Ђаво без филтера

Океан.
Опасан противник, способан да звизне испод појаса. И сада ме
изазива, па таласима котрља успомене, као што добра моталица
гњечи ресе дувана и полеже их у ризлу.
Сролао сам туце мршавих, да ми се нађу уз праву, маснију.
Још пре седам година, мрља на снимцима плућа натерала
ме је да баталим пушење. Коју зиму касније – када је, након без-
успешног лечења хемијом, болештина престала да напада из
непознатог разлога – прешао сам на мотани дуван и смлачио врело
под прстима и језиком. Ипак, вечерас обележавам годишњицу.
Јубилеј, чак! Мора се запалити једна жестока, “америчке класе”.
У знак сећања на све које ми је отела вода, избацивши ме на суво,
кривих леђа и трулог задаха.
“Још три су остале у пакли”, смешкам се обали, а дим десет
година сушене цигарете ми напада слузокожу и оживљава из-
бледеле визије. “Ако за живота не стигнем да их попушим,
победио си!”
Уместо одговора противника, горчина катрана осипа ми се
поврх грла, па клизи преко шаптаја прошлости из даљине... или
дубине – више се не усуђујем ни да претпоставим одакле гласови
нападају.
Врати се...
“Видим... и даље се кријемо у магли... испод дима и плиме”,
грцам.
Кашаљ накратко надјача хор гласова под таласима и лобањом.
Ипак, опирање је узалудно.
Они нестали... корени...
Волшебни пој ме осваја, а слуге зле судбине призивају своје
најмилије – годину дана успавана сећања...
Дим и вода.
Увек спремни да ме подсете на најгоре.

* * *
Чак и те вечери – читаву деценију ружних збивања уназад – пу-
шећи у импровизованој кухињици рибарске колибе, осмелио сам
се да повежем укус навлаженог дуванског дима с грчењем утробе
и сузама...
Прву цигарету сам запалио на очевом бдењу. Мученика је
довршила вода у плућима, након двогодишње борбе против ра-
ка. Пар диплома и сломљених носева касније, током епилога
студентске журке окончане масовном макљажом, цела пакла је
изгорела над леденим облозима и комплиментима размењеним
с новом познаницом – зеленооком Соњом, мојом будућом женом.
Лепе жеље родбине убрзо плануше у врелини прве брачне ноћи,
након церемонијала, и утонуше у зној и дим “кубанке” која је
испратила Робертово зачеће. Знатно више сличних пушачких
посластица поделио сам друштву по изласку из породилишта, са
здравим новорођенчетом у рукама. Већ следећег месеца, запослио
сам се на одељењу за неурологију и психијатрију Клиничког цен-
тра Марблхеда, па сам поново частио особље, а спаљени лист
најквалитетнијег дувана загорчао је ноћ пацијентима. Ипак, нео-
чекивану смрт мог јединца обавио је најгушћи дим, непрозиран
и отежан љутином вискија. Иако сам и даље пушио за двоје,
жестину сам почео да точим у једну чашу, јер Соња није могла
да издржи бесане ноћи неосноване кривице, па се заштитила
миљама удаљености. Додуше, виђали смо се неколико пута го-
дишње, обележавајући различите болне датуме. Још тада ми је
скренула пажњу на храпавост кашља и боју пљувачке, а ја сам,
не обазирући се, пушио и пушио, док су дани, месеци и године
горели у безнађу и претили да ће нагристи филтер...
“Већ пет цигарета траје Томијева патња”, заустио сам, невољно
чешући пикавац о накошени довратак између замрзивача и ри-
барских трофеја. “Да ли ће издржати још коју?”
“Нека те моћ Христова отера, звери”, праћен јауком, махнит
глас свештеника нападао је из дубине колибе, дрвеним зидом
одвојене од кухиње. Уз речи о спасењу, из судара звукова јасно
су испливали још и мржња, огорченост и бол – последице греха
утканог у одлуку о извођењу егзорцизма. Неопростивог греха!
У неколико наврата сам напустио спаваћу собу намењену
“прочишћењу”, како бих удовољио пороку, а истовремено скренуо
поглед са жртве ружних околности и природних поигравања –
четрнаестогодишњег Томаса, осакаћеног уклетим хередитетом,
а злостављаног суровошћу судбине.
