Кристијан Олах
Увод у теоријско дело Николе Милошевића
Покушаји систематизације
Милошевићевих области истраживања
Дело Николе Милошевића је, неоспорно, од прворазредног зна-
чаја у српској науци о књижевности и, будући да је то дело за-
вршено, у њеној историји. Иако завршено, не може се рећи да
је и заокружено. C обзиром на расутост тог дела у небројеним
публикацијама, чини се, имајући у виду његов несамерљиви опсег
који броји око најмање осам стотина забележених референтних
јединица, да је и сама идеја прикупљања целокупне грађе и њеног
обједињавања у сабрана дела Николе Милошевића неостварива.
Наравно, то није ни потребно да би се о делу Николе Мило-
шевића на ваљан начин говорило: корпус његових књига објав-
љених за живота и постхумно представља стожер тог дела. Оно,
притом, није монолитно, већ унутар себе диференцирано, што
одговара и духу његове теоријске мисли, обједињене под појмом
филозофија диференције. Управо та диференцијација која по-
стоји унутар Милошевићеве теоријске мисли, односно њеног ви-
шедеценијског узраста, осетљива на нијансе и разлике, опире се
сваком покушају коначне систематизације његовог дела. Ипак,
такви покушаји, ма колико се испостављали узалудним, могу
бити од помоћи читаоцима и истраживачима нареченог дела,
не би ли се, попут Бодлеровог човека у шуми симбола, у њему
разабрали.
Јер, чак и кад се наведе саморазумљив исказ да је Милошевићево
дело књижевнотеоријског карактера, то не значи да је тиме све
речено. Најмање то да је оно искључиво таквог карактера. Будући
да је широка и разуђена област његових истраживања, и да
обухвата различите науке и дисциплине, исправније је указати
на две доминантне области које одређују карактер тог дела:
књижевност и филозофију. Заправо, оно између те две области
осцилира – о чему, између осталог, сведочи и наслов књиге Негде
на граници филозофије и литературе (2009) Мила Ломпара, посве-
ћене књижевној херменеутици Николе Милошевића. Другим
речима, књижевнотеоријско дело Николе Милошевића је гранич-
ног карактера, јер је истовремено и филозофско.
Али, кад би се издвојила димензија која претеже, која је на-
глашенија, била би то ипак филозофија, односно теорија у ширем
смислу речи. Уосталом, кад год је имао прилику, и сам Милошевић
није пропуштао да истакне да је по свом позиву превасходно
филозоф. Стога је карактер његовог дела, прецизније речено, фи-
лозофско-књижевнотеоријски.
Ако је судити према акцентима који су посреди, онда се
Милошевићево стваралаштво – на предлог Илије Марића – услов-
но може поделити на две велике области: прву, која обухвата
књижевнотеоријске рефлексије и књижевнокритичке анализе, и
другу, која обухвата филозофска истраживања – почев од краја
седамдесетих година 20. века, тачније од књиге Шта Лукач дугује
Ничеу (1979), па све до краја Милошевићева живота (Марић
2009: 132). Да филозофија маркира карактер Милошевићевог
дела, потврђује не само неједнак временски распоред којим су
обухваћена интересовања за наречене области, а који омеђује
књига о Лукачу, већ и податак да је, гледано кроз призму кван-
титета, Никола Милошевић након те књиге објавио много више
нових наслова него пре ње.
Иако је таквом начелном поделом олакшано кретање кроз
дело Николе Милошевића, њом се ипак пренебрегава гранични
карактер тог дела, с нагласцима на књижевности или филозофији
који временом претежу или слабе. Њом се, такође, не решава ни
проблем жанровске припадности Милошевићевих књига. На
пример, Антрополошки есеји (1964), који наводно припадају
првој области, јесу и књижевнотеоријског, али и филозофског, и
антрополошког, и психолошког, па чак и књижевног карактера:
та књига је нуклеус или “ембрион из кога је непрекидно клијало
обимно и жанровски [хибридно и] разнолико [Милошевићево]
дело” (Марић 2009: 120). Из ње се, захваљујући жанровској по-
ливалентности, указују различити правци Милошевићевих по-
тоњих истраживања – од којих су неки магистрални, а неки
споредни. Како је, стога, интердисциплинарност пратеће место
Милошевићевог опуса, сваки покушај његовог унутрашњег раз-
лучивања унапред је осуђен на неуспех – или је само делимично
исправан.
