Мирко Палфи
Каналски светови
“Растао сам поред Дунава, поред старих добрих аласа…” , стара
песма која подсећа на завичај, изазива у мени увек нове уздахе.
Изванредна песма која те љуља као таласи Дунава. Најбоља је
када је изводе Цигани тамбураши. Имао сам задовољство да
уживам у томе пар пута баш уз Дунав, на “Пикец” чарди у Без-
дану, недалеко од мог родног града Сомбора . Рибљи паприкаш
се увек припремао у котлићу на лицу места, дрвени столови са
карираним столњацима, хладовина дрвореда, поглед на вели-
чанствени Дунав, опијајући мириси тополе, јасена и врбе, уз не-
одољиве звуке виолине и тамбурице грациозних Цигана… сцена
која је дубоко урезана у неким мојим вијугама. Не могу да кажем
да сам растао поред Дунава, као што наводе почетни стихови те
популарне тамбурашке песме, јер нас је делила, мене и Дунав,
раздаљина од 18 км. Желео сам често да идем тамо, али није било
лако изводљиво. Постојао је аутобуски превоз, али нисам имао
са ким да идем, нити код кога, а често је недостајало и џепарца
за такву авантуру. Иако ми је Дунав био скоро на дохват руке,
често се испоставило да је то ипак довољно велика дистанца за
тадашњег голобрадог и неустрашивог дечака из Сомбора који
је једва успевао да повремено прибави само бицикло за своју
употребу. Дунав, река која тече брзо, био ми је неухватљив, као
недосањани сан. Замена ми је била “Велики Бачки” канал који
протиче споро кроз Сомбор варош где сам одрастао. На том
мирном и тихом каналу проводио сам многе летње, спарне дане
свог ишараног детињства. Да ми је тада неко рекао да ћу једног
дана стићи на много шири, дужи и дубљи ПАНАМСКИ КАНАЛ
који спаја два океана, Атлантик и Пацифик, и којим огромни бро-
дови пролазе са једног на други океан за само 8-10 сати, рекао бих
да је то незамислив, мени недокучиви сан. Али неки снови су ипак
оствариви из неких разлога и некако се то већ све изрежира. Неко
тамо горе се мало побрине, промеша карте и с лакоћом скицира
небеску мапу за сваког од нас. А када буде време за то, тада нам
се назиру нове, овоземаљске стазе и ако смо довољно храбри да
направимо први корак, онда нам се отварају нови хоризонти и
видици, и појављују се нове сличице за албум звани “Живот”.
Након два сата вожње туристичким аутобусом од места
летовалишта у којем сам пребивао у Панами, стигли смо пред
главни улаз, рампу која контролише улазак свих возила на
пристаниште канала. Иако смо као организована група туриста
имали заказан термин за укрцавање на мали путнички брод
који треба да нас провоза већим делом канала и спусти кроз две
преводнице, ипак смо морали чекати додатних 45 минута. Сва-
кодневно око 40-45 бродова разних величина пролази Панама
Каналом који представља пречицу између два океана и једну од
најважнијих поморских артерија света. Велики карго бродови са
високо наслаганим контејнерима ипак имају предност јер до-
носе велику зараду, много већу него мали туристички бродић.
Морали смо чекати на пролаз једног тако великог брода. Наш
аутобус је био паркиран у малој улици, пред парком, на свега
стотинак метара од канала. Тропска клима, влажан и топао
ваздух је запљускивао прозоре нашег аутобуса. Унутар аутобуса
клима уређаји расхлађују туристе који су жељни тропске климе
побегли од хладних временских услова у којима живе! Ником се
није излазило из аутобуса. Прошло је неколико минута и нисам
више желео да седим у том расхлађеном аутобусу. Изашао сам
да прошетам и удишем мирисе тропске климе. Пар улица, ниске
куће, граја деце, мала продавница са основним прехрамбеним
производима у склопу једне куће, ватрогасна станица, тропско
дрвеће, парк, и то је све што је било да се види. Сасвим довољно!
