Океанске даљине Слободана Тишме

Људи заборављају где живе, да живе на земљи и да стоје пред
океаном, пред универзумом. И неће о томе да размишљају. Нису
свесни да су у ствари отворени за бескрај.
Слободан Тишма

Живот, барем у оном облику о којем житељи планете Земље мисле
да углавном све знају, настао je према неким тумачењима сасвим
случајно у она прадавна времена у огромној и несагледивој воденој
маси о чијем пореклу, распрострањености и саставу се може само
нагађати јер о том догађају нема писаних трагова. Та водена маса
ће добити име тек много касније када живот доспе у ону фазу
зрелости и оспособљености да о свом пореклу ствара преставу,
претпоставке и тумачења. Из те перспективе гледана она је била
толико тајанствена, мистериозна и неспознатљива да је у њезиној
примордијалној супи било могуће све, па чак и такво чудо да се
сама од себе створи таква врста твари која ће имати способност да
се без икаквог вањског утицаја размножава, развија и постепено
стиче свест о самој себи. Тако су барем веровали тумачи који су се
представљали као научници.
А тај исти живот не би био тако загонетан како се чини да о
свом пореклу није изнедрио и друге алтернативне теорије које
искључују било какву случајност у процесу властитог настанка.
То су она добро позната, прилично изазовна и привлачна, али,
такође, још увек научно непотврђена веровања од стране ње-
гових највиших облика да се он сам није могао створити тек
игром случајности, већ снагом воље и стваралачке умешности
неког непознатог свемогућег креатора, који је у себи објединио
способности пројектанта, режисера и трансцедентног бића, чије
постојање се не може доказати, али ни са беспоговорном сигур-
ношћу оповргнути.
Но без обзира на тачан начин како је настао, који вероватно
никада неће са сигурношћу бити утврђен, живот отеловљен у
свом најсавршенијем облику познатом под именом човек наста-
виће док год буде постојао да се, уз стално присутно осећање
страхопоштовања, тој огромној и несагледивој воденој маси ди-
ви, али да се од ње истовремено и плаши, слутећи да се у њеној
претећој дубини крије и недокучива тајна његове земаљске мисије.
У почетку у оним раним адолесцентским фазама развоја
када су се границе познатог и схватљивог света углавном за-
вршавале на видљивим линијама хоризонта до којих се погледом
могло допрети човекова радозналост ограничена скученошћу
расположивог простора није још увек поседовала довољан ка-
пацитет да се ухвати у коштац са оним што би се можда
могло налазити изван домета голог ока. Свет се чинио малим,
једноставним и лако схватљивим, могао се корацима премерити.
Небо са звездама чинило се да је на дохват руке, а са морске уз-
буркане површине су се лако ловиле рибе не питајући се шта крију
дубине, нити даљине иза често маглама сакривеног хоризонта. А
тајне, уколико их је и било, нису биле ни изблиза тако замршене,
изазовне и неодгонетљиве.
Али пошто време никада не стоји, а његово кретање обично
доноси развој, тако и човек није могао вечно остати затвореником
ограниченог света детињства и заробљеником наивне илузије о
његовој идиличној простоти. Видици су се постепено ширили и
растезали у свим правцима рушећи ону утешну представу да свет,
а самим тим и стварност, нису бесконачни. Изван граничне линије
морског хоризонта, иза које се чинило да нема ничега, почела
су да се помаљају нова мора, а иза њих нови светови, а иза тих
светова нова мора, и тако у недоглед. Као да су границе нетрагом
нестале, а уместо њих указивала су се нова пространства будећи
успавану радозналост из њеног миленијумског сна проведеног
у колевци детиње уобразиље о непролазности лепоте света ли-
шеног непознаница.
Из оне магичне лампе пуштен је дух да се у њу више никада
не врати јер ће га неугодна празнина што се изазовно указала
иза експлодираног хоризонта вечно мамити да иде све даље у
просторе који никада више неће престати да се шире. Али ће се
освајањем даљина неминовно почети коначно указивати и оне
тајанствене и мистериозне дубине из којих се некада зачео и сам
живот, а у којима се слутило да почива и тајна његовог смисла.