Такође, кад је реч о композицији Милошевићевих књига, онда
су Антрополошки есеји и у том контексту парадигматични. У
тој књизи уочљив је структурни манир присутан и у наредним
књигама: есеј који је последњи по редоследу је специфични
summa summarum претходних есеја, јер се у њему изнова про-
блематизују и проширују све раније назначене теоријске пос-
тавке: тако, на пример, у Антрополошким есејима круну свих
претходних текстова чини “Теоријски осврт на антрополошке
есеје”, док је у Негативном јунаку (1965) посреди “Завршни запис
о парадоксу негативног јунака”, и тако даље.
Посматрано у контексту тематске динамике, Милошевићева
теоријска мисао креће се од (тумачења) текста ка (онтолошком
и историозофском тумачењу) стварности, односно ка тумачењу
стварних (историјских) догађаја и личности. На основу таквог
увида предложена је, у Ломпаровом тумачењу, и дводелна хер-
менеутичка систематизација Милошевићевог дела: 1) на “хер-
менеутику текста”, остварену “у првим деценијама рада”, у којој
је стављан “смисаони нагласак на проблематику текста”, на
противречности у филозофској и уметничкој структури, и 2)
на “херменеутику догађаја”, остварену “у потоњим деценијама“,
када је Милошевић “све више пажње” посвећивао “значајним
историјским околностима и личностима”, односно “превидима
и занемаривањима лако уочљивих и општепознатих историјских
евиденција” (Ломпар 2009: 155). Херменеутици догађаја припада
и личносна, егзистенцијална херменеутика, остварена у херме-
неутичким портретима, попут, према Ломпару, узоритог пор-
трета Јана Палаха у студији “Јан Палах sub specie aeternitatis”.
На сличан начин Милошевићева херменеутичка истраживања
сумирао је и Јован Попов, с тим да је код њега на делу, за разлику
од Ломпарове, трострука, но недовољно прецизна подела: тако је
он истакао да би се “Милошевићеве вишеструке интелектуалне
преокупације и методолошка упоришта” могли свести “на три
чворишне тачке или херменеутичка језгра: књижевно-фило-
зофско, психолошки-антрополошко и идеолошки-политичко”
(Попов 2010: 445), с тим да прво и треће језгро више припадају
“интелектуалним преокупацијама”, док се средишње у њих под-
једнако претапа, те заправо представља, у условном смислу,
“методолошко упориште” или перспективу из које би се те пре-
окупације тумачиле.
Без обзира на то, указивање на херменеутичка језгра у де-
лу Николе Милошевића, какво је предложио Јован Попов, зна-
чајно је јер отвара простор дисциплинарној систематизацији Ми-
лошевићеве теоријске мисли. Наравно, и таква је систематиза-
ција условна, будући да је Милошевићева теоријска мисао, прак-
тично испољена, свагда била интердисциплинарна. Ипак, као
кључне дисциплине које премрежују magnum opus о коме је
реч, могу се, из пера Илије Марића, навести следеће: еписте-
мологија, филозофска антропологија и аксиологија, а њима ва-
ља придодати онтологију (подједнако и текста и стварности) и
историозофију (Марић 2009: 125). 1)
На основу летимичног прегледа ових области интересовања,
није далеко од истине похвала да се у Николи Милошевићу –
према речима Радована Биговића – оваплотио “ренесансни тип
универзалног интелектуалца” (Биговић 1995: 214). Јер, за разлику
од многих еклектичких “мислилаца”, ретки су духови који се
суверено могу кретати сваком облашћу која их привуче. У вези
_________________________
1) С Марићевом поделом по дисциплинама и областима истраживања,
делимично је у сагласју каталошки избор средишњих проблема које
је код Милошевића уочио Јован Пејчић: “1. Природа литерарних
уметничких дела [онтологија текста]; 2. Порекло и видови односа
између уметности и стварности и, с тим, утврђивање степена
зависности књижевних чињеница од друштвених фактора
[онтологија текста и епистемологија]; 3. Питање гносеолошке
функције књижевности [епистемологија]; 4. Могућност објективног
оцењивања културних вредности [аксиологија]; 5. Методолошки и
терминолошки проблеми књижевне теорије и критике [онтологија
текста и епистемологија]; 6. Употребљивост, односно непримереност
медијуму духовног стваралаштва (у првом реду књижевног) разних
критичарских поступака [епистемологија]; 7. Нарав и начини утицаја
спољашњих, виталних чинилаца на уметничке и мисаоне структуре
[епистемологија]” (Пејчић 1979: 1607; Пејчић 2008: 27).