Необично миран и тих предео обзиром да канал представља
океанску пречицу за проток огромне количине робе са једног на
други континент. Након пола сата шетње тражио сам хладовину
и неко погодно место да седнем и сачекам време нашег пролаза до
саме обале канала и места укрцавања. Приметио сам једну дрвену
клупу у парку лоцирану између два велика дрвета. Сео сам на
клупу, опуштен тропском климом и радостан због природне
тишине и цвркута птица. Проматрао сам све што ме окружује у
парку. Био сам окренут према каналу којим је управо пролазио
огроман карго брод због којег смо били приморани да чекамо.
Између тог брода и мене, тј. места у парку где сам седео, прилично
високо дрво са широким стаблом делимично је блокирало мој
потпуни поглед на канал и брод који је тада пролазио. Нешто ме
је привукло да се боље загледам у то велико и необично дрво. Око
тог стабла било је доста отпалих листова и гранчица. Изгледало
је као неко мало скровиште из којег води јако узана стазица, ши-
рине људског стопала, мини земљани путељак, без траве, и про-
теже се скроз до другог дрвета, који је удаљен око 20 метара.
Био сам заинтригиран, седео сам на клупи и проматрао то мало
скровиште испод дрвета, затим погледом пратио ту узану стазицу
која води до другог дрвета, који такође има слично скровиште
пред својим стаблом. Знатижеља је била јака, морао сам да устанем
и да се приближим да боље загледам. Отворених уста и са благим
чуђењем пратио сам сцену на којој су главни актери били мали
мрави. На тој стазици сам приметио велики проток саобраћаја,
колоне и колоне малих мрава. Изгледало је као ауто-пут за армију
малих мрава који су јако журили да што пре пребаце свој карго
од једног дрвета до другог и заврше своју транзитну мисију! Из
скровишта пред стаблом тог дрвета, као на фабричкој траци,
један за другим су излазили мрави са својим товаром, ситним
делићима зеленог листа, који је изгледао као да лепрша у ваздуху,
и који је био пет пута већи од величине самог мрава. Изгледали
су као неки мини једрењаци, са једрима јарко зелене боје. Носили
су те мале парчиће листова са једног на друго скровиште. Једном
колоном су ишли мали мрави са зеленим листићима високо по-
дигнутим, а другом колоном из супротног правца су се враћали
они који су то већ пренели до другог мравињака, а који се враћају
по нову туру. Проматрао сам све то у чуђењу и истовременом
одушевљењу! На трен сам се окренуо према аутобусу у којем су
седели моји сапутници, неки су спавали, неки зевали, грицкали
снекове, неки се досађивали, буљили у телефонске екране, а на
непуних стотинак метара од њих, са леве и са десне стране су се
истовремено одвијала два велика транспорта. Транзит на води и
на копну. Хармонија два света, великог и малог. У једном свету је
огроман теретни карго брод преносио високо наслагане металне
контејнере Панамским каналом, а у другом свету , толико близу
тог канала, мали вредни мрави преносили су делиће зелених
листова из скровишта једног дрвета до другог.
Проматравши све то, био сам сведок два света, два траснпорта
на контрастно различитим скалама, али ни један мање или ви-
ше битнији од другог! Сетио сам се тада београдског писца Све-
тозара Влајковића, по мом мишљењу, једног од врло ретких и
изузетних писаца са простора бивше Југославије, који је кроз
своја лична искуства установио а затим и записао у једном од
својих многобројних романа: “Опазити и осетити истовремено,
један је од начина да се постоји у пуноћи. Да би човек постојао,
неопходно је да заборави на себе.”
Дубоко сам уздахнуо. Ту уникатну животну сцену је преки-
нуо глас водича из аутобуса. Позвао ме је да смо спремни за
улазак на канал. Рампа се подигла и аутобус се за минут спустио
до обале. Уморни од досаде и полупоспани туристи су одједном
живнули и наврли ка броду. Пронашао сам прикладно место
на палуби брода. Седео сам спокојан. Благо сиви облаци и де-
лимична магла су још више допринели амбијенту испред мене.
А ситне и густе капљице тропске кише као да су биле наручене
баш за тај тренутак. Као да сам гледао кроз кристалну завесу иза
које се назирао Панамски канал …
Милован Шавија
Океанске даљине Слободана Тишме
Људи заборављају где живе, да живе на земљи и да стоје пред
океаном, пред универзумом. И неће о томе да размишљају. Нису
свесни да су у ствари отворени за бескрај.
