Валцер код Градске капеле

Исток ће коначно, без страха, моћи да убија паукове. Ја сам ту
привилегију имао од рођења, али сам је ријетко користио. Понекад,
кад би се неки од оних одважних, самоувјерених, дугоногих банџи
џампинг (Bungee Jumping) паукова спустио са плафона скоро до мог
узглавља и као прави екстремни спортиста висио на нити мреже
коју је сам исплео, толико бих се уплашио и замлатаро рукама да
сам тако и нехотице, ако је то олакшавајућа околност, прекраћивао
његов часни, неимарски живот.
Једном смо Исток и ја пратили колону мрава који су, претходно
га усмртивши, носили паука до свог мравињака.
– Јеси ли знао – упита ме – да ће ти умријети мајка ако убијеш
макар једног, јединог паука?
– Мени је умрла мајка оног дана кад сам се родио – рекох му.
– Благо теби ... Ти не мораш да водиш рачуна хоћеш ли убити
паука или не. Ја морам, због моје мајке. Схваташ?
– Схватам – рекох. – Источе, што мислиш, хоће ли свим овим
мравима умријети мајке због онога што су урадили?
– Да, рече, сигуран сам у то.
– И ја – рекох...

* * *
– Учествујем у жалости – изустих једва чујно, пружајући му руку
петнаестак година касније. Исток је, са још тројицом најближих
мушких рођака, стајао испред капеле Градског гробља примајући
саучешће. Тета Ева је прошле ноћи испустила душу послије краће
болести, писало је у умрлици... Али умрлицама не треба вјеровати,
баш као ни женама у црном које су у капели, збијене крај одра
тужиле покојницу.
– Умрла је сама – проговори Исток скоро плачним гласом. – Без
игдје икога на овом свијету. То ме раздире, мој пријатељу, јаче и од
помисли да је никад више нећу видјети. Али како сам могао знати?
Како? Нијесам ни слутио да је болесна, нијесам ни слутио да нас
може оставити сада. Сада кад нам је...
“Сада кад нам је најпотребнија”, то је покушавао да каже? Ипак
није довршио реченицу. Оборио је поглед, схвативши да га познајем
довољно добро да не насједнем на причу о лажном просјаку и на-
ивним пролазицима. Није им ни била потребна. Довољни су сами
себи. Али близанци и поштовалац добре капљице, иако не мање
криви што је тета Ева посљедње дане свог живота била осуђена
на тамновање у бјелини болничке собе, бар ми нијесу подметали
кошарицу једнодневне патње у коју бих тутнуо неколико грошића
сажаљења. А Исток, мој друг из дјетињства, покушао је, али
зауставио се на вријеме. На вријеме, свом срећом јер бих у
супротном ту кошару безобзирно преврнуо и из ње би се просули
сви они изрази саучешћа које је од јутрос марљиво сакупљао...
– Хвала ти што си дошао – настави наизглед смиреније. Па-
тетика, попут бјелоушке, још једном зашишта из његових трав-
натих ријечи.
– Толико је ваљда и заслужила, моја сирота Ева. А тебе, тебе
је посебно вољела. Само да знаш. Мајчински, могу слободно да
кажем. Као да си један од нас...
Ту направи театралан полуокрет и усмјери поглед ка бли-
занцима, који су стајали пар метара даље.
Примијетио сам да се неколико људи приближава капели.
Крајње вријеме да одем. Без поздрава, наравно.
– Еј, Лаве – зовну ме Исток. Окренух се.
– Хоћеш ли присуствотати сјутрашњој сахрани?
– Нећу.
– У реду – рече. – Хтио сам да ти кажем... Остаћу овдје још пар
дана док се све не заврши... Волио бих да се видимо, ако немаш
ништа против. Је ли ти и даље онај стари број телефона?
– Да – одговорих му – Број јесте, али ја више нијесам онај
стари...