Драгана Грбић
Machina Humana et Homo Viator Срећан рођендан Човеку Машини! Срећан рођендан Човекопутнику!
За Човека Машину 2018. година је била значајна, jer je Човек
Машина прославио три велика јубилеја. Ла Метријев L’ Homme
Machine 3) напунио је 270 година, а мало млађи Човек Макина 4)
Доситеја Обрадовића навршио је тачно две стотине година от-
како је угледао светлост дана у постхумно објављеном Мезимцу.
Некако готово истовремено, с пролећа 2018. године, у кризу
средњег доба закорачио је Die Mensch-Maschine 5) дизелдорфског
бенда Крафтверк, обележивши четрдесетогодишњицу од објав-
љивања албума електронске музике дугог свега тридесетак ми-
нута, који је маја месеца 1978. године заувек променио музичку
сцену. Истог месеца је, тренутно најсавременији хуманоидни ро-
бот фирме Boston Dynamics, “разиграни” петогодишњак Атлас 6)
коначно слободно потрчао по трави америчког континента, док
је на сасвим другом крају света, његов претходник Асимо 7) , своје
пунолетство прославио као експонат у једном токијском музеју,
јер је јапанска фирма Хонда одлучила да обустави комерцијалну
производњу овог љупког роботића.
* * *
Било да је Човек Машина – Machina Humana, L’ Homme Machine,
Човекъ Макïна, Die Mensch-Maschine или Humanoid Robot –
основа им је иста: μηχανή – или “михани” како Доситеј дефинише
ову “реч греческу” на почетку свог есеја.
“Михани, реч греческа, значи изобретеније, но мајсторско и
остроумно, које по својему внутрењему сложенију исполњава
правилно и точно нека дела, као различни часовници или
сати, и као у Бечу дрвена рука што пише, и дрвени човек који с
крајњим искуством “даму” игра и не да се преварити.” 8)
Тај дрвени човек који с крајњим искуством ‘даму’ игра био је по-
следње чудо технике 18. века, када га је 1769. године конструисао
Волфганг фон Кемпелен да би импресирао царицу Марију
Терезију. Тог првог шах-робота, такозваног шах-аутоматона
– “Schachautomaton” или “Schachtürke” – Шах-Турчина, јер је ме-
ханичка лутка која игра шах била обучена у оријентални костим
са турбаном на глави, Доситеј је могао видети током свог боравка
у Бечу или можда чак и у другим градовима западне Европе,
јер је и Шах-Турчин ишао на турнејe као што данас по свету
“путују” Асимо и Атлас. Приликом једне турнеје по Америци,
коју је организовао Јохан Непомук Мезел, а који је 1804. од Фон
Кемпелена откупио Шах-Турчина, апарат је тешко настрадао и
лутка са механизмом је изгорела. Данас се овај шах-аутоматон,
један од преостала два реконструисана примерка, чува у највећем
компјутерском музеју на свету – у немачком Хајнц Никсдорф
музеју у Падеборну, као претеча компјутерске технологије.
Осамнаестовековни Шах-Турчин, као прва “мислећа маши-
на”, стоји, дакле, раме уз раме са најсавременијим научним до-
стигнућима из домена развоја вештачке интелигенције попут
AlphaZero програма компаније DeepMind, која се бави развојем
вештачке интелигенције и развија алгоритмове за шах, го и
шоги. Године 2017, уочи великог јубилеја “Човека Машине”, ком-
панија DeepMind је тријумфално објавила победу машине над
човеком али и машине над другом машином, када је вештачка
интелигенција AlphaZero програма, након само неколико сати
“самоуког“ учења и обучавања у шаху, успела да победи шам-
пионски шаховски програм. 9 Међутим, разлика између Шах-
Турчина и AlphaZero програма је ипак велика, јер је Шах-
Турчинов “софтвер“ био прави просвећени људски ум а не
вештачки конструкт.
