29.
Милош Милачић

Валцер код Градске капеле

Она је знала.
– Настао је приликом Штраусове посјете Торину, хиљаду
осамсто седамдесет и неке...
– Дакле На лијепој плавој ријеци По?
Покушај шале измамио је само два лептирка од осмијеха који
су за тренутак слетјели на крајеве њених усана.
– Заправо, има два назива. Зове се Гдје лимуни цвјетају или
Bella Italia.
– Стварно?
– Да.
Букет који се ту налазио помјерила је у страну. Кажипрстом
и средњим прстом десне руке додирнула је површину сталка.
Имала је лијепе прсте. Као дуге ноге играчице они су грациозно
клизили по глаткој подлози. Лагано, уз звуке музике, скупљених
усана, тихим гласом подржавала је мелодију, док су њени прсти
плесали валцер... Час спорије час брже, пратећи темпо који су
наметнуле виолине. Гледао сам их слуђено... Примијетила је то...
– Придружите ми се... Валцер се игра удвоје...
Замислио сам замак. Град Торино. Сала за плес. Бљештава
свијетла... Она руска књегиња... Ипак... Откуд се затекла ту?
Зар је важно. Ја? Па не знам шта бих могао бити. Рецимо момак
који плеше са руском књегињом валцер “Bella Italia”. (Зар то није
довољна титула!) Музика, весела, окретна, изазива богове. Пркоси
им. Али...
– Нажалост, не могу. Данас баш и није мој дан. Можда неки
други пут...
Казао сам то са неочекиваном мирноћом у гласу. А онда додао:
– Морам да идем.
– Ок.
Пошао сам ка вратима а затим се нагло окренуо, безмало
изненађујући себе још једном...
– Дозволићете ми ипак, прије него одем, нешто да провјерим?
– Да?
Пришао сам јој на свега корак, благо се нагнуо и помирисао
њену смеђу косу.
Крешендом виолина валцер се опраштао од нас непримијетно
ми, као сјајан суфлер, шапнувши посљедњу реплику:
– Ето, сад сам сасвим сигуран – рекох јој – Лимуни цвјетају у
вашој коси...

* * *
На излазу из цвјећаре замало се нијесам сударио са зајапуреном,
дебелом, зрикавом, старијом женом која је у руци држала свежањ
новчаница. Знао сам да није имала среће са удварачима. Остаће
до краја живота да продаје у цвјећари...
– Младићу, да ли сте нешто требали?
– Не, не. Све је у реду... Пријатан дан...
– И вама...

Pages: [ 1 ] [ 2 ] [ 3 ]

Слични текстови


Жељко Продановић
Бајка о једном певачу

Бешир Љушковић
Глас

Коментари

Leave a Reply

ДОНАЦИЈЕ

Претплатите се и дарујте независни часописи Људи говоре, да бисмо трајали заједно

даље

Људи говоре је српски загранични часопис за књижевност и културу који излази у Торонту од 2008.године. Поред књижевности и уметности, бави се свим областима које чине културу српског народа.

У часопису је петнаестак рубрика и свака почиње са по једном репродукцијом слика уметника о коме се пише у том броју. Излази 4 пута годишње на 150 страна, а некада и као двоброј на 300 страна.

Циљ му је да повеже српске писце и читаоце ма где они живели. Његова основна уређивачка начела су: естетско, етичко и духовно јединство.

Уредништво

Мило Ломпар
главни и одговорни уредник
(Београд, Србија)

Радомир Батуран
уредник српске секције и дијаспоре
(Торонто, Канада)

Владимир Димитријевић
оперативни уредник за матичне земље
(Чачак, Србија)

Никол Марковић
уредник енглеске секције и секретар Уредништва
(Торонто, Канада)

Уредници рубрика

Александар Петровић
Београд, Србија

Небојша Радић
Кембриџ, Енглеска

Жељко Продановић
Окланд, Нови Зеланд

Џонатан Лок Харт
Торонто, Канада

Жељко Родић
Оквил, Канада

Милорад Преловић
Торонто, Канада

Никола Глигоревић
Торонто, Канада

Лектори

Душица Ивановић
Торонто

Сања Крстоношић
Торонто

Александра Крстовић
Торонто

Графички дизајн

Антоније Батуран
Лондон

Технички уредник

Радмило Вишњевац
Торонто

Издавач

Часопис "Људи говоре"
The Journal "People Say"

477 Milverton Blvd.
Toronto ON,
M4C 1X4 Canada

Маркетинг

Маја Прелић
Торонто, Канада maya.prelic@hotmail.com

Контакт

Никол Марковић, секретар
т: 416 823 8121


Радомир Батуран, oперативни уредник
т: 416 558 0587


477 Milverton Blvd. Toronto,
On. M4C 1X4, Canada

rabbaturan@gmail.com nikol_markovic@hotmail.com casopisljudigovore@gmail.com ljudigovore.com


ISSN 1925-5667

© људи говоре 2026