Проза
29. 12. 2019
Милош Милачић

Валцер код Градске капеле

Исток ће коначно, без страха, моћи да убија паукове. Ја сам ту
привилегију имао од рођења, али сам је ријетко користио. Понекад,
кад би се неки од оних одважних, самоувјерених, дугоногих банџи
џампинг (Bungee Jumping) паукова спустио са плафона скоро до мог
узглавља и као прави екстремни спортиста висио на нити мреже
коју је сам исплео, толико бих се уплашио и замлатаро рукама да
сам тако и нехотице, ако је то олакшавајућа околност, прекраћивао
његов часни, неимарски живот.
Једном смо Исток и ја пратили колону мрава који су, претходно
га усмртивши, носили паука до свог мравињака.
– Јеси ли знао – упита ме – да ће ти умријети мајка ако убијеш
макар једног, јединог паука?
– Мени је умрла мајка оног дана кад сам се родио – рекох му.
– Благо теби … Ти не мораш да водиш рачуна хоћеш ли убити
паука или не. Ја морам, због моје мајке. Схваташ?
– Схватам – рекох. – Источе, што мислиш, хоће ли свим овим
мравима умријети мајке због онога што су урадили?
– Да, рече, сигуран сам у то.
– И ја – рекох…

* * *
– Учествујем у жалости – изустих једва чујно, пружајући му руку
петнаестак година касније. Исток је, са још тројицом најближих
мушких рођака, стајао испред капеле Градског гробља примајући
саучешће. Тета Ева је прошле ноћи испустила душу послије краће
болести, писало је у умрлици… Али умрлицама не треба вјеровати,
баш као ни женама у црном које су у капели, збијене крај одра
тужиле покојницу.
– Умрла је сама – проговори Исток скоро плачним гласом. – Без
игдје икога на овом свијету. То ме раздире, мој пријатељу, јаче и од
помисли да је никад више нећу видјети. Али како сам могао знати?
Како? Нијесам ни слутио да је болесна, нијесам ни слутио да нас
може оставити сада. Сада кад нам је…
“Сада кад нам је најпотребнија”, то је покушавао да каже? Ипак
није довршио реченицу. Оборио је поглед, схвативши да га познајем
довољно добро да не насједнем на причу о лажном просјаку и на-
ивним пролазицима. Није им ни била потребна. Довољни су сами
себи. Али близанци и поштовалац добре капљице, иако не мање
криви што је тета Ева посљедње дане свог живота била осуђена
на тамновање у бјелини болничке собе, бар ми нијесу подметали
кошарицу једнодневне патње у коју бих тутнуо неколико грошића
сажаљења. А Исток, мој друг из дјетињства, покушао је, али
зауставио се на вријеме. На вријеме, свом срећом јер бих у
супротном ту кошару безобзирно преврнуо и из ње би се просули
сви они изрази саучешћа које је од јутрос марљиво сакупљао…
– Хвала ти што си дошао – настави наизглед смиреније. Па-
тетика, попут бјелоушке, још једном зашишта из његових трав-
натих ријечи.
– Толико је ваљда и заслужила, моја сирота Ева. А тебе, тебе
је посебно вољела. Само да знаш. Мајчински, могу слободно да
кажем. Као да си један од нас…
Ту направи театралан полуокрет и усмјери поглед ка бли-
занцима, који су стајали пар метара даље.
Примијетио сам да се неколико људи приближава капели.
Крајње вријеме да одем. Без поздрава, наравно.
– Еј, Лаве – зовну ме Исток. Окренух се.
– Хоћеш ли присуствотати сјутрашњој сахрани?
– Нећу.
– У реду – рече. – Хтио сам да ти кажем… Остаћу овдје још пар
дана док се све не заврши… Волио бих да се видимо, ако немаш
ништа против. Је ли ти и даље онај стари број телефона?
– Да – одговорих му – Број јесте, али ја више нијесам онај
стари…