Отуда савременог читаоца Доситејевог дела не треба да из-
ненади чињеница да он већ у првој реченици свог есеја као илу-
стративни пример Човека Машине описује баш Турчина који
игра даму и шах, те тиме заправо отрвара своју полемику са
савременицима – је ли човек заправо машина или ипак није? Шах-
Турчин, савршени Човек Машина 18. века, имао је своје прет-
ходнике – људе-машине али и животиње-машине.
Поред тога што је називан добом разума, веком светлости,
просвећеним столећем, важио је 18. век још и за век људи-
машина, јер је управо у доба просветитељског хуманинета
идеја о стварању вештачких људи, а која је зачета много раније,
доживела по први пут своју значајну реализацију. Било да је
реч о философском продору “метафоричког концепта човека-
машине” 10) , или о конкретним материјализацијама идеје у погледу
пројектовања и склапања механичких предмета хуманоидног
карактера, андроиди су постали својеврсни нови миметички
израз просвећеног човека 18. века.
Одушевљење човека доба просвећености машинама, новим
технологијама и уопште сваким новим научним достигнућем било
је у складу са духом времена. Са протестантском реформацијом
човеку је на неки начин било “ускраћено” веровање у чуда на
онај начин који је уобичајила дотадашња хришћанска религијска
пракса. Поред тога, просвећени дух је за један од својих основних
циљева поставио оштру борбу против сујеверја и мистицизма.
Отуда је човеку, чија природа од искона тражи неки “над-моменат”
како би се према њему одредила и у њему изнова антрополошки
потврдила, одлично послужила машина као супституција за
чудо односно као својеврсно чудо конструисано просвећеним
умом. “Човек је некада од вере очекивао чуда. Тога није било.
Затим је дошла техника која их заиста ствара. Задивљен, он јој се
приклонио са страхопоштовањем.” 11)
Већ у првом тому чувене Енциклопедије, објављеном 1751. го-
дине, Даламбер је написао две одреднице АНДРОИД 12) и АУТО-
МАТОН 13) , које су сажеле не само дотадашња знања и достигнућа
у домену машинске технологије и инжињеринга, него и у сасвим
новом светлу подсетиле на философску полемику која се рас-
пламсала након што је Декaрт објавио свој Трактат о Човеку
(Traité de l’Homme, 1633), а потом и чувено дело О методи (Discours
de la Méthode, 1637). Та полемика је доживела врхунац скоро
стотину година касније, када је Ламетри у есеју Човек Машина
написао својеврсну апологију Жаку де Вокансону и његовим
_________________________
3) Julien Offray de La Mettrie, L’ Homme Machine, Elie Luzac fils, 1748.
4) Доситеј Обрадовић, “Е ли човекъ макïна ил нïе”, у: Доситеј Обрадовић,
Мезимацъ, Будим, 1818.
5) Die Mensch-Maschine: Studioalbum von Kraftwerk, Mai 1978, 36:18
Min. Албум су продуцирали фронтмени и певачи бенда – Флоријан
Шнајдер и Ралф Хитер, а у саставу бенда су још били Карл Бартос и
Вофганг Флир. На омотници албума наслов је био исписан на немач-
ком и у преводу на руски, енглески и француски: Человек Машина
– The Man Machine – L’ Homme Machine, а као сингл објављена је још
песма Модел (Das Model), која је постала светски хит, а српску обраду
oве песме објавио је београдски бенд Супернаут.
6) Атлас је хуманоидни робот фирме Boston Dynamics са седиштем у
Америци и учешћем јапанског капитала, који је патентиран 2013.
године и из године у годину програм његових перформанси је уса-
вршаван, те се тренутно сматра најдинамичнијим хуманодним ро-
ботом на свету који је успео да потисне чак и Хондиног Асима. Атлас
може слободно да трчи на отвореном и неравном терену и изводи пар-
кур, што је хуманоидним роботима претходних генерација било немо-
гућно. Он опонаша успешно моторику човека, подиже терет до 11 кг, а
нешто је нижи и лакши од просечног мушкарца – има 1,5 метар и тежи
око 75кг. https://www.bostondynamics.com/atlas.
