Валцер код Градске капеле

бајки у којима су мишеви остали мишеви а патуљци су, угледавши
је беспомоћну у мрачној шуми, равнодушно продужили даље... Једи-
но су зле вјештице биле на висини задатка... Зато у овако тешком
тренутку морам наћи ријечи да изразим захвалност тим драгим
особама... Хвала женама у црном на њиховом нарицању! То су
змије које су свој отров убризгале у јабуку и нудиле је особи са,
као снијег, чистом душом! Хвала докторима на њиховој бризи!
Играјући се са брусхалтерима главних сестара покушавали су
(додуше безуспјешно) да одгонетну зашто се тако велико срце оне
пацијенткиње већ једном не распрсне као презрели нар и на тај
начин свима прекрати муке. Посебну захвалност ипак дугујем
поштоваоцу добре капљице и тројици његових синова! Они су се
својски потрудили да жени са рајским именом направе пакао од
живота... Само ћу још додати да пљујем на све њих. Нека им је
лак црни живот... Амин!
Крај говора...
Да сам онај стари све бих то рекао, без устезања. Такође бих
на ногама отрпио тежак шамар поштоваоца добре капљице који
би затим услиједио. На ногама и без суза. Баш као и онда кад сам
посљедњи пут крочио у њихову кућу...
Ех да сам онај стари... Али нијесам. Ко зна од кад...
Зато овако посрамљен, срозан и недоречен пролазим кроз ка-
пију Градског гробља док ме тешки рефрен бљутаве, народне пјес-
ме са радија из оближње цвјећаре прати у спарно јулско подне...
Да сам онај стари, спријечио бих да таква пјесма испраћа тета Еву
на посљедњи пут... Кад већ нијесам раскринкао оне барабе, бар
могу толико да учиним за њу... Ушао бих у ту проклету цвјећару
и без ријечи узео радио апарат са обје руке а затим га из све снаге
треснуо о под... Онда бих изашао, такође, без ријечи...
Али посљедње године су ме промијениле, обезбојиле и пресо-
вале кроз хербаријум времена начинивши од мене кукавицу...
Кукавицу, која каткад пропушта рођену сјенку испред себе пла-
шећи се да ова, док је иза, не направи неки непромишљен по-
тез и устреми се на свог господара. Љубав коју сам даривао људи-
ма постала је безизражајна и фриволна... Не платонска већ планк-
томска љубав, разводњена и голим оком невидљива... Не осјећам
ништа према људима, ни мржњу ни презир, чак ни разочарање...
А то ме понекад плаши. Дакле, осјећам страх? Само још страх,
изгледа...
Ипак, напрасно сам одлучио да уђем у цвјећару...
То може и овај нови Лав, који све више подсјећа на оног што је
кренуо у земљу Оз да тражи своју храброст... Можда је цвјећара
мој Оз?

* * *
Цвјећаре иду уз гробља као лептирице уз ноћне свјетиљке. Ова,
у коју сам се спремао да уђем, налазила се уз саму гробљанску
капију. Од раног детињства са оцем сам навраћао у њу. Он би
ту често куповао руже које смо послије носили на мајчин гроб.
Сјећам се, када би излазили из цвјећаре, редовно би псовао због
тога што је цвијеће дупло скупље него у осталим радњама. И
поред тога био је њихова стална муштерија...
Као мали, био сам љубоморан на разрооку, пуначку, навалент-
ну продавачицу у тој цвјећари. Док је слушала транзистор који је
крчао (или је то била музика?), аранжирала би не баш тако свјеже
цвијеће, непрестано се церекајући, као да су ти букети намијење-
ни најдражим особома на земљи, а не најдражим особама под
земљом. Заправо, као мали био сам љубоморан на све жене (осим
једне) са којима би мој отац остварио иоле дужу конверзацију...
Али, особа из цвјећаре, била ми је нарочито антипатична. Утувио
сам себи у главу да је њен циљ да пронађе богатог удовца који
би, у пакету са купљеним ружама, заувијек и њу одвео из тог
одвратно мирисног мјеста... Срећа што мој отац није имао мно-
го новаца (то је изгледа примијетила по његовој љутњи због ци-
јена), иначе постојала је могућност да за маћеху пазарим тешку
народњакињу, а то свом оцу никада не бих опростио... Но, све
је одавно стављено ad acta јер отац је чврсто одлучио да се не
жени, по други пут... Тако сам ја (што ми признајем, није тешко
падало) остао без маћехе, али је зато он дуго био предмет трачева
и злобних претпоставки са којом би женском из краја могао бити
у вези...
Ипак, касније, кад год бих ишао сам на мајчин гроб, никад
нијесам куповао руже у тој цвјећари... Најчешће би их брао из
неког од комшијских вртова, а кад није било вријеме ружа само
бих запалио свијећу...
Али ето, коначно је дошао тренутак да се поново сретнемо...
Несуђена маћеха и ја... Сами, очи у очи... Као у јефтиним
вестерн филмовима...
Овај град је премали за једно од нас двоје...
Кад сам ушао у цвјећару, очекивао сам да ћу видјети ону исту
роспију са огромним цвикерима, корпулентну попут бацача кла-
дива, помало осиједјелу и увелу као руже које је продавала...
Међутим, ње не бијаше тамо...