* * *
Понекад сањам да имам мајку.
Ту се све одвија хронолошки, у виду кратких филмских флешева
који би могли да послуже варошким гатарама – приправницама
за примарну обуку, док мало не овладају материјом.
Мајку сам видио само на изблиједјелим фотографијама. На
једној од њих (јединој на којој смо заједно усликани) стоји сама
у хладу старог јасена испред наше породичне куће. Већ је у
поодмаклој трудноћи. Безбрижно гледа у објектив фотоапарата,
не слутећи да ће два мјесеца касније живот који ће донијети на
свијет, директно утицати да изгуби свој...
Особа коју сањам уопште не личи на ту младу жену са слике.
Прво је не видим али осјећам необјашњиву блискост. Чујем
њен смијех пун свјетлуцавих искри које чудесном топлином ис-
пуњавају собу. Сањам како ми брише пекмез од шљива што ми
је размазан свуд по лицу и како галами на комшијску дјецу која
намјеравају да ми украду неколико сличица из чувене колекције
Тарзан, господар џунгле. Сањам како ме држи за руку док улазимо
у градску књижару. Тамо јој прстом показујем на браон ђачку
торбу на којој Астерикс и Обеликс покушавају, уз помоћ чаробног
напитка, да среде ислужене и трапаве римске легионаре... (– Да
ли ћу се сјећати свих тих детаља касније, кад се пробудим? –
Хоћеш, не брини – каже ми милујући ме по коси...). Сањам како
ми пегла бијелу кошуљу за полазак у школу и како, док одлазим,
просипа за мном воду из бокала. Из даљине јој машем не окрећући
се. Уколико погледам у просуту воду на степеницама, може се
десити да добијем и неку оцјену нижу од петице. Може се десити
али не дешава се, на моју велику радост... Све петице на крају
разреда и књига Посљедњи Стипанчићи неког хрватског писца,
као награда Наставничког вијећа за најбољег ученика... (– Да
ли си поносна на мене – питам је? – Наравно, мили мој – шапуће
ми и први пут од почетка сна подиже главу да је сасвим добро
могу видјети). Плаве очи као два дубока зденца и око њих једва
примјетне боре. Младеж на лијевом образу и просиједи прамен
равне, смеђе косе. Руком пролазим кроз њену косу и увијам пра-
менове око прстића... Лијепо али уморно лице одаје утисак неке
потиснуте, дуготрајне патње. Ипак, још једним осмијехом поку-
шава да нас обоје завара... Успијева у томе...
Будим се у увјерењу да је неизмјерно сретна и да неодољиво
подсјећа на тета Еву.

* * *
Али ја више нијесам онај стари... Јер да јесам, данас би био
најтужнији дан у мом животу. Стајао бих поред оне четворице
несретника као да сам и ја изгубио најближег свог. Изгледао бих
сасвим очајно, скрушено и испијено... Људи, који би наилазили,
пружали би и мени руку и учествовали у мојој жалости а ја бих
рукавом угаситоцрне, очеве кошуље, с времена на вријеме, брисао
нос и сузе... Ко је овај, питали би они који ме не познају... То им је
први комшија, одговарали би упућени. Отац га је подизао али Ева
му је била као мајка. С правом је ту, закључли би...
Да сам онај стари, дошао бих опет сјутра, на дан сахране и
замолио поштоваоца добре капљице да одржим опроштајни
говор... Он би, гле чуда, пристао на то, уз један услов: – Само буди
кратак – казао би. Тројица синова сумњичаво би одмјерили
оца, али двојица би испоштовала одлуку без поговора. Трећи
би, претпостављам, мрзовољно проциједио нешто кроз зубе.
Нико ме не може разувјерити да тог тренутка не би проклињао
поштоваоца добре капљице пожеливши му да сконча отприлике
као стари Карамазов! Ја бих у тој клетви, неизоставно, био онај
сулудни Смердјаков, четврти син – несин...
На опште изненађење нестрпљиве свјетине, тад бих се попео
на трећи степеник импровизоване говорнице и прекрстивши се,
покушао микрофону (и никоме више од присутних) да симултано
преводим у ријечи, бол која се таложила у мени...
Нијесам ја Лав, далеко од тога. Дајући ми то трословно име
отац као да је пренебрегао чињеницу да храброст, коју оно симбо-
лише, није довољна компезација за самотнички живот што ми
је остављен у насљедство доласком на овај свијет. Требало би
да се зовем Могли... Никад нијесам спознао снагу урлика али сам
зато научио да завијам... Одгајила ме вучица и са нестанком ње-
ног осмијеха изгубио сам сан. Праведан и очајнички... Како да бу-
дем сигуран да је оно што је оставила иза себе довољан залог за
вјечност? Ако су сви који су је вољели ту, онда се плашим да није...
Њен живот био је као из бајки, помјерених и искривљених... Као из