7) Асимо је хуманоидни робот који је 2000. године јавности представила
јапанска фирма Хонда. Први модел Асима био је нешто нижи и лакши
од тренутног модела Атласа – висок 1,3 метар и тежак 50 кг, а могао је
да се креће брзином од 2,7 км/ч. У оквиру своје светске турнеје Асимо
је 2012. гостовао и у Србији, а у препуној сали Коларца публика је
скандирала његово име, док је Асимо демонстрирао своје вештине.
Као и Атлас, и Асимо је ходао, трчао, играо, пео се уз степенице, по-
мерао кутије и руковао се са публиком, али за разлику од Атласа,
Асимо је за све то био способан само у затвореном простору и то у
претходно припремљеном у ту сврху уз строго поштовање «упутства
за употребу» које су Асима пратила где год да крене. Хонда је 2018.
године одлучила да престане са усавршавањем овог модела и од тада
је Асимо нашао свој нови живот у Мираи-кан музеју, у јапанском
Националном музеју научних достигнућа и иновација. https://asimo.
honda.com/
8) Доситеј Обрадовић, “Је ли човек макина или није”, у: Доситеј Обрадо-
вић, Мезимац, Задужбина “Доситеј Обрадовић”, Београд, 2007, 217.
9) Samuel Gibbs, “AlphaZero AI beats champion chess program after teaching
itself in four hours”, у: The Guardian -Technology, 7.12.2017. https://www.
theguardian.com/technology/2017/dec/07/alphazero-google-deepmind-ai-
beats-champion-program-teaching-itself-to-play-four-hours.
10) Више у: Alex Sutter, Göttliche Maschinen. Die Automaten für Lebendiges
bei Decartes, Leibniz, La Mettrie und Kant, Frankfurt/M, 1988.
11) Николај Брђајев, “Човек и машина”, у: Николај Берђајев, Човек и
машина, изабрани есеји и чланци, изабрао Владимир Меденица,
превод Милић Мајсторовић, Бримо, Београд, 2002, 394.
12) Jean-Baptiste le Rond d’Alembert “Androidе”, у: Denis Diderot, Jean-
Baptist le Rond d’Alambert, Encyclopédie ou dictionnaire raisonné des
sciences, des arts et des métiers, Tome Premier, Paris 1751, 448-451.
13) Jean-Baptiste le Rond d’Alembert “Automatе”, у: Denis Diderot, Jean-
Baptist le Rond d’Alambert, наведено дело, 896-897
Мира Швоња
Јелица Шаула: Све географије једне душе
Узети поново у руке пет до сада званично објављених књига
српско-канадске песникиње Јелице Шауле, рођене Адамовић
(1939.), прочитати их поново, упити све њихове састојке поново,
потом се бавити њима у оквиру једног есеја, није ни мало лако
изведив наум. Поготову ако есејиста познаје Јелицу, мада не и
лично, физички. Јер када ствараоца познајемо онда постоји
опасност да смо пристрасни, лични, што би страна реч рекла –
необјективни. Међутим, снага Јеличине поезије, снага речи, да-
леко надилази то лично. Невероватно Јеличино префињено по-
сматрање и премишљање душом свега што се запажа, мисли,
осећа, доживљава… у једном занимљивом но претихом животу
а на два континента – избацује лично из игре. Изузетно снажни
садржаји ових књига не допуштају бављење ничим личним него
метафизичким а универзалним у безвременим координатама
чуло-ум-душа-духовног кôда иоле мислећег читаоца. Тај кôд има
сваки човек. Неко га разуме и слуша и по њему се равна, неко тек
треба да га открије…
Два континента Јеличиног curiculum vitae почињу на десној
страни глобуса, у лепом равном Срему, у Србији, у Европи. Иди-
лично прво породично гнездо Адамовића – сремско подфру-
шкогорско село Бешеновачки Прњавор у коме је и најстарији
фрушкогорси манастир, имало је толико велике и бурне историје
да ни неке озбиљније земље тиме не могу да се “похвале”. Други
светски рат је био врхунац историјских великих несрêћа по село.
Своје друго гнездо Адамовићи свијају у Руми, географском срцу
Срема. И пре и после поменутог рата тихи, побожни родитељи
упркос свом прескромном животу дароваше свету четири ћерке
и два сина. Јелица је донекле одударала од друге деце извесном
повученошћу у своје тихе мисли увек записујући или цртајући
своје перцептивне и емотивне “слике света” у себи и око себе.