* * *
Понекад сањам да имам мајку.
Ту се све одвија хронолошки, у виду кратких филмских флешева
који би могли да послуже варошким гатарама – приправницама
за примарну обуку, док мало не овладају материјом.
Мајку сам видио само на изблиједјелим фотографијама. На
једној од њих (јединој на којој смо заједно усликани) стоји сама
у хладу старог јасена испред наше породичне куће. Већ је у
поодмаклој трудноћи. Безбрижно гледа у објектив фотоапарата,
не слутећи да ће два мјесеца касније живот који ће донијети на
свијет, директно утицати да изгуби свој…
Особа коју сањам уопште не личи на ту младу жену са слике.
Прво је не видим али осјећам необјашњиву блискост. Чујем
њен смијех пун свјетлуцавих искри које чудесном топлином ис-
пуњавају собу. Сањам како ми брише пекмез од шљива што ми
је размазан свуд по лицу и како галами на комшијску дјецу која
намјеравају да ми украду неколико сличица из чувене колекције
Тарзан, господар џунгле. Сањам како ме држи за руку док улазимо
у градску књижару. Тамо јој прстом показујем на браон ђачку
торбу на којој Астерикс и Обеликс покушавају, уз помоћ чаробног
напитка, да среде ислужене и трапаве римске легионаре… (– Да
ли ћу се сјећати свих тих детаља касније, кад се пробудим? –
Хоћеш, не брини – каже ми милујући ме по коси…). Сањам како
ми пегла бијелу кошуљу за полазак у школу и како, док одлазим,
просипа за мном воду из бокала. Из даљине јој машем не окрећући
се. Уколико погледам у просуту воду на степеницама, може се
десити да добијем и неку оцјену нижу од петице. Може се десити
али не дешава се, на моју велику радост… Све петице на крају
разреда и књига Посљедњи Стипанчићи неког хрватског писца,
као награда Наставничког вијећа за најбољег ученика… (– Да
ли си поносна на мене – питам је? – Наравно, мили мој – шапуће
ми и први пут од почетка сна подиже главу да је сасвим добро
могу видјети). Плаве очи као два дубока зденца и око њих једва
примјетне боре. Младеж на лијевом образу и просиједи прамен
равне, смеђе косе. Руком пролазим кроз њену косу и увијам пра-
менове око прстића… Лијепо али уморно лице одаје утисак неке
потиснуте, дуготрајне патње. Ипак, још једним осмијехом поку-
шава да нас обоје завара… Успијева у томе…
Будим се у увјерењу да је неизмјерно сретна и да неодољиво
подсјећа на тета Еву.

* * *
Али ја више нијесам онај стари… Јер да јесам, данас би био
најтужнији дан у мом животу. Стајао бих поред оне четворице
несретника као да сам и ја изгубио најближег свог. Изгледао бих
сасвим очајно, скрушено и испијено… Људи, који би наилазили,
пружали би и мени руку и учествовали у мојој жалости а ја бих
рукавом угаситоцрне, очеве кошуље, с времена на вријеме, брисао
нос и сузе… Ко је овај, питали би они који ме не познају… То им је
први комшија, одговарали би упућени. Отац га је подизао али Ева
му је била као мајка. С правом је ту, закључли би…
Да сам онај стари, дошао бих опет сјутра, на дан сахране и
замолио поштоваоца добре капљице да одржим опроштајни
говор… Он би, гле чуда, пристао на то, уз један услов: – Само буди
кратак – казао би. Тројица синова сумњичаво би одмјерили
оца, али двојица би испоштовала одлуку без поговора. Трећи
би, претпостављам, мрзовољно проциједио нешто кроз зубе.
Нико ме не може разувјерити да тог тренутка не би проклињао
поштоваоца добре капљице пожеливши му да сконча отприлике
као стари Карамазов! Ја бих у тој клетви, неизоставно, био онај
сулудни Смердјаков, четврти син – несин…
На опште изненађење нестрпљиве свјетине, тад бих се попео
на трећи степеник импровизоване говорнице и прекрстивши се,
покушао микрофону (и никоме више од присутних) да симултано
преводим у ријечи, бол која се таложила у мени…
Нијесам ја Лав, далеко од тога. Дајући ми то трословно име
отац као да је пренебрегао чињеницу да храброст, коју оно симбо-
лише, није довољна компезација за самотнички живот што ми
је остављен у насљедство доласком на овај свијет. Требало би
да се зовем Могли… Никад нијесам спознао снагу урлика али сам
зато научио да завијам… Одгајила ме вучица и са нестанком ње-
ног осмијеха изгубио сам сан. Праведан и очајнички… Како да бу-
дем сигуран да је оно што је оставила иза себе довољан залог за
вјечност? Ако су сви који су је вољели ту, онда се плашим да није…
Њен живот био је као из бајки, помјерених и искривљених… Као из