Слободан Тишма
Живот, барем у оном облику о којем житељи планете Земље мисле
да углавном све знају, настао je према неким тумачењима сасвим
случајно у она прадавна времена у огромној и несагледивој воденој
маси о чијем пореклу, распрострањености и саставу се може само
нагађати јер о том догађају нема писаних трагова. Та водена маса
ће добити име тек много касније када живот доспе у ону фазу
зрелости и оспособљености да о свом пореклу ствара преставу,
претпоставке и тумачења. Из те перспективе гледана она је била
толико тајанствена, мистериозна и неспознатљива да је у њезиној
примордијалној супи било могуће све, па чак и такво чудо да се
сама од себе створи таква врста твари која ће имати способност да
се без икаквог вањског утицаја размножава, развија и постепено
стиче свест о самој себи. Тако су барем веровали тумачи који су се
представљали као научници.
А тај исти живот не би био тако загонетан како се чини да о
свом пореклу није изнедрио и друге алтернативне теорије које
искључују било какву случајност у процесу властитог настанка.
То су она добро позната, прилично изазовна и привлачна, али,
такође, још увек научно непотврђена веровања од стране ње-
гових највиших облика да се он сам није могао створити тек
игром случајности, већ снагом воље и стваралачке умешности
неког непознатог свемогућег креатора, који је у себи објединио
способности пројектанта, режисера и трансцедентног бића, чије
постојање се не може доказати, али ни са беспоговорном сигур-
ношћу оповргнути.
Но без обзира на тачан начин како је настао, који вероватно
никада неће са сигурношћу бити утврђен, живот отеловљен у
свом најсавршенијем облику познатом под именом човек наста-
виће док год буде постојао да се, уз стално присутно осећање
страхопоштовања, тој огромној и несагледивој воденој маси ди-
ви, али да се од ње истовремено и плаши, слутећи да се у њеној
претећој дубини крије и недокучива тајна његове земаљске мисије.
У почетку у оним раним адолесцентским фазама развоја
када су се границе познатог и схватљивог света углавном за-
вршавале на видљивим линијама хоризонта до којих се погледом
могло допрети човекова радозналост ограничена скученошћу
расположивог простора није још увек поседовала довољан ка-
пацитет да се ухвати у коштац са оним што би се можда
могло налазити изван домета голог ока. Свет се чинио малим,
једноставним и лако схватљивим, могао се корацима премерити.
Небо са звездама чинило се да је на дохват руке, а са морске уз-
буркане површине су се лако ловиле рибе не питајући се шта крију
дубине, нити даљине иза често маглама сакривеног хоризонта. А
тајне, уколико их је и било, нису биле ни изблиза тако замршене,
изазовне и неодгонетљиве.
Али пошто време никада не стоји, а његово кретање обично
доноси развој, тако и човек није могао вечно остати затвореником
ограниченог света детињства и заробљеником наивне илузије о
његовој идиличној простоти. Видици су се постепено ширили и
растезали у свим правцима рушећи ону утешну представу да свет,
а самим тим и стварност, нису бесконачни. Изван граничне линије
морског хоризонта, иза које се чинило да нема ничега, почела
су да се помаљају нова мора, а иза њих нови светови, а иза тих
светова нова мора, и тако у недоглед. Као да су границе нетрагом
нестале, а уместо њих указивала су се нова пространства будећи
успавану радозналост из њеног миленијумског сна проведеног
у колевци детиње уобразиље о непролазности лепоте света ли-
шеног непознаница.
Из оне магичне лампе пуштен је дух да се у њу више никада
не врати јер ће га неугодна празнина што се изазовно указала
иза експлодираног хоризонта вечно мамити да иде све даље у
просторе који никада више неће престати да се шире. Али ће се
освајањем даљина неминовно почети коначно указивати и оне
тајанствене и мистериозне дубине из којих се некада зачео и сам
живот, а у којима се слутило да почива и тајна његовог смисла.