Живот ју је повео на ликовне студије у оквиру београдске Пе-
дагошке академије. Исти живот је тражио и да те студије, на-
жалост, буду прекинуте службовањем у једном румском великом
транспортном предузећу. Но, исти живот одводи старијег од
браће, једну од сестара, али и Јелицу и њених 32 године – на другу,
леву страну карте света, преко Атлантика, у предивну Канаду,
Онтарио, град Хамилтон.
Током формалног укључивања у сасвим нови систем живота
и рада Јелица среће свога животног сапутника Бориса. Почињу
великим брачним честитим трудом и радом да граде своју бу-
дућност. Два слична живота а готово истоветне душе трајала
су заједно 37 година. Али, као што то уме, нажалост, да бива у
прелепим љубавима – Борисова дуготрајна и тешка леукемија са
ретким побољшањима учинила је да се заљубљени супружници
уместо стварањем породице баве болницама, лекарима, тешком
терапијама, уз ретка и кратка побољшања стања – прекратке
предахе од тешке стварности… Све те године Јелица анђеоски
бди над својим супругом онако како то само Српкиње умеју. Но,
после двадесет година те борбе обоје болно губе рат за живот.
Тако, те тужне 2007. године. Борис одлази, Јелица остаје. Од тада
до данас Јелица јесте и даље на два континента свим и целим
бићем својим, много више у Канади, разумљиво… и много мање
у својој Србији, Срему и Руми, такође разумљиво. Јеличина њига
“Прескок пулса” – NEA Publishing, Торонто (2008) је посвета тој
величанственој љубави, оданости у добру и злу… док смрт не
растави.
За сав овај колоплет једног живота а на два континента, осим
кад премалена за школу није знала да чита, пише и слика/црта, –
нераздвојни одани Јеличин пратиоци су оловка и папир. Они
су “чувари ватре” једног перцептивно, емотивно, духовно и ду-
шевношћу пребогатог живота у небројено стихова углавном ми-
саоне, рефлексивне поезије. Мада изванредна као прозаиста, Је-
лица преферира писање песама које нису увек у рими, мада то
није неопходно да би се песма песмом звала. Такође, мало која
инспирација је у њеном стваралачком животу прошла без –
цртежа, слике, колажа… Тих ликовно уобличених инспирација
тако необичних и небројених, било завршених или у нацрту има
много, као и песама. О којем и каквом ликовном таленту се ради
доказују многе изложбе, самосталне, групне, тематске и сл.
И једно и друго Јеличино стваралаштво је, сликовито описано
– један свилоплет оног најдубљег и најфинијег “ткања” у човеку,
онога што би велики Лаза Костић звао “међу јавом и међ’ сном”. То
је у сваком од нас. Али док је Лазина “плетисанка” посвећена срцу
његовом, а дао Бог да се и ми други, обични чак, препознајемо у
томе… дотле оно што је код Лазе (само) срце, код Јелице је све што
је изнутра и око јединке, било далеко било близу, било лепо, било
не-лепо, било весело, било тужно… Било да је то Бог, Сунце, Месец,
ноћ, дан, боје, киша, снег, дрво, лист, ветар, птица, голубови, деца,
жене, људи црвени, црни, бели, жути, запослени и беспосличари,
пијани, трезни…, предели, градови, улице, пабови, музика, рат,
вино, градска врева, шапутање, врисак, огледала, двогледала,
снови, кошмари, тајанства и тајинства… све је то у Јеличиној
поезији. Али у Јеличином писању никако није присутно тзв.
“умовање”, никада писање зарад писања. Јелица није “пјевун” да
би њено писање служило томе да је “дигне у славу”… или да је
оно материјално издржава!
Радомир Батуран
Роман Богдана Мишчевића “Боје Ботичелијевог гласа”
Чигоја штампа, Београд, 2018.
