог презимена, узете као
други део речи, и четири последње фонеме једног другог имена
– Власта – чији власник данас није ту, а требало је да јесте, и који
се одрекао својег првог сугласничког тандема ВЛ, које и даје
властитост и аутохтоност овом имену да би са добрим другом,
истомишљеником, узимајући то за први део речи, изградио
Астафир.
Пажљиво и помало скривено од очију радозналих посетилаца,
али и домаћина, посматрао сам у тој галерији Фируловићево
сликарско дело. Чинило ми се да је у рукопису обиловало
потезима који су се ређали као слоговни искази, који су својом
уређеношћу и својом следственошћу водили ка доношењу једне
више форме којој су припадали – речи у стиховима. А сви су се
ови (стихови) вртели око једне изразитије конципиране форме,
као у виду кулминације слике, која се скоро редовно налазила
недалеко од физичког тежишта платна да је све личило на песму.
Слутио сам да ће се, према у то време прихваћеним профе-
соровим сазнањима, ускоро на првом месту у Фируловићевом
духовном животу појавити склоност и дар песнички. Кад сам
у рукама држао прву значајну књигу “Умирање воде”, знао сам
да се то и догодило. А да ли је то “и прва” “и значајна”, нисам
знао јер по библиографији овог песника нисам до тада тумарао.
Свакако се ово друго садржало у оном првом – “прва значајна”.
И тек сада ће песник посегнути за кичицом, јер, како рече
мој професор – да га сада и цитирам – кад у наш духовни жи-
вот уђу различити утицаји, наша их природа, по закону реакци-
је, гњечи, савија и криви, деаутохтонизујући их до оне мере инди-
видуализације кад код усвајања тај став и облик усвојеног имају
укус националног и фолклорног, јер наша генетска подешеност,
као и стечено искуство, моделари су тог облика, односно, укуса.
Тај ментални процес, како се то може видети у руралној
архитектури и демографском урбанизму, одвија се по принципу
Архимедове спирале – аналитичке криве другога реда, коју
је лакше представити у фи/ро систему него у Декартовом пра-
воуглом. Прираштај угла фи до бесконачности одговара прира-
штају уметниковог времена бављења уметношћу, а прираштај
вектора ро одговара количини уметниковог усвајања и богаће-
ња искуством. Уколико су ова два параметра и њихов прираштај
равномернији, утолико је слика спирале лепша и уравнотеженија,
као што се то може видети код пужева, као украс на њиховој
кући и код неких шкољки. А уколико је прираштај уметниковог
искуства неконстантан, спирала је све асиметричнија.
—–
Вероватно ће код аутора долазити до неравномерних стицања
уметничког искуства, некад много бржег и интензивнијег (сл. 2)
да ће он у књизи “Ја, Галерије“ (камење је ту већ ушло у његову
витрину трофеја) “уловити“ у једној својој песми и жут и црвен
и зелен и љубичасти камен, али неће сиви каквог је камења
понајвише око нас у природи, али и у Неготинској Крајини.
Песник има потребу да нам саопшти свој контрапунктски
однос према редовитости.
Но, избегавајући риму, он нас у књизи о којој говоримо –
“Лов на камење“ – где није побегао и од слике, потпуно извесно
обавештава да је у непоштедној међусобној борби његових
склоности и врлина, он свесно изабрао да остане сликарем, па ће
нам обавезно, или барем за највећи део својих песама, понудити
два дела своје песме – онај који носи ликовну димензију и
служи да се најпре код читалаца створи јака свест о чврстој
структури појмова и потпуно јасно сагледа ликовна матрица,
да би се иза тога правом песничком методологијом приступило
медитативним облицима уметничког исликавања мисли и
ставова о животу, што је заправо основни начин исказивања
лиричности (у Фируловићевим песмама). Није мали број
примера о дводелности песама у обавезној констелацији: прво,
ликовно-материјалистички фундамент, а затим и лирско-духов-
на надградња. Навешћемо неколико таквих песама у целини:
“Кап по кап”/ Пре ники дан сам/ пио вино из пехара/ од
камена * који је/ сам себе родио/ као калуп за снове/ будућих
поколења.
“Откриће”/ На брду испред/ Дели Јована/ набрао сам два/
букета лековитог/ камења/* један за њу/ један за мене/ сад
окружени вековима/ откривамо сунцу/ и пчелама/ могуће
одлагање/ казне.
“А дрво”/ Можда је сулудо/ али пало ми је/ на памет/ да је
камен/ прво на дрвету/ растао/* као плод звезданих/ цветова/ а
дрво са пчелињим/ крилима још лети.
“Лек”/ Правим орахе/ од главе поскока/* за лек против
пролазности.
Очито се у овим примерима ради о постаменту у скулптури,
који нам Драгољуб најпре сазида и изваја, како би нам на том
својеврсном физичко-просторном пиједесталу донео апстракт-
ну лирску медитацију, коју ће, дакле, ликовним темељом учи-
нити још и видљивом.
Уметник је и сада још у зениту самопрепознавања својих
вокација, па не би било чудо да се једнога дана отвори простор
и за отелотворење његове треће склоности – музике. Једно је
сигурно: Драгољуб Џо Фируловић још није рекао своју последњу
реч о томе како се у судару наших прирођених склоности, од-
носно, дарова природе и свих утицаја који нас путевима нашег
духовног живота нападну може родити увек ново препознавање
нашег послања, и у служби божјег изасланства, на овај свет.
Многи други су рекли. Једном и за сва времена. Не мислимо ту
на велике глумце који су на измаку каријере препознали у себи
једну другу вокацију и интересовање, те узели фотографски
апарат, како би се опробали у ономе што мисле да ће боље
радити – у уметничкој фотографији, која је опет, као и филм,
део ликовних уметности. Али мислимо сада и овде на једног
заиста великог који је то рекао тада и тамо, али не у пролазном
тренутку, већ у вечности, и не у животу, већ у смрти – мислимо
ту на великог Архимеда. Знајући да је тежина тела потопљеног
у воду једнака тежини количине истиснуте течности, на осно-
ву које и гвожђе до тежине “Титаника” плива површином мора,
ко не би рекао да је он, Архимед, физичар. А он сам, рекао је да
то није. Једна од најлепших историја међу историјама, историја
геометрије, тачније стереометрије, нуди нам доказ за ову
тврдњу:
Кад су осорни римски легионари срушили Сиракузу, дошао
је ред на гробље. Таман је почело рушење, а заповедник легија,
поданик архимедове стереометрије, сетио се да је на том гробљу
сахрањен и Архимед. У страху да војници не сруше његов гроб,
похитао је тамо. Био је срећан да га је открио. А открио га је
по стереометријском склопу надгробног тумулуса. Са земље
се уздизао главни стуб у виду праве правилне четворостране
призме. “Права“ значи да је камен постављен вертикално на
равном постаменту, а “правилна“ да су и горњи и доњи базис
квадрати. На горњем квадрату била је исклесана лопта дијаметра
(пречника) једнаког страници квадрата. Над лоптом, била је
купа (или конус) чији је базис био толико велики као да је описан
око квадрата. Спрегом ових геометријских тела, распознатих на
надгробном споменику, Архимед је открио формулу за идеално
рачунање запремине лопте, а да не беше тако, остало би нам
било да, по методама више математике, ту запремину двоструко
интегралимо и то помоћу бесконачно малих величина – инфини-
тезимала – односно бесконачног броја малих пирамида, чији је
базис бесконачно мали квадрат уписан по површини лопте, а
њена висина једнака полупречнику лопте. Архимед нам је, на-
против, дао врло једноставну и готову идеалну формулу 4r3π/3,
где запремину лопте знамо последично и лако, дочим знамо њен
полупречник. Он је обожавао овај свој проналазак више него
све друге, па је оваквим избором споменика и рекао да је овај
свет требало да га схвати као математичара, а не као физичара.