Проза
29. 12. 2019
 

Грожђе је спаљено

У ноћи између уторка и среде примио сам мејл од једног младог
човека који се представио као песник. Љубазно се извинио што
је себи дао слободу да преко наше заједничке познанице дође до
моје адресе. Унапред моли да му опростим због узнемиравања –
чуо је да живим повучено, обећава да ме неће оптерећивати, али
би му веома значило ако бих издвојио време за сусрет с њим. На
више места у писму нагласио је да му је све ово непријатно и да је
дуго оклевао пре него што ми се обратио. Из дана у дан осећа се
све горе, пати прекомерно, изгубио је апетит, не спава. Надахнуће
га је напустило, нема ни посао ни занимање, није више у стању
да воли. Страхује да ће починити самоубиство уколико се ускоро
нешто не промени. Клонули песник, из неког разлога, верује да га
једино ја могу разумети.
“Не тако давно”, написао ми је, “био сам у стању да опажам
ствари. Најобичније ствари, оне које људи не примећују јер их
узимају здраво за готово: плаветнило неба, белину процветалих
крошњи, нежно зеленило лишћа којим су сваког априла про-
шаране шуме у мом завичају, влажно камење на обали брзе реке
које се пресијава на сунцу. Цвеће је у мени дисало, вода ме је
чистила, а сунце је за мене било Бог. Проводио сам сате и сате
у повишеном музикалном расположењу и нисам се усуђивао да
тим стањима намећем било какав облик. Ствари се, можда још
више него људи, повлаче у себе када неко својом жељом насрће
на њих. Нисам смео да отерам ствари од себе. Осећао сам не-
помућено задовољство и дубоку захвалност зато што ми је дато
да опажам лепоту облика, боја, звукова, мириса… Али жудња је
све то упропастила. Сада сам слеп, глув, несрећан и за то кривим
своје бедне лирске покушаје. Поезија ме је опљачкала и оставила
ме да се гушим у својим сузама.”
Предложио сам му да се састанемо у суботу поподне. Пре-
познајем овај начин говора. То нису речи депресивне особе оп-
хрване суицидним мислима. Тако говори меланхолик, заводник
по природи, глумац који преозбиљно схвата своје улоге. Хтедох
да позовем пријатељицу која му је дала моју адресу и да је изгрдим.
Какав ја то ослонац могу да будем распеваном клинцу који се
опија очајањем и донжуанштином? Он сигурно уображава да
ће ме импресионирати својим контрастима и дубинама, да ћу да
уздишем заједно с њим и уверавам га да је најталентованији песник
своје генерације, док ће се он пренемагати и посипати пепелом.
По ко зна који пут треба да негујем једног таквог занесењака. Већ
знам шта ћу чути: првобитни спокој младог човека пореметила је
нека нарочито љупка девојка због које је почео да пише и, не дај
боже, објављује песме. Убрзо су стихови постали важнији од саме
недужне девојке која је била њихов узрок, па је младић остао и без
девојке и без душевне равнотеже. И шта сад ја имам с тим?
Одмах сам се покајао што сам брзоплето пристао да се видим с
њим. У петак сам још од јутра почео да се нервирам размишљајући
како да на најпристојнији начин откажем састанак. Негде око
четири поподне заболела ме је глава и осетио сам општу ма-
лаксалост. Кад је пао мрак измерио сам температуру – 39,5. Усред
лета дрхтао сам испод дебелог, зимског покривача и презнојавао
се, а ум ми је, током ноћи, био затрпан чудноватим сликама и
мислима. Требало је да се нађем с песником на Цветном тргу, али
уместо аутобусом, ишао сам авионом у коме осим мене није било
ни путника, ни чланова посаде, а чинило ми се као да није било
ни кисеоника. Седео сам непомично и дисао плитко. На неколико
метара од мене, у ходнику, висио је екран на ком је емитован
прилог о штети коју су велике врућине нанеле произвођачима
вина на југу Француске. Али ја не разумем француски. “Грожђе
је спаљено” – чуо сам однекуд глас. Да ли је то био он? Осврнуо
сам се око себе: само празна седишта с остављеним ручним
пртљагом, као да су људи некуд отишли у великој журби. Шта
то значи: Грожђе је спаљено? Да ли сањам? Мора бити да ми је
разум помућен услед високе температуре, није први пут да ми се
то дешава. Једва сам дисао. Јастук, чаршав, јорган… све је било
