Каналски светови

“Растао сам поред Дунава, поред старих добрих аласа...” , стара
песма која подсећа на завичај, изазива у мени увек нове уздахе.
Изванредна песма која те љуља као таласи Дунава. Најбоља је
када је изводе Цигани тамбураши. Имао сам задовољство да
уживам у томе пар пута баш уз Дунав, на “Пикец” чарди у Без-
дану, недалеко од мог родног града Сомбора . Рибљи паприкаш
се увек припремао у котлићу на лицу места, дрвени столови са
карираним столњацима, хладовина дрвореда, поглед на вели-
чанствени Дунав, опијајући мириси тополе, јасена и врбе, уз не-
одољиве звуке виолине и тамбурице грациозних Цигана... сцена
која је дубоко урезана у неким мојим вијугама. Не могу да кажем
да сам растао поред Дунава, као што наводе почетни стихови те
популарне тамбурашке песме, јер нас је делила, мене и Дунав,
раздаљина од 18 км. Желео сам често да идем тамо, али није било
лако изводљиво. Постојао је аутобуски превоз, али нисам имао
са ким да идем, нити код кога, а често је недостајало и џепарца
за такву авантуру. Иако ми је Дунав био скоро на дохват руке,
често се испоставило да је то ипак довољно велика дистанца за
тадашњег голобрадог и неустрашивог дечака из Сомбора који
је једва успевао да повремено прибави само бицикло за своју
употребу. Дунав, река која тече брзо, био ми је неухватљив, као
недосањани сан. Замена ми је била “Велики Бачки” канал који
протиче споро кроз Сомбор варош где сам одрастао. На том
мирном и тихом каналу проводио сам многе летње, спарне дане
свог ишараног детињства. Да ми је тада неко рекао да ћу једног
дана стићи на много шири, дужи и дубљи ПАНАМСКИ КАНАЛ
који спаја два океана, Атлантик и Пацифик, и којим огромни бро-
дови пролазе са једног на други океан за само 8-10 сати, рекао бих
да је то незамислив, мени недокучиви сан. Али неки снови су ипак
оствариви из неких разлога и некако се то већ све изрежира. Неко
тамо горе се мало побрине, промеша карте и с лакоћом скицира
небеску мапу за сваког од нас. А када буде време за то, тада нам
се назиру нове, овоземаљске стазе и ако смо довољно храбри да
направимо први корак, онда нам се отварају нови хоризонти и
видици, и појављују се нове сличице за албум звани “Живот”.
Након два сата вожње туристичким аутобусом од места
летовалишта у којем сам пребивао у Панами, стигли смо пред
главни улаз, рампу која контролише улазак свих возила на
пристаниште канала. Иако смо као организована група туриста
имали заказан термин за укрцавање на мали путнички брод
који треба да нас провоза већим делом канала и спусти кроз две
преводнице, ипак смо морали чекати додатних 45 минута. Сва-
кодневно око 40-45 бродова разних величина пролази Панама
Каналом који представља пречицу између два океана и једну од
најважнијих поморских артерија света. Велики карго бродови са
високо наслаганим контејнерима ипак имају предност јер до-
носе велику зараду, много већу него мали туристички бродић.
Морали смо чекати на пролаз једног тако великог брода. Наш
аутобус је био паркиран у малој улици, пред парком, на свега
стотинак метара од канала. Тропска клима, влажан и топао
ваздух је запљускивао прозоре нашег аутобуса. Унутар аутобуса
клима уређаји расхлађују туристе који су жељни тропске климе
побегли од хладних временских услова у којима живе! Ником се
није излазило из аутобуса. Прошло је неколико минута и нисам
више желео да седим у том расхлађеном аутобусу. Изашао сам
да прошетам и удишем мирисе тропске климе. Пар улица, ниске
куће, граја деце, мала продавница са основним прехрамбеним
производима у склопу једне куће, ватрогасна станица, тропско
дрвеће, парк, и то је све што је било да се види. Сасвим довољно!