Из сопственог искуства, знајући да о изузетно занимљивом
и значајном роману сликара Богдана Мишчевића Боје Боти-
челијевог гласа у матичним српским земљама нико неће писати
јер су писци из расејања странци и у матичној земљи и у страној
земљи у којој живе, па, самим тим, “писци су другог реда” који
никога не интересују, јер немају нигде никакву друштвену моћ,
скрећемо пажњу бар читаоцима часописа “Људи говоре” да се
ради о јединственом фантазмагоричном роману на болну тему
страдања Срба у 20. веку. Поетика Богдана Мишчевића је “Богдан
– велика мистерија” (како носи наслов и једна његова слика) и у
сликарству и у књижевности. У основи је ренесансно мајсторство
које је надграђено фантазмагоријским реализмом којега можемо
назвати и фантастичним (бајковитим). Оно чиме фасцинира
Мишчевићева поетика (и сликарска и књижена) јесте његов ка-
тарзични оптимизам. И у најтрагичнијим догађајима ове рома-
ненскне фантазмагорије нема песимизма. У његовим делима креа-
тивно исходиште увек је позитивно
Роман Богдана Мишчевића из Балтимора (САД) је торба
упртњача “кордунашица”, у којој главни, аутобиографски лик
Јагор Злокас Светигора носи са собом петла Синђела/Ботичелија
свуда по свету. Јер, на земљи кордунашкој више за њих места нема.
Све са њиховим сузама спрали су их хрватски бљескови и олује.
У нади да ће му ова прича помоћи, исписује је сликар и писац
Мишчевић у фантазмогоричном двокњижју романа одбола Боје
Ботичелијевог гласа. Она је непрестани и непреболни кукурик
и кукулек петла Синђела, бабом Василијом нареченог, кога му је
поклонила када је кренуо на пут неизвесни, илити Ботичелија,
њим прекрштеног. Боје његовог гласа из торбе “кордунашице“
прате га као сенке, с њим поскитане, од Глине, преко Париза,
до Балтимора и поновног повратка на место злочина хрватских
клеро-фашиста над свим његовим, гробним и безгробним, да,
на крају, расправи на храсту оријашу са својим исписником и
другом из детињства Ићом – католиком и нареченим Хрватом.
Ово је фантазмагорична прича, аутор каже “џојсовска”, а ре-
цензенти поменуше “симболику Инка и Маја и колоплет до-
живљеног, историјског и митског”. Ми додајемо да је ово пеки-
ћевска сага о баби Василији, деди Симеуну, мајци Божици – Боји
и оцу Стојану, као и иним њиховим прецима и потомцима, по-
кланим и спрженим, диљем античког Елма, а данас званог
Балкана, а највише у Хрватском систему конц-логора Јасеновац,
чији крвави мозаик чине и све јаме и стратишта у Херцеговини,
Лици, Банији и Кордуну (Коритњача, Шурматовачка, Јадовно,
Градишка, буктиња глинска, дечји крикови Јастребарског и
Козаре, загребачке и сарајевске алеје вешала…).
Аутор се пита: “Како неко може убити Бога и његовог сина
у једној цркви, а славити га у другој”. 40) После прочитане две
књиге његовог романа Боје Ботичелијевог гласа, написаног на
јединствен, до сада невиђен начин у српској књижевности, чи-
талац ће сигурно знати одговор.
Роман је фантазмагорија формом, а суштином, сувише ствар-
ном, мученичком – лични и колективни српски мартиријум под
маљем ватиканским и србосеком у рукама суседа, наречених
Хрвата, злом овенчаних усташа. Деценијска, лична патња аутора
и столетна, колективна патња његовог национа кондензовале
су сав проживљени физички, генерацијски бол који овај аутор
фантазмагоричним сликама универзализује оптимистичком
доминацијом живота и вере у Космички Принцип Први.
Мишчевић на почетку овог двокњижја назначује своју ро-
манескну поетику симболима два прстена које носи на руци
главни јунак Јагор: “Један носим само у сну, а други на јави и то
када сликам… али они су међусобно повезани своји обручима,
као пупчаним врпцама код оних сијамских близанаца, уврнути
један у други, и међусобно се допуњују, тако да је некада стварност
готово као сан, или боље речено, кошмар, а кошмар је, опет,
најјача стварност. Ти прстенови му дођу, нешто као две подељене
мождане сфере у нашем мозгу (лева и десна) и, као што знамо,
свака ради свој посао у најтешњој вези са онoм другом. Једна ради
на процесу информација (у овом случају у јави), а друга на плану
вечитог, на ванвременском осипању (што би могли ставити на
план сна) чиме смо у том заједничком деловању дошли до извесне
представе која нам говори о једном облику стварности, ако се
то може тако назват.” 41) Један прстен је пишчев разум, а други
искуство које му измиче “све до момента кад почиње да крвари.