мокро. Изашао сам на терасу да се повратим. Било је 4:34 ујутру. У
даљини се видео ланац планина који се попут зида простирао лево
и десно у недоглед. Почело је да свиће. Бели врхови су изгледали
као лица стараца с укоченим вилицама и кукастим носевима.
Први зраци сунца обасјали су долину испод куће. Чији су ово
виногради? Ко се то стара о њима? Неасфалтирана стаза водила је
од улазне капије у густу борову шуму. Високо изнад главе летели
су галебови. Препознајем ово место. Море је недалеко одавде.
По травњаку су весело јурцала два добермана, мужјак и женка.
То су моји пси. Бруно и Сибила, тако се зову. Неко је куцао на
врата спаваће собе. Пренух се. Телевизор је био упаљен, али је
тон био искључен. Једини звук у стану производило је клатно
старог, кабастог, зидног сата који сам наследио од оца. Али убрзо
сам јасно чуо пискави звук интерфона. Није ми ваљда дошао на
врата? Одакле му моја кућна адреса?
Опрезно сам устао, полако се усправио, несигурним кораком
дошао до ходника и подигао слушалицу.
“Богдане? Ја сам, Тијана.“
Ћутао сам и стајао као укопан у месту.
“Знам колико је сати и знам да си ми последњи пут рекао да ти
више не излазим на очи, али дечко ме је претукао, побегла сам од
њега, тако да…”
“Шта хоћеш?”
“Пусти ме на дан–два, запалићу чим нађем стан, обећавам…”
“Болестан сам.”
“Па откад ти ја то говорим ха-ха… Хеј, јеси ли ту? Извини,
молим те, шалила сам се. Хајде, скуваћу ти супицу, чај, шта год…
бићу добра, океј?”
“На чему си?”
“Морамо ли сад о томе?”
Притиснуо сам дугме. Откључао сам врата, обуо папуче и
навукао бадемантил. Имао сам нешто с Тијаном. Не усуђујем се
да кажем “везу” јер, упркос краткотрајном заједничком животу,
ни она ни ја се нисмо осећали везано, па самим тим нисмо имали
нека очекивања од тог односа. Кад сам је упознао, била је тек
завршила средњу школу и радила је као конобарица у мексичком
ресторану у који сам повремено одлазио да ручам и попијем
кафу. Чинило се да је старија, иако се уопште није трудила да
остави такав утисак. Није се облачила провокативно, на послу је
носила патике, фармерке, једнобојне мајице, није се дотеривала.
Једино што је имала од накита била је танка огрлица на којој је
висио прстен са бисером који је, како је говорила, “чистио сву
лошу карму из претходних живота”. На послу је своју дугу плаву
косу увек везивала у реп. Потпуно природна и ђаволски згодна.
Остављала је уверљив утисак особе која се сасвим добро осећа
у својој кожи. Умела је с гостима, нарочито мушкарцима. Њено
памћење било је упечатљиво: од имена и занимања до тога ко
шта воли да једе и пије – упијала је сваки детаљ. Знала је да се
нашали, да очара осмехом, али тако да никад не пређе границу
пристојности. Као да је стварала магнетно поље око себе, у њеној
смени по правилу је увек било више гостију, разуме се, претежно
мушких. Али удварачи нису имали шансе. Чим би неко почео да
флертује и да тражи нешто више од професионалне љубазности,
она је нагло мењала став и постајала строга и хладна. Сећам се
нашег првог разговора. Седео сам, као и обично, сâм, читао књигу
и пио продужени еспресо са сојиним млеком. Тијана је завршила
смену, пресвукла мајицу у тоалету и не упитавши за дозволу, без
речи села за мој сто у ћошку, поред излога.
Удобно се сместила, прекрстила ноге, налактила се на ру-
кохвате. Заузела је позу новинарке пред почетак интервјуа. По-
дигао сам поглед (сасвим безазлено, чини ми се) и неколико
тренутака смо се ћутке гледали у очи, као стари и блиски поз-
наници који се дуго нису видели.
“Могу ли да бацим поглед на то што читаш?” – питала је најзад.
Прелетела је очима преко обележене странице, а затим је
наглас прочитала подвучени одломак:
“…неки човек, зато што је много мислио, најзад почиње да
халуцинира и на крају му се појављује привиђење његовог при-
јатеља…”
Склопила је књигу и положила је на сто.
“Да ли због тога стално седиш овде сâм? Превише размишљаш,
па ниси у стању да имаш стварне, него само замишљене пријатеље?”
“Читаш ме као отворену књигу,” насмејао сам се, “али уверавам