* * *
Девојка коју сам затекао унутра, била је од оних које се ријетко
срећу... Можда два-три пута у животу... Можда никад...
Стајала је поред сталка на ком су се налазиле каса, један
XXL букет каранфила и радио марке panasonic. Егзалтиран или
револтиран музиком коју је емитовао?
Руже у backstageu рационално су одлучиле да се повуку са
такмичења, под називом Ко најљепше мирише у радњи. Искрено,
не би имале шанси...
Погледала ме... И ја њу...
Када би је неко видио у тим фармеркама, патикама и розе
мајици, кратких рукава, на којој је познати Дизнијев јунак, у
народу познат као Шиља, трапаво позирао, ни на крај памети му
не би пало да је упореди са књегињама из руских романа... А ја
сам их баш тако замишљао...
– Да ли ви радите овдјее?
– Не.
– А ко ради?
– Госпођа која је изашла на кратко да уситни новац.
Баршунаст, нестваран глас, са чудноватим акцентом. Као да
није из овог града, земље, планете... Можда сам преуранио поре-
дивши је са књегињом? Можда су нам сазвежђа била у комшилуку?
Имам теорију да стидљиви момци са лијепим дјевојкама не
треба да размијене више од двије просте проширене реченице.
Зато сам намјеравао да заћутим и сачекам госпођу која је изашла
на кратко да уситни новац. Али, ако љепотице одлуче саме да
наставе разговор, онда моја теорија пада у воду.
– Ви сте очигледно заборавили чарапу.
– Молим?
– И пиштољ.
– Не разумијем вас.
Говорила је за левел више да бих је због гласне музике могао чути.
– Дјелујете ми као неко ко ће да опљачка цвјећару. Банке се
обично пљачкају са чарапом на глави и упереним пиштољем, па
сам направила аналогију.
Насмијала се, једва примјетно.
– Нећу да опљачкам цвјећару. Желим само да убијем прода-
вачицу. Не брините за пиштољ, у џепу ми је.
Била је витка и мршава. Распуштена, дуга коса и крупне очи у
којима се назирала младост.
– А зашто желите да упуцате госпођу?
– Из три разлога. Прво, зато што слуша ову музику. Друго, зато
што слуша ову музику тако гласно. И треће, зато што слуша ову
музику тако гласно, а недалеко одaвде људи кукају.
– Али зар не мислите да је на овом мјесту исувише мртвих?
Тада је пришла радију и окренула два точкића. Прво мањи.
Тон је утишан. Па већи. Нови талас запљуснуо је радњу. Класична
музика... Валцер, рекао бих. “Panasonic” је оживио. Као дављеник
ког су управо спасили испумпавајући му прљаву воду из плућа...
– Хоћете ли јој сада поштедјети живот?
– Можда.
Дјеловала је као префињена цура. Одлучна и бистроока. Дје-
ловала је као неко ко има сто добрих разлога да воли живот. А ја
више нијесам имао ни тај један због ког би се задржао у цвјећари.
Ипак, застао сам тренутак размишљајући каква је то нова му-
зичка подлога пратила филм чију ролу сам управо одиграо. Или
још нијесам?
– Штраус јуниор, зар не?
Потврдно је климнула главом.
– Не знам на којој ријеци је овај написан али нешто ми баш и не
личи на оно чувено крстарење Дунавом.