Милена Перић
Приђи, Хана!
Приђи да ми осмотриш очи.
Приђи Хана.
Данима ме немир вуче свуда са собом.
На само дно где пада пепео са високих спратова
На којима се мигољи мрак,
И хладан дах ми шара по телу.
Не прилази ми тада.
Не спуштај се у ноћ прогнаних,
Авети и курви.
Сад затварам очи.
Не желим да гледам.
Жмурим и чекам да порастем.
Ускоро ћу стићи на твоје висине,
Изнад мрака.
Тек ме тад пригрли чврсто.
Умотај ме у твој бели плашт,
Тек колико да згрејем руке.
И тад ме носи.
Високо, Хана, још више.
Коментари