Проза
29. 12. 2019
Пеђа Ристић

Ковш

(Одломак из романа)

Санкт Петербург, октобар 1912.

ХИЉАДУ ПРИВИЛЕГОВАНИХ ЗВАНИЦА с пажњом прати рит-
мичке окрете цара Николаја II и царице Александре Фјодоровне
по угланцаном мозаик паркету балске дворане Зимског дворца у
Санкт Петербургу.
“Погледај Влад ове огромне лустере, као преврнуте печурке!
Колико хиљада кристала бљешти у њима?” шапуће мужу из
прикрајка Наталија Рубајевна узбуђено, јер је у овој сали Ерми-
тажа по први пут.
“Да, да, хиљаде сигурно… А на позорници, погледај, свира
балски оркестар Театра Мариинскый специјано састављен за ову
прилику” извештава Владимир Сергејевич и показује на бину са
раскошним букетима камелија, окружену балдахином од дебелих
брокатних драперија.
Лагани валцер Я помню вальса звук прелестный одзвања. На-
кон првих тактова плеса који је популаран у дворанама широм
Европе, а од скора и у Петрограду, царском пару се придружују
и остали великодостојници. Грофови и генерали са својим
дамама укључују се у окретну игру један за другим, све по ран-
гу и чиновима. На уштирканим униформама бљешти и звецка
ордење. Лелујају свилене ленте, лете уштиркани пешеви свечаних
мундира, шљаште лакиране ципеле. Лица озбиљна, скоро на-
мргођена, како и приличи особама тако високог ранга, чак и
у овако веселој прилици. Ако им се у плесу поглед укрсти с
претпостављеним официром или неким на дворској лествици
вишим чиновником, гласно шапну: “Bonsoir!” У благом, валцер-
ском окрету је прикривен али ипак видљив благи наклон.
Отмено је говорити француски. Подређeнима узвраћају поз-
драв са скоро мрзовољним: “Добри вечер” (на обичном, скоро
простачком руском). Неколико валцера касније и са прегршт
чаша пунча (а после и још више гутљаја водичке) у себи, лица ће
им се опустити, развеселити. Почеће мање да мисле о томе како
изгледају и да ли им још увек, шећерном водицом укроћени брци
стоје уредно залепљени на образима, а више о томе шта би радили
туђим младим женама око себе.
Супруге у раскошним тоалетама, обликованим виртуозним
рукама париских модискиња, клизе по паркету у трочетвртинском
такту за својим партнерима. При сваком плесном окрету
нагињу главу благо на једну, па на другу страну: осматрају која
дама какав накит носи. Дијамантске минђуше, брилијантске
дијадеме, запањујуће наруквице и сензационалне огрлице, свој
статус приказују. У вртлогу валцера мешају се опојни мириси
најпопуларнијих француских парфема произведених у Русији:
пикантно цветни Краснаја Москва и цветно-прашкасти Bouquet
de Catherine. Полетни валцери се смењују, претапају се из једног у
други. Осенний сон следи после Отцвели уж давно хризантемы.
Понекад, на крају песме, генерали застану и уз дубок, помало
театрални наклон, размене партнерке са суседним плесачима
истог ранга. При почетку следеће нумере њихово лице краси за-
гонетни смешак и поглед уперен негде неодређено, према оркес-
тру, цару, околним играчима… Тај осмех као да говори: “Ево, ви-
дите шта ја могу! Отео сам пуковникову женшчину.”
Принц Владимир Сергејевич Дједов се 1867. као двадесето-
годишњак придружио пуку царске Каваљер-гарде (Кавалергард-
ский полк). Петнаест година касније заузео је место пуковског
ађутанта, а затим напредовао и постао посилни младог царевића
који је 1894. сео за царски трон. Дједов је 1902. промовисан у чин
генерал-мајора и постављен је на престижно место команданта
пука царске Каваљер-гарде.