* * *
На крају бих желео да кажем једну терцину Драгољуба
Фируловића, или ју је “узео” од другог, али коју већ пуно година
носим у себи, гњечим, кривим и моделујем да је она стигла до
угрушка који се више не може стишњавати те се као такав прима
и гута или га и нема.
И пре него што га парафразираног изговорим, желим да вам
се захвалим што сте ме слушали, а нисте морали, а стихови гласе:
Није тешко магарцу што носи десетоструки терет,
који му је натоварио његов биолошки једноусудник – човек,
већ је тешко јадној земљи што их обојицу носи.

Страна 2 од 5

Рубрике

ДОНАЦИЈЕ

Претплатите се и дарујте независни часописи Људи говоре, да бисмо трајали заједно

даље

Људи говоре је српски загранични часопис за књижевност и културу који излази у Торонту од 2008.године. Поред књижевности и уметности, бави се свим областима које чине културу српског народа.

У часопису је петнаестак рубрика и свака почиње са по једном репродукцијом слика уметника о коме се пише у том броју. Излази 4 пута годишње на 150 страна, а некада и као двоброј на 300 страна.

Циљ му је да повеже српске писце и читаоце ма где они живели. Његова основна уређивачка начела су: естетско, етичко и духовно јединство.

Уредништво

Мило Ломпар
главни и одговорни уредник
(Београд, Србија)

Радомир Батуран
уредник српске секције и дијаспоре
(Торонто, Канада)

Владимир Димитријевић
оперативни уредник за матичне земље
(Чачак, Србија)

Никол Марковић
уредник енглеске секције и секретар Уредништва
(Торонто, Канада)

Уредници рубрика

Александар Петровић
Београд, Србија

Небојша Радић
Кембриџ, Енглеска

Жељко Продановић
Окланд, Нови Зеланд

Џонатан Лок Харт
Торонто, Канада

Жељко Родић
Оквил, Канада

Милорад Преловић
Торонто, Канада

Никола Глигоревић
Торонто, Канада

Лектори

Душица Ивановић
Торонто

Сања Крстоношић
Торонто

Александра Крстовић
Торонто

Графички дизајн

Антоније Батуран
Лондон

Технички уредник

Радмило Вишњевац
Торонто

Издавач

Часопис "Људи говоре"
The Journal "People Say"

477 Milverton Blvd.
Toronto ON,
M4C 1X4 Canada

Маркетинг

Маја Прелић
Торонто, Канада maya.prelic@hotmail.com

Контакт

Никол Марковић, секретар
т: 416 823 8121


Радомир Батуран, oперативни уредник
т: 416 558 0587


477 Milverton Blvd. Toronto,
On. M4C 1X4, Canada

baturan@rogers.com nikol_markovic@hotmail.com casopisljudigovore@gmail.com ljudigovore.com


ISSN 1925-5667

© људи говоре 2020