Тек је тада СВОЈ и ЦЕО!” 42) , кличе аутор.
Као уметнику, Мишчевићу није била непозната поетичка
мисао Милоша Црњанског да је “визија важнија од стварности,
ако стварност у уметности уопште постоји“. И у свом роману Боје
Ботичелијевог гласа, на трагу је поетике визија и кошмара који су
наша “најјача стварност”, како сам аутор каже. А ренцезент овог
романа, Мирко Демић, не пропушта да примети да је присутна
и стварност у Мишчевићевој визији (или визија у стварности!)
када уочава да је “мотив изгубљеног завичаја стално присутан
у роману, видно или прикривено”. Најуочљивији је у сликама
растужујућих успомена из детињства овог сликара-писца, иако
Мишчевић нигде не слика себе као жртву, нити тражи читаочево
сажаљење. Јер, како каже Демић, он је распеван рапсод “на начин
древних епова” 43) . Он симболима, оним својим назначењима “ноћ-
ног” и “дневног прстена” у поетици свог стварања, не пристаје да
Титан непрестано гура уз брдо огромни камен само зато што је
осветлио људе, јер је и сам разапет и везан својим прстеновима-
симболима. Он се иронијски дистанцира од позиције жртве и
болећивог сажаљења. Јер, каже да нема “јетру за то”. На једном
од његових поетичких прстенова изгравиран је сликаров мото:
“Крст је мој захвалан починак”. Ово нас наводи на мисао Николе
Милошевића да је и Мишчевићева проза “мудрост ноћне сенке”,
како је писао за прозу Меше Селимовића, такође препуну људске
патње и бола. Кордунашким смислом за хумор, Мишчевић је
победио и лични доживљај жртве и вапај за мелемом за ране
својих читалаца. Уместо Танталовог камена, он ће подарити
огроман жир свом другу из детињства Ићи, који се такође
дистанцирао од пошасти својих фашисто-клерочинилаца зла
(усташа Хрвата) бекством на храст, на коме је саградио станиште
и отуд пљује и на њих и на њихово злочињење у име Христа и
хрватства. По Мишчевићу, самоосудио се да стално износи и
сноси огромни жир који му је подарила најделотворнија креација
против зла.
Као она два прстена сликарско-књижевне поетике Богдана
Мишчевића, судбински су слично повезани и његов аутобио-
графски лик Јaгора Злокаса Светигоре и лика-симбола, петла
Ботичелија “који својим кукуриком жустро протура својеглаве,
острашћене антониме из једног прстена у други, и обрнуто. То
се тако множи и понавља у недоглед” 44) , баш као и визуелне слике
и простори овог писца-сликара, који се и преламају и померају
и протурају и претурају и у његовој прози и у његовим сликама.
Динамичан је то поетички регистар, какав смо сретали и код
наших и страних писаца постмодерне (Маркеса, Борхеса, Пекића,
Павића), али посве оригиналан код Мишчевића. Све је то овај
писац заковрнуо у проседеу сна, кога не оставља безименим, него
му даје име старог мајстора сликарства Ђота, који саопштава
главном протагонисти да он није Јагор него Уликс и да они
греду на далек пут: од Глинске цркве до Монмартра у Паризу
и америчког Балтимора, да би се опет вратили на кордунашки
праг, одакле су и кренули. На том путу спознаје помаже им и
петао бабе Василије, звани Синђел, Уликсово друго ја. Али ни
Ђото није сам у свом прстену “свирањем исликао своју фреску”
на овом путу. У сијамском прстену поред његовог, уз сами бок,
сновиди и Ђотов пријатељ, велики римски песник Данте, који
_________________________
40) Богдан Мишчевић, Боје Ботичелијевог гласа, књ. 2. Чигоја штампа,
Београд 2018, стр. 169.
41) Богдан Мишчевић, Боје Ботичелијевог гласа, књ. I. Чигоја штампа,
Београд, 2018. стр.13.
42) Исто, стр. 14.
43) Исто, књ. 2, стр. 304.
44) Исто, стр. 14