ВЛАДИМИР СЕРГЕЈЕВИЧ ДЈЕДОВ не игра. Због бола у леђима му
је напорно и да гледа ове на паркету, камо ли да им се придружи.
Наталија Рубајевна то зна, сажељава га, али и бира младе ађутанте
и неожењене официре с којима се насмејано окреће у ритму
музике. Води строго рачуна да се у сваком тренутку с плесним
партнером налази у видокругу свог мужа. Контрола је спонтана и
суптилна, обострана. Ипак, када оркестар крене с романтичном
Гори, гори, моя звезда, она љубазно замоли младог Никиту Нико-
лајевича Самољукова с којим је управо играла, да је испрати до
њеног, само неколико корака удаљеног мужа. Покушаће да га
намоли бар за један плесни загрљај уз омиљену мелодију. Никита
Николајевич је одскора генералов ађутант, новајлија у стварима
двора, Гарде и петроградске аристократије и она је сигурна да се
он неће осећати нелагодно што прекида плес с њим.
Генерал Дједов, наравно, прихвата Наталијину молбу. Какао
би и могао да одоли том мазном погледу и огромном осмеху?
Предаје своју чашу шампаньское младом помоћнику и одлази
на паркет да са раздраганом супругом одгега пар неспретних и
крутих кругова. Никита стоји као укопан на месту где је предао
плесну партнерку и чека да се старац после пар тренутака, с једва
видљивим трагом бола на лицу, врати. Неће да се жали, само
свиленом, парфимисаном марамицом обрише ситне трагове зно-
ја са обријане главе.
Наталија и Никита знају како је Владимиру Сергејевичу,
али се сво троје праве да је све у реду и настављају да осматрају
разигране парове испред себе. Келнер доноси нове чаше леденог
шампањца, а најбољи оркестар у царевини осваја дворану новим
популарним мелодијама све бржег ритма.
“Хајдемо до стола с послужењем пре него што гомила навали!”
сугерише Дједов и окреће се, а жена и ађутант га прате.
После живахне Дай, милый друг, на счастье руку долази
брза и окретна песма Ухарь-купец. Безмало хиљаду раздраганих
званица, укључујући цара и царицу негде у средини гомиле, певају
наглас познате, омиљене песме и поскакују у плесној дворани.
У суседној сали изложена су послужења. Поред дугог сто-
ла застртог бљештавим дамастним чаршавом стоји онижи, суво-
њави свештеник. Упада у очи његова недовољно чиста и сасвим
неопеглана, као угаљ црна самотњачка мантија. Не обраћа паж-
њу на музику и весеље и игнорише помоћ код сервирања коју му
нуде послужитељи. Незграпно трпа себи у порцелански тањир
неодмерене количине хладних пихтија од фазана и суфлеа од
гушчије џигерице. Масна, проседа коса виси му до рамена, не-
прочешљана брада досеже до груди. Око врата му виси дебео
златан ланац с великим, дрвеним крстом на стомаку. Његова
појава упадљиво одудара од луксуза и лепоте разиграних двор-
ских званица на плесном паркету. Никита дуго не може да
одвоји очи од чудне сподобе. Први пут је на балу, на оваквом
аристократском скупу уопште, и све га овде задивљује. Ордење,
еполете, фризуре, накит, парфеми и тоалете, мноштво знаних
и још више незнаних великодостојника, укључујући наравно и
самог цара Николаја II и царицу Александру. Мрачни духовник
је сушта супротност целокупном амбијенту, па млади официр
помишља да је можда у питању уљез, сподоба која је ту грешком,
или каквом злом намером. Како то да га нико није приметио,
спречио да уђе? Ко је он и шта тражи међу овом лепотом?
Наталија ге је такође приметила. Она је осмотрила свих хиља-
ду званица и знаће сутра, уз чај, да преслишава пријатељице о
детаљима: ко је какву хаљину и накит носио и ко се с ким очијукао.
С благим гађењем прати погледом монаха који односи свој
препуни тањир у страну, до зида. Она га добро познаје и свесна
је откуд он овде. Дједов се понаша као да попа није ни приметио,
али и он га је крајем ока види, и он га лично познаје. Примећује
и запрепашћен израз и укочени покрет свог младог ађутанта.
Благим покретом лакта га гурне да одвоји поглед од црне сподобе
и помери се ка храни.
Недалеко од ћошка где стоји црни монах простире се десетак
дугих столова са ђаконијама. Ту су и већи, постављени астали за
седење. Царска породица по традицији на двору држи француске
куваре и за овакве прилике се званицама нуде врхунска предјела,
јела и слаткиши. Трпезе су затрпане специјалитетима као што
су прасетина с реном, товљени петлови, пирошке, донска дуго-
носа кечига у шампањцу… Очекује се да ће званице, како се
први, плесни део вечери примиче крају, навалити из дворане
овамо, ка столовима с храном. Већ почињу да се формирају ре-
дови огладнелих плесача. Елегантни гости носе своје тањире и
сребрни есцајг, а услужни келнери објашњавају шта која чинија
садржи и помажу око сипања. Пошто су ставили у тањир оно
што ће им утолити прву глад, гости налазе место где ће јести. За
ову прилику, места нису обележена, тако да свако без протокола
седа где хоће, како би мењали места у току вечери, дружили се,

Проза
29. 12. 2019
Радослав Славнић

Ђаво без филтера

Океан.
Опасан противник, способан да звизне испод појаса. И сада ме
изазива, па таласима котрља успомене, као што добра моталица
гњечи ресе дувана и полеже их у ризлу.
Сролао сам туце мршавих, да ми се нађу уз праву, маснију.
Још пре седам година, мрља на снимцима плућа натерала
ме је да баталим пушење. Коју зиму касније – када је, након без-
успешног лечења хемијом, болештина престала да напада из
непознатог разлога – прешао сам на мотани дуван и смлачио врело
под прстима и језиком. Ипак, вечерас обележавам годишњицу.
Јубилеј, чак! Мора се запалити једна жестока, “америчке класе”.
У знак сећања на све које ми је отела вода, избацивши ме на суво,
кривих леђа и трулог задаха.
“Још три су остале у пакли”, смешкам се обали, а дим десет
година сушене цигарете ми напада слузокожу и оживљава из-
бледеле визије. “Ако за живота не стигнем да их попушим,
победио си!”
Уместо одговора противника, горчина катрана осипа ми се
поврх грла, па клизи преко шаптаја прошлости из даљине… или
дубине – више се не усуђујем ни да претпоставим одакле гласови
нападају.
Врати се…
“Видим… и даље се кријемо у магли… испод дима и плиме”,
грцам.
Кашаљ накратко надјача хор гласова под таласима и лобањом.
Ипак, опирање је узалудно.
Они нестали… корени…
Волшебни пој ме осваја, а слуге зле судбине призивају своје
најмилије – годину дана успавана сећања…
Дим и вода.
Увек спремни да ме подсете на најгоре.

