Валцер код Градске капеле

Она је знала.
– Настао је приликом Штраусове посјете Торину, хиљаду
осамсто седамдесет и неке...
– Дакле На лијепој плавој ријеци По?
Покушај шале измамио је само два лептирка од осмијеха који
су за тренутак слетјели на крајеве њених усана.
– Заправо, има два назива. Зове се Гдје лимуни цвјетају или
Bella Italia.
– Стварно?
– Да.
Букет који се ту налазио помјерила је у страну. Кажипрстом
и средњим прстом десне руке додирнула је површину сталка.
Имала је лијепе прсте. Као дуге ноге играчице они су грациозно
клизили по глаткој подлози. Лагано, уз звуке музике, скупљених
усана, тихим гласом подржавала је мелодију, док су њени прсти
плесали валцер... Час спорије час брже, пратећи темпо који су
наметнуле виолине. Гледао сам их слуђено... Примијетила је то...
– Придружите ми се... Валцер се игра удвоје...
Замислио сам замак. Град Торино. Сала за плес. Бљештава
свијетла... Она руска књегиња... Ипак... Откуд се затекла ту?
Зар је важно. Ја? Па не знам шта бих могао бити. Рецимо момак
који плеше са руском књегињом валцер “Bella Italia”. (Зар то није
довољна титула!) Музика, весела, окретна, изазива богове. Пркоси
им. Али...
– Нажалост, не могу. Данас баш и није мој дан. Можда неки
други пут...
Казао сам то са неочекиваном мирноћом у гласу. А онда додао:
– Морам да идем.
– Ок.
Пошао сам ка вратима а затим се нагло окренуо, безмало
изненађујући себе још једном...
– Дозволићете ми ипак, прије него одем, нешто да провјерим?
– Да?
Пришао сам јој на свега корак, благо се нагнуо и помирисао
њену смеђу косу.
Крешендом виолина валцер се опраштао од нас непримијетно
ми, као сјајан суфлер, шапнувши посљедњу реплику:
– Ето, сад сам сасвим сигуран – рекох јој – Лимуни цвјетају у
вашој коси...

* * *
На излазу из цвјећаре замало се нијесам сударио са зајапуреном,
дебелом, зрикавом, старијом женом која је у руци држала свежањ
новчаница. Знао сам да није имала среће са удварачима. Остаће
до краја живота да продаје у цвјећари...
– Младићу, да ли сте нешто требали?
– Не, не. Све је у реду... Пријатан дан...
– И вама...