Необично миран и тих предео обзиром да канал представља
океанску пречицу за проток огромне количине робе са једног на
други континент. Након пола сата шетње тражио сам хладовину
и неко погодно место да седнем и сачекам време нашег пролаза до
саме обале канала и места укрцавања. Приметио сам једну дрвену
клупу у парку лоцирану између два велика дрвета. Сео сам на
клупу, опуштен тропском климом и радостан због природне
тишине и цвркута птица. Проматрао сам све што ме окружује у
парку. Био сам окренут према каналу којим је управо пролазио
огроман карго брод због којег смо били приморани да чекамо.
Између тог брода и мене, тј. места у парку где сам седео, прилично
високо дрво са широким стаблом делимично је блокирало мој
потпуни поглед на канал и брод који је тада пролазио. Нешто ме
је привукло да се боље загледам у то велико и необично дрво. Око
тог стабла било је доста отпалих листова и гранчица. Изгледало
је као неко мало скровиште из којег води јако узана стазица, ши-
рине људског стопала, мини земљани путељак, без траве, и про-
теже се скроз до другог дрвета, који је удаљен око 20 метара.
Био сам заинтригиран, седео сам на клупи и проматрао то мало
скровиште испод дрвета, затим погледом пратио ту узану стазицу
која води до другог дрвета, који такође има слично скровиште
пред својим стаблом. Знатижеља је била јака, морао сам да устанем
и да се приближим да боље загледам. Отворених уста и са благим
чуђењем пратио сам сцену на којој су главни актери били мали
мрави. На тој стазици сам приметио велики проток саобраћаја,
колоне и колоне малих мрава. Изгледало је као ауто-пут за армију
малих мрава који су јако журили да што пре пребаце свој карго
од једног дрвета до другог и заврше своју транзитну мисију! Из
скровишта пред стаблом тог дрвета, као на фабричкој траци,
један за другим су излазили мрави са својим товаром, ситним
делићима зеленог листа, који је изгледао као да лепрша у ваздуху,
и који је био пет пута већи од величине самог мрава. Изгледали
су као неки мини једрењаци, са једрима јарко зелене боје. Носили
су те мале парчиће листова са једног на друго скровиште. Једном
колоном су ишли мали мрави са зеленим листићима високо по-
дигнутим, а другом колоном из супротног правца су се враћали
они који су то већ пренели до другог мравињака, а који се враћају
по нову туру. Проматрао сам све то у чуђењу и истовременом
одушевљењу! На трен сам се окренуо према аутобусу у којем су
седели моји сапутници, неки су спавали, неки зевали, грицкали
снекове, неки се досађивали, буљили у телефонске екране, а на
непуних стотинак метара од њих, са леве и са десне стране су се
истовремено одвијала два велика транспорта. Транзит на води и
на копну. Хармонија два света, великог и малог. У једном свету је
огроман теретни карго брод преносио високо наслагане металне
контејнере Панамским каналом, а у другом свету , толико близу
тог канала, мали вредни мрави преносили су делиће зелених
листова из скровишта једног дрвета до другог.
Проматравши све то, био сам сведок два света, два траснпорта
на контрастно различитим скалама, али ни један мање или ви-
ше битнији од другог! Сетио сам се тада београдског писца Све-
тозара Влајковића, по мом мишљењу, једног од врло ретких и
изузетних писаца са простора бивше Југославије, који је кроз
своја лична искуства установио а затим и записао у једном од
својих многобројних романа: “Опазити и осетити истовремено,
један је од начина да се постоји у пуноћи. Да би човек постојао,
неопходно је да заборави на себе.”
Дубоко сам уздахнуо. Ту уникатну животну сцену је преки-
нуо глас водича из аутобуса. Позвао ме је да смо спремни за
улазак на канал. Рампа се подигла и аутобус се за минут спустио
до обале. Уморни од досаде и полупоспани туристи су одједном
живнули и наврли ка броду. Пронашао сам прикладно место
на палуби брода. Седео сам спокојан. Благо сиви облаци и де-
лимична магла су још више допринели амбијенту испред мене.
А ситне и густе капљице тропске кише као да су биле наручене
баш за тај тренутак. Као да сам гледао кроз кристалну завесу иза
које се назирао Панамски канал ...