Томи...
Осам година родитељског и дијагностичарског стажа било је
иза мене, када ми је у ординацију, на процену, донесена крупна,
румена беба. Из социјалне службе јављено је да су дечака на обали
тог јутра пронашли рибари. Без колевке, одеће, или старатеља
у близини. Истраживачи су покушавали да се информишу о
околностима, а сироче је хитно доведено на клинику, на испи-
тивања. Пркосно дерле, на изненађење свих упознатих са слу-
чајем, пуцало је од здравља, а колега неуропсихолог и ја смо са
осмехом потписали да су му све функције очуване. Комисија
из социјалне службе убацила је “неименованог” у процес и
незначила да су услови за предлог о усвајању испуњени. Пар
месеци касније, дечак је постао члан породице предузетника са
обале – господина и госпође Ворд.
Назвали су га Томас...
Следећи пут сам га видео четири године касније, два дана
након Ноћи вештица. Уцвељени старатељи објаснили су да је
Томијево безбрижно детињство прекинуто тридесет и првог
октобра, конвулзијама карактеристичним за епилептичке нападе.
Испад је трајао неколико минута, а од тада се дечаков говор –
развијен очекивано за узраст – у потпуности изменио.
На мој предлог, задржан је на клиници ради даљих испитивања.
Госпођа Ворд је била у праву када је рекла да је “мали ви-
ше не разуме”, иако је било евидентно да чује сасвим добро. Револ-
тирани господин Ворд је такође поменуо да Томи у последња
два дана брбља бесмислице, гласом пре налик гргољењу, а де-
чакови покушаји говора, неартикулисани и сведени на грлене
роптаје, то су и потврдили. Чак и оно што се могло разабрати у
неповезаним, искашљаним слоговима у репетицији, није личило
на матерњи језик. Повремено, у бесциљном низању сугласника
и самогласника, као да сам могао да препознам нешто попут
“они нестали”, “сенке” и “корени”, али сам тада сматрао да се нај-
вероватније ради о погрешној интерпретацији случајно здру-
жених гласова.
Ипак, најупечатљивије биле су његове очи – водњикаве и
бледе, као нетакнуте блаженством детињства...
Иако врло заинтересован за чудновати случај, погођен
личном трагедијом тог дана, био сам спречен да се појављујем
на послу и посветим се дечаку у наредних неколико недеља. По
повратку на посао, дочекале су ме ужасавајуће вести. Клиничка
комисија је, у мом одсуству, Томијеву будућност обележила
шифром Ф80.3 и преписала му медикаментозну терапију како би
се спречили даљи мождани испади. Уз упут логопеду, безбрижно
су га отпустили на кућну негу, не обазирући се на јасне белешке
о додатним симптомима – проблемима моторике, необичном
облику главе, тешкоћама успављивања, као и упечатљивим ве-
зикулама распрострањеним дуж дечаковог потиљка. Све то
бејаше занемарено, без аргументације...
Иако је одлука комисије била поражавајућа за пацијента,
знатно више ме је жацнула вест о понашању старатеља. Наиме,
речено ми је да је расположење госпође Ворд постало веома
нестабилно и да је, таква, била неспособна за бригу о другоме.
Неопозивим документом, уз мужевљеву сагласност, донето
је решење да се старање о Томију препусти стручњацима Дома
за децу с посебним потребама у Марблхеду. Један од коментара
колега био је да “поносни родитељи очигледно нису очекивали
кварљиву робу када су дали ‘оглас’ о усвајању”, а једнако зло
одјекнула је и сумња да тако нешто може бити и сасвим истинито.
Из властитих сулудих потреба маскираних хуманошћу, нас-
тавио сам надзирање Томијевог развоја, решивши да време ван
клинике проводим волонтирајући у Дому и спроводећи истра-
живање. Детериорација Томијевог физичког, а мог душевног
здравља обележила је целу деценију мучних покушаја опоравка
– како дечаковог, тако и мог.
Томијева коса опадала је у печатима, изложивши његово
чворновато теме забезекнутим изразима особља. Поглед му је