* * *
Чак и те вечери – читаву деценију ружних збивања уназад – пу-
шећи у импровизованој кухињици рибарске колибе, осмелио сам
се да повежем укус навлаженог дуванског дима с грчењем утробе
и сузама…
Прву цигарету сам запалио на очевом бдењу. Мученика је
довршила вода у плућима, након двогодишње борбе против ра-
ка. Пар диплома и сломљених носева касније, током епилога
студентске журке окончане масовном макљажом, цела пакла је
изгорела над леденим облозима и комплиментима размењеним
с новом познаницом – зеленооком Соњом, мојом будућом женом.
Лепе жеље родбине убрзо плануше у врелини прве брачне ноћи,
након церемонијала, и утонуше у зној и дим “кубанке” која је
испратила Робертово зачеће. Знатно више сличних пушачких
посластица поделио сам друштву по изласку из породилишта, са
здравим новорођенчетом у рукама. Већ следећег месеца, запослио
сам се на одељењу за неурологију и психијатрију Клиничког цен-
тра Марблхеда, па сам поново частио особље, а спаљени лист
најквалитетнијег дувана загорчао је ноћ пацијентима. Ипак, нео-
чекивану смрт мог јединца обавио је најгушћи дим, непрозиран
и отежан љутином вискија. Иако сам и даље пушио за двоје,
жестину сам почео да точим у једну чашу, јер Соња није могла
да издржи бесане ноћи неосноване кривице, па се заштитила
миљама удаљености. Додуше, виђали смо се неколико пута го-
дишње, обележавајући различите болне датуме. Још тада ми је
скренула пажњу на храпавост кашља и боју пљувачке, а ја сам,
не обазирући се, пушио и пушио, док су дани, месеци и године
горели у безнађу и претили да ће нагристи филтер…
“Већ пет цигарета траје Томијева патња”, заустио сам, невољно
чешући пикавац о накошени довратак између замрзивача и ри-
барских трофеја. “Да ли ће издржати још коју?”
“Нека те моћ Христова отера, звери”, праћен јауком, махнит
глас свештеника нападао је из дубине колибе, дрвеним зидом
одвојене од кухиње. Уз речи о спасењу, из судара звукова јасно
су испливали још и мржња, огорченост и бол – последице греха
утканог у одлуку о извођењу егзорцизма. Неопростивог греха!
У неколико наврата сам напустио спаваћу собу намењену
“прочишћењу”, како бих удовољио пороку, а истовремено скренуо
поглед са жртве ружних околности и природних поигравања –
четрнаестогодишњег Томаса, осакаћеног уклетим хередитетом,
а злостављаног суровошћу судбине.
Томи…
Осам година родитељског и дијагностичарског стажа било је
иза мене, када ми је у ординацију, на процену, донесена крупна,
румена беба. Из социјалне службе јављено је да су дечака на обали
тог јутра пронашли рибари. Без колевке, одеће, или старатеља
у близини. Истраживачи су покушавали да се информишу о
околностима, а сироче је хитно доведено на клинику, на испи-
тивања. Пркосно дерле, на изненађење свих упознатих са слу-
чајем, пуцало је од здравља, а колега неуропсихолог и ја смо са
осмехом потписали да су му све функције очуване. Комисија
из социјалне службе убацила је “неименованог” у процес и
незначила да су услови за предлог о усвајању испуњени. Пар
месеци касније, дечак је постао члан породице предузетника са
обале – господина и госпође Ворд.
Назвали су га Томас…
Следећи пут сам га видео четири године касније, два дана
након Ноћи вештица. Уцвељени старатељи објаснили су да је
Томијево безбрижно детињство прекинуто тридесет и првог
октобра, конвулзијама карактеристичним за епилептичке нападе.
Испад је трајао неколико минута, а од тада се дечаков говор –
развијен очекивано за узраст – у потпуности изменио.
На мој предлог, задржан је на клиници ради даљих испитивања.
Госпођа Ворд је била у праву када је рекла да је “мали ви-
ше не разуме”, иако је било евидентно да чује сасвим добро. Револ-
тирани господин Ворд је такође поменуо да Томи у последња
два дана брбља бесмислице, гласом пре налик гргољењу, а де-
чакови покушаји говора, неартикулисани и сведени на грлене
роптаје, то су и потврдили. Чак и оно што се могло разабрати у
неповезаним, искашљаним слоговима у репетицији, није личило
на матерњи језик. Повремено, у бесциљном низању сугласника
и самогласника, као да сам могао да препознам нешто попут
“они нестали”, “сенке” и “корени”, али сам тада сматрао да се нај-
вероватније ради о погрешној интерпретацији случајно здру-
жених гласова.
Ипак, најупечатљивије биле су његове очи – водњикаве и
бледе, као нетакнуте блаженством детињства…
Иако врло заинтересован за чудновати случај, погођен
личном трагедијом тог дана, био сам спречен да се појављујем
на послу и посветим се дечаку у наредних неколико недеља. По
повратку на посао, дочекале су ме ужасавајуће вести. Клиничка
комисија је, у мом одсуству, Томијеву будућност обележила
шифром Ф80.3 и преписала му медикаментозну терапију како би
се спречили даљи мождани испади. Уз упут логопеду, безбрижно
су га отпустили на кућну негу, не обазирући се на јасне белешке
о додатним симптомима – проблемима моторике, необичном
облику главе, тешкоћама успављивања, као и упечатљивим ве-
зикулама распрострањеним дуж дечаковог потиљка. Све то
бејаше занемарено, без аргументације…
Иако је одлука комисије била поражавајућа за пацијента,
знатно више ме је жацнула вест о понашању старатеља. Наиме,
речено ми је да је расположење госпође Ворд постало веома
нестабилно и да је, таква, била неспособна за бригу о другоме.
Неопозивим документом, уз мужевљеву сагласност, донето
је решење да се старање о Томију препусти стручњацима Дома
за децу с посебним потребама у Марблхеду. Један од коментара
колега био је да “поносни родитељи очигледно нису очекивали
кварљиву робу када су дали ‘оглас’ о усвајању”, а једнако зло
одјекнула је и сумња да тако нешто може бити и сасвим истинито.
Из властитих сулудих потреба маскираних хуманошћу, нас-
тавио сам надзирање Томијевог развоја, решивши да време ван
клинике проводим волонтирајући у Дому и спроводећи истра-
живање. Детериорација Томијевог физичког, а мог душевног
здравља обележила је целу деценију мучних покушаја опоравка
– како дечаковог, тако и мог.
Томијева коса опадала је у печатима, изложивши његово
чворновато теме забезекнутим изразима особља. Поглед му је

