Роман Богдана Мишчевића
“Боје Ботичелијевог гласа”

Рембоовска “боја која звучи” из “куку-лека” певца Синђела/Боти-
челија симбол је свега што је као пупчаном врпцом повезано са
пишчевом егзистенцијом, и физичком и метафизичком. Значење
му прецизира и торба “кордунашица”, у којој певца стално носи
свуда по свету. Она је исплетена “од сакупљене паучине са старих
гробова, ових данашњих и оних јучерашњих, па и њих носим са
собом јер на земљи кордунашкој више за њих места нема, све са
њиховим сузама спрали су овдашњи бљескови и олује” 52) Сложен
је ово симбол, који болом вришти из перорапсода који светом
лута и оптужује све оне који цео век не хају за његову свеколику
спржену завичајност и материнску мелодију, које само он и његов
певац оплакују и у сликама и у роману. Крв његових сажежених
предака одзвања и у телу и у делу његовом, њихове очи “стално
ме гледају магде се налазио на овој земљи луђији и лепрозији” 53) ,
каже уметник. “А бити ... лудак у овој лудографији, у овом лудом
свету, није никакав изузетак нити хендикеп” 54) , закључује Богдан
Мишчевић.
Боја крви илити “боја која звучи”, са свих страница романа
Боја Ботичелијевог гласа је и овострани и онострани симбол-
узбуњивач који кукулелече и опомиње на погажену људскост,
хуманост, право и правду. Та боја крви има и своју “гласологију”
у читавим поглављима овог романа: Црвена боја или корона
бореалис, Халуцинантни плес Плејадиних боја, Боја времена
садашњег, Боја камена мудрости, Боја босанског караказана, Боја
уплаканог ува... И хипокористик мајке Божице аутобиографског
главног лика Јагора гласи – Боја.
И Јагоров повратак на Кордун, на место злочина над свим
његовим од стране њихових суседа – Хрвата усташа – вишезначно
је кошмаран и симболичан. Од овостране и оностране муке
поскитани сликар Јагор сусреће се са другом из детињства
Илијом, сада Ићом философом, такође одбеглим, али на дрво,
да би се, као мислећи човек, динстацирао од јамара, камара,
србосека и маљодотукача у свом народу. У “театру ветрова” који
све ломе и чупају корење, одвија се овај симболични дијалог
између окрвављеног Јагора, у покушају да се попење у Ићино
гнездо, под “звезданим небом”, и Иће који му пружа руку да му
помогне у пентрању на његово дрво:

– Ма дај ми руку, остави се тог блока! ... И те ппплатурине,
ннне треба ти горе.
– ... Ићо мој, блок је моја планетарна прапостојбина, нешто
као ово твоје угодно гнездо, које си овде саградио ... те твоје
дворе. Само без крви, ти си горе као птица ругалица. Ви
’Крњци’ то много боље знате да радите, ми ’Власи’ смо увијек
крвави, прекрвави као и наша прошлост, и крваво зблањени
да нам ни крвави Бог помоћи не може.
– Ма дај, остави се тога, глупава влашка главо! Дај ми ту
руку и пусти се те крви. Увијек нешто крваво и глупаво
штрмекате, и Богу сте с тим досадили.
– Ићо, ништа не разумијеш, крв је наша судбина, ми и не бисмо
могли без ње а да је не пролијевамо, ми је љубимо и у вјечитој
смо свађи с њом. Кад се крвари ми тек онда постојимо, крв
је наша света постојбина, наше кућно пребивалиште, наш
кућни праг, наше огњиште, наша топла постеља на којој
лежимо... и којом се покривамо, наша колијевка у коју нас
смјестише чим се родисмо. И од ње никако да се одвојимо.
– Ма, дај, за име Бога! Смири се, пусти се те крви, кад ти
кажем, и дај ми руку!, и притом одозго поново покушава, али
без успеха. Рука руку никако да прихвати. 55)

Све је у овом роману симбол боја које звуче (оне су и у наслову
романе дате у множини). И петао, и торба, и ветрови, и дрво, и
на њему људско гнездо, и звездано небо, и боја река Коране и
Глине, чак и хипокористик имена мајке Боје – звуче бојама. Нај-
чешће из свих ових појавних феномена метафизички звучи
боја крви јер се генерацијски, колективно вековима таложила у
српском духовном бићу над којим је и овострано извршено више
историјских геноцида.
Из романа Боје Ботичелијевог гласа научићемо пуно о сли-
карству, сликарима и сликању; о музици; о философији (посебно
источњачким); о религији; о митовима; о онтологији Маја и Астека,
али највише о геноцидима над Србима у логорском 20. веку, и
то на ненаметљив, нетендециозан, него високоцивилизован и
пријемчив романенски, фантазмагоријски начин. Нико у српској
књижевности пре Богдана Мишчевића није писао на овај начин о
трауматичној историји Срба у, за њих, логорском 20. веку.
_________________________
52) Исто, стр. 13.
53) Исто, стр. 23.
54) Исто, стр. 12.
55) Богдан Мишчевић, Боје Ботичлијевог гласа, књ. II, стр. 183.