Роман Богдана Мишчевића
“Боје Ботичелијевог гласа”

певајући смешта у паклене кругове све оне који то заслужују
својим злочињењем. У тој фантазмагорији, Јaгор преименује
петла Синђела у Ботичелија. Тако сада сва четири уметника
(Ђото, Данте, Ботичели и Јaгор) путопишу овај светски глоб
кошмарним, синестезијским сликама. Боточелијев глас има боје,
Дантеов еп ренесансне сликарске кругове, Ђотове фреске музи-
ку, а Јaгорова (читај: Мишчевићева) фантазмагорична прича све
то заједно.
И самом аутору роман Боје Ботичелијевог гласа личи час на
источњачку мандалу, час на Фиборанцијеву спиралу, док му
“опанци бубрега упадају дубоко у снег а јетра сањава љубичице и
пролеће, а срце родне Гређане, уз сталну помисао на проливену
крв у глинској Богородичној црки на Светог Илију 1941.” 45)
Све боли и патње које је пост-лично, породично, генерацијски
и национално проживео у систему хрватских конц-логора, а
које све српске генерације после Другог светског рата именују
само различитим топонимима, према томе где су злочини над
њиховим ближњим почињени (Јасеновац, Јастребарско, Јадовна,
Шруматовачка, Коритска и ине јаме, Доња Градина, Клепци,
Козара и Козарачка деца...) – све су се оне у свести аутора романа
Боје Ботичелијевог гласа трансформисале у метафизички бол.
У фантазмагоричном свету свог романа, Мишчевић поново
пролази кроз пакао и натраг, и физички бол трансформише у
метафизички, свегенерацијски, свепросторни, свевременски
српски бол, овековечен геноцидном катарзом која се понавља и
траје кроз читав двадесети век, а трајала је и претходних векова
робовања под три царевине. Богдан Мишчевић у овом роману
опева бол породичних и свесрпских жртава у две равни. Једна је
физичка, јер су му само у Глинској цркви хрватски клерофашисти
спржили 24 члана Мишчевића (само зато што су Срби), а
друга метафизичка. Физички бол прерастао је у генерацијски
национални бол вечних, метафизичких размера и “иза гроба”
овострани и онострани, непреболив бол. У средњем веку Срба
је било приближно колико Немаца, Турака и Енглеза, а данас је
Срба свега 8 милиона, Немаца и Турака по 80 милиона, а Енглеза
на стотине милиона. Сами се толико нисмо могли поубијати.
А геноциди над нама се не признају. И још смо анатемисани у
Европи и Америци, које су нас недавно бомбардовале бомбама
пуњеним осиромашеним уранијумом... О свему томе Мишчевић
пише у овој другој равни – метафизичкој – значи, вечној.
Размере толиког бола, кондензованог у себи и у свим гене-
рацијама свог народа, писац романа Боје Ботичелијевог гласа
није могао изразити хронолошком, историјском и реалистичном
формом, па је прибегао фантазмагоричном казивању. Као зрео
сликар фантастичног реализма и следбеник Гетеове вере у
светлост, знао је да алегорија “важи само као пример, егземплум
општег”, у којој се “појава преображава у појам, овај у слику, али
тако да је појам у слици увек ограничен, у потпуности обухватљив
и изрецив самом сликом”, а да “симбол преображава појаву у иде-
ју, ову у слику, на начин да идеја у слици остаје бескрајно делатна
и недосежна, и то тако да остане неизрецива чак и ако се изговори
на свим језицима.” 46) Како у Мишчевићевом сликарству, тако и
у његовом прозном првенцу, симбол је све: надразумски троп
којим се досежу све људске и све уметничке могућности. Њиме се
ситетизују мисли и слике и хармонизује дух и природа, како каже
Рене Велек 47) . Симболом се естетизује мисао и конкретизује сфера
ума. Хаос спољашњег света осмишљава се симболом и открива
скривено и смислено у том хаосу. За Гадамера у симболу “одзвања
метафизичка позадина” 48) . У њему се, каже он, “стапају чулно и
нечулно”.
И Богдан Мишчевић даје предност симболу над алегоријом
и у својим сликама, па и у свом првом роману, иако се у српској
књижевности са сличним предметним слојем романа чешће
прибегавало алегорији. То не значи да наш аутор занемарије пу-
нозначност и алегорије. Али, због уиграног искуства са симбо-
лима у свом сликарству, овај аутор много постиже бројним
симболима у фантазмогоричној причи свог романа. Како је сам
аутор симболима “дневног” и “ноћног прстена” назначио и своју
сликарску и књижевну поетику, помогао нам је да боље схватимо
небројиве симболе у кошмарној поетици његовог романа Боје
Ботичелијевог гласа.