Рубрике

ДОНАЦИЈЕ

Претплатите се и дарујте независни часописи Људи говоре, да бисмо трајали заједно

даље

Људи говоре је српски загранични часопис за књижевност и културу који излази у Торонту од 2008.године. Поред књижевности и уметности, бави се свим областима које чине културу српског народа.

У часопису је петнаестак рубрика и свака почиње са по једном репродукцијом слика уметника о коме се пише у том броју. Излази 4 пута годишње на 150 страна, а некада и као двоброј на 300 страна.

Циљ му је да повеже српске писце и читаоце ма где они живели. Његова основна уређивачка начела су: естетско, етичко и духовно јединство.

Уредништво

Мило Ломпар
главни и одговорни уредник
(Београд, Србија)

Радомир Батуран
уредник српске секције и дијаспоре
(Торонто, Канада)

Владимир Димитријевић
оперативни уредник за матичне земље
(Чачак, Србија)

Никол Марковић
уредник енглеске секције и секретар Уредништва
(Торонто, Канада)

Уредници рубрика

Александар Петровић
Београд, Србија

Небојша Радић
Кембриџ, Енглеска

Жељко Продановић
Окланд, Нови Зеланд

Џонатан Лок Харт
Торонто, Канада

Жељко Родић
Оквил, Канада

Милорад Преловић
Торонто, Канада

Никола Глигоревић
Торонто, Канада

Лектори

Душица Ивановић
Торонто

Сања Крстоношић
Торонто

Александра Крстовић
Торонто

Графички дизајн

Антоније Батуран
Лондон

Технички уредник

Радмило Вишњевац
Торонто

Издавач

Часопис "Људи говоре"
The Journal "People Say"

477 Milverton Blvd.
Toronto ON,
M4C 1X4 Canada

Маркетинг

Маја Прелић
Торонто, Канада maya.prelic@hotmail.com

Контакт

Никол Марковић, секретар
т: 416 823 8121


Радомир Батуран, oперативни уредник
т: 416 558 0587


477 Milverton Blvd. Toronto,
On. M4C 1X4, Canada

baturan@rogers.com nikol_markovic@hotmail.com casopisljudigovore@gmail.com ljudigovore.com


ISSN 1925-5667

© људи говоре 2020