Још су стари Грци, а недуго за њима и Римљани наслутили
магију тог псеудо-географског феномена учинивши га исходиш-
ном тачком античког културног, филозофског и митолошког
миљеа дајући му назив Океанус. Из тог појма зрачила је божанска
персонификација оног будућег “океана” који се њима чинио јед-
ном огромном и несагледивом реком што је окруживала светско
копно. Тако је појам океана, мада географски тек наговештен
као бескрајна водена маса у којој је попут острва плутала та-
дашња насељена хемисфера, још у античка времена постао не-
заобилазним истраживачким изазовом у чијим сланим водама
ће будуће генерације безуспешно покушавати да утолу жеђ своје
интелектуалне знатижеље.
Протећи ће много векова пре него што технолошки напредак
омогући да се изграде такви бродови којима ће се опловити сва
светска мора, сагледати и измерити њихове димензије, картирати
копнена острва и утврдити њихове коначне географске конту-
ре. А из оног античког псеудо-географског појма Океанус линг-
вистичким прилагођавањем ће настати именица којом ће се на
мапама означавати велике, хиљадама километара дугачке и ши-
роке безобличне водене површине којима није лако одредити
тачне границе на местима међусобних додира.
Али као да ће тек тада, иако коначно сагледан или тек
наговештен у свом правом физичком облику и могућим димен-
зијама, онај антички Океанус постати истинском Пандорином
кутијом за оне жедне генерације о којима антички мислиоци
нису могли ни сањати да ће се икада појавити. Океан ће тако
не само својим утемељењем у античком увек инспиративном
светоназору, него и својим несхватљивим димензијама, од чијих
мера тешко да може доћи било каква утеха, те застрашујућим
осећањем несигурности и беспомоћности које својом појавом
буди неминовно постати извором опсесивне преокупације за ону
привилеговану касту малобројних несретника осуђених да вечно
постављају питања на која је немогуће дати коначне одговоре.
Слободан Тишма је сигурно био један од њих. ‘Свака његова
песма представљала је слику мора. Из дана у дан сликао је пучину
речима, и океан је био неисцрпна метафора. Он је најближи
универзуму, космосу. И то приближавање космосу иде преко
океана. Близу је, а тако далеко. Има ту нечег нељудског. Али с
друге стране, човек је изашао из океана, ту је настао као биће.
Зато океан узбуђује али и плаши, јер се пред њим човек не осећа
сигурним. Метафора океана је супротна људском свету, друштву,
политици, и осликава помирење у бескрају вечности.’
А, ево, у фрагментима, како Тишма доживљава океан у свом
роману Бернардијева соба:
“Ако у друштву не представљаш ништа, остаје ти породица.
Ако немаш породицу, сам си, остаје ти само природа, твоје тело,
то јест космос и вечност као највећа тамница. Сам под звездама
пред Океаном. Да ли је то мало? Да ли је то ништа?”
“Видео сам тим очима свашта: широке зелене листове агаве
и плавог гуштера што се изненада помери док увалама пене
тамнољубичасти таласи.”
“За мене је музика била све. Ја сам чак и Бернардијеву собу
ослушкивао, намештај је певао, сваки комад је имао свој мотив,
своју арију која се уклапала у опште сазвучје, у врхунско биће
гарнитуре, славећи тако постојање тог уметничког дела на самој
обали Океана. … да су имали мало више слуха, мало више смисла
за ослушкивање оних најтиших сазвучја предмета и…”
“… како изаћи на крај са хладноћом, са леденом океанском
влагом која улази у кости и која хоће да се увуче у само срце.
Ледени Океан, сурови космос као једина истина.“
“Нежност? Нежни космос, сурови Океан. Или само поглед на
океан, на велико О, поглед на пучину неког јутра. Плаветнило
у плавим очима. Слепило! Миловање поветарца! Бити очаран
нечим што ће брзо ишчезнути, што ће прогутати ледени океански
таласи, што ће нестати без трага, нечим, што је само тренутак
слабости. Свака Нежност тако заврши у таласима, заљубљена,
разочарана…”
“Ипак, несхватљиво је да је тај Океан, који је сам лед и ватра,
неко место, на чијој обали расте дрхтећи Нарцис, милован свет-
лошћу и благим поветарцем…”