Још су стари Грци, а недуго за њима и Римљани наслутили
магију тог псеудо-географског феномена учинивши га исходиш-
ном тачком античког културног, филозофског и митолошког
миљеа дајући му назив Океанус. Из тог појма зрачила је божанска
персонификација оног будућег “океана” који се њима чинио јед-
ном огромном и несагледивом реком што је окруживала светско
копно. Тако је појам океана, мада географски тек наговештен
као бескрајна водена маса у којој је попут острва плутала та-
дашња насељена хемисфера, још у античка времена постао не-
заобилазним истраживачким изазовом у чијим сланим водама
ће будуће генерације безуспешно покушавати да утолу жеђ своје
интелектуалне знатижеље.
Протећи ће много векова пре него што технолошки напредак
омогући да се изграде такви бродови којима ће се опловити сва
светска мора, сагледати и измерити њихове димензије, картирати
копнена острва и утврдити њихове коначне географске конту-
ре. А из оног античког псеудо-географског појма Океанус линг-
вистичким прилагођавањем ће настати именица којом ће се на
мапама означавати велике, хиљадама километара дугачке и ши-
роке безобличне водене површине којима није лако одредити
тачне границе на местима међусобних додира.
Али као да ће тек тада, иако коначно сагледан или тек
наговештен у свом правом физичком облику и могућим димен-
зијама, онај антички Океанус постати истинском Пандорином
кутијом за оне жедне генерације о којима антички мислиоци
нису могли ни сањати да ће се икада појавити. Океан ће тако
не само својим утемељењем у античком увек инспиративном
светоназору, него и својим несхватљивим димензијама, од чијих
мера тешко да може доћи било каква утеха, те застрашујућим
осећањем несигурности и беспомоћности које својом појавом
буди неминовно постати извором опсесивне преокупације за ону
привилеговану касту малобројних несретника осуђених да вечно
постављају питања на која је немогуће дати коначне одговоре.
Слободан Тишма је сигурно био један од њих. ‘Свака његова
песма представљала је слику мора. Из дана у дан сликао је пучину
речима, и океан је био неисцрпна метафора. Он је најближи
универзуму, космосу. И то приближавање космосу иде преко
океана. Близу је, а тако далеко. Има ту нечег нељудског. Али с
друге стране, човек је изашао из океана, ту је настао као биће.
Зато океан узбуђује али и плаши, јер се пред њим човек не осећа
сигурним. Метафора океана је супротна људском свету, друштву,
политици, и осликава помирење у бескрају вечности.’
А, ево, у фрагментима, како Тишма доживљава океан у свом
роману Бернардијева соба:
“Ако у друштву не представљаш ништа, остаје ти породица.
Ако немаш породицу, сам си, остаје ти само природа, твоје тело,
то јест космос и вечност као највећа тамница. Сам под звездама
пред Океаном. Да ли је то мало? Да ли је то ништа?”
“Видео сам тим очима свашта: широке зелене листове агаве
и плавог гуштера што се изненада помери док увалама пене
тамнољубичасти таласи.”
“За мене је музика била све. Ја сам чак и Бернардијеву собу
ослушкивао, намештај је певао, сваки комад је имао свој мотив,
своју арију која се уклапала у опште сазвучје, у врхунско биће
гарнитуре, славећи тако постојање тог уметничког дела на самој
обали Океана. ... да су имали мало више слуха, мало више смисла
за ослушкивање оних најтиших сазвучја предмета и...”
“... како изаћи на крај са хладноћом, са леденом океанском
влагом која улази у кости и која хоће да се увуче у само срце.
Ледени Океан, сурови космос као једина истина.“
“Нежност? Нежни космос, сурови Океан. Или само поглед на
океан, на велико О, поглед на пучину неког јутра. Плаветнило
у плавим очима. Слепило! Миловање поветарца! Бити очаран
нечим што ће брзо ишчезнути, што ће прогутати ледени океански
таласи, што ће нестати без трага, нечим, што је само тренутак
слабости. Свака Нежност тако заврши у таласима, заљубљена,
разочарана...”
“Ипак, несхватљиво је да је тај Океан, који је сам лед и ватра,
неко место, на чијој обали расте дрхтећи Нарцис, милован свет-
лошћу и благим поветарцем...”