Петао Ботичели, баком Василијом дарован аутобиографском
лику Јагору и наречен Синђелом при одласку са Кордуна, а
преименован у Ботичелија на париском Монмартру, због боје
његовог гласа (знане само сликару Мишчевићу), свакако је нај-
важнији симбол у овом роману. Колико је он значајан аутору,
довољно говори то што се главни јунак његовог романа, Јaгор,
од петла Синђела/Ботичелија не одваја на дугом путу од свог
родног села Гређана, преко Париза, до Балтимора и опет назад
до Кордуна. У фантазмагорији романа добија митску функцију
старог мајстора Ђота који седи на “метафизичкој клупици”
и “свирањем исликава своје фреске” 49) у митском сну аутора,
у оном “ноћном прстену” са почетка романа, илити фетиша
у “дневном прстену” и пишчеве и наше гураве стварности.
Пошто су ти прстенови сједињени у једно у Мишчевићевој
поетици, онда је петао и његов “кукурек“ илити “куку-лек“,
симбол тог “Једног” у метафизичкој егзистенцији аутора. Он је
Јагорово друго “Ја”. А пошто је Јагор аутобиографски лик, онда
је певац Синђел/Ботичели и ауторово друго “Ја”. У петловом
кукурикању, тј. кукулелекању, препознајемо угарке памћења ко-
ји диме и пламсају метафизичком егзистенцијом писца. У том
сталном котрљању и претакању “куку-лелека” из једног прстена
у други, препознајемо угарке метафизичког бола у души аутора
за сваког од она 24 Мишчевића који су спржени у глинској
Богородичној цркви на Светог Илију 1941. И још више, и још
јаче, у петлов глас трансцедован је и физички бол за прекланим
оцем Стојаном на олтару те цркве, баченим у јаму Прекопе са
хиљадама Личана, Кордунаша и Банијаца који су завршили
слично у Јадовну и Јасеновцу. У тој “боји Ботичелијевог гласа”је
бол за децом чије очи је џелат врхом ножа ископао и скупио у
корпу да поклони поглавнику као трофеј, и бол преживелих,
самохраних, поскитаних мајки са децом у избеглиштву. Петао
Ботичели непрестано кљуца по челу Јагора Злокаса Светигоре
опомињући га “на оне погубне истине које измичу нашем трагу”
у лудој свакидашњици стварности. А она гравира “Крст је мој
захвални починак” на унутрашњем делу једног од прстенова
пророчки казује да су и преживели потомци на сталном Распећу,
па не могу имати ни захвалности ни починка у својој злохудој
стварности. Зато само они могу разумети ритам и звук завичајног
петла. И Мишчевић, као и стари мајстор Ђото, на “метафизичкој
клупици” ками и кошмарном музиком овог романа слика сво-
је фреске. Котрљање Ботичелијевог гласа и кљуца и кука по
пишчевој и сенци и свести, по његовом генеолошком стаблу. Боје
Ботичелијевог гласа симболишу иконице сећања, те катарзичне
истине страдања његове породице, његових предака, сељана –
његовог народа. Мишчевић се пита: “... је ли мој јогунасти пан-
креас у знаку Овна што блеји отужно на месту великог злочина
којим управља енергични Марс, са словом ’U’ на црној капи, или
моја крвава јетра храни моју четкицу и тако сликам” 50) Јесте! И
Мишчевићеве слике на платну и у овоме роману су метафизичке
ломаче које спаљују зло и против кога се бори својом креацијом.
Саткане су му и слике и роман феноменима његове креације
против зла, феноменима кроз које исијава његова свест и његов
гениј после катарзе кроз коју је прошао он и његови преци – његов
народ безгробни. “Куку-лек” петла Ботичелија универзални је
симбол егзистенцијалног бола, како овог аутора и тако и свих
нас чијом метафизиком се разлежу крици жртава богомоља-ло-
мача, јама и конц-логора, разлупаних звона, фресака и деце са
избоденим очима, спаљених предака и њихових прекланих или
разлупаних глава. Синестезијске боје Ботичелијева гласа су сим-
бол свесрпске, катарзичне душе.
Хуманиста Мишчевић – сликар и писац – на крају се пита:
“... какав ли је тек хороскоп душа оног убице што повади очи
оној кордунашкој и банијској православној дечици, па их
стави у колеж испред себе како би свакодневно могао да гледа
свој лик у тој крви, и у том да ужива?” 51)
_________________________
45) Исто, стр. 23.
46) J. Goethe, Maximen und Refleksionen, Max. 279 und 1113, Weimar, Verlag
der Goethe-Gesellschaft, 1907, S. 53 und 231.
47) Rene Wellek, “Goethe”, A History of Modern Criticism 1750-1950, Vol.1,
Cambridge University Press, 1981, p. 210.
48) Х. Г. Гадамер, Граница уметности и доживљаја. Рехабилитација
алегорије, Истина и метода, стр. 102-105.
49) Богдан Мишчевић, Боје Ботичелијевог гласа, књ. I, стр. 17.
50) Богдан Мишчевић, Боје Ботичелијевог гласа, књ. I, стр. 23.
51) Исто, стр. 24.