Циљеви и последице агресије НАТО на Србију, 10 година после

Излагање које је послато за међународну конференцију Београ-
дског форума, поводом десетогодишњице бомбардовња Србије,
одржане 23. и 24. марта 2009. у Београду.

Данас се срећемо на једну веома тужну годишњицу, 10 година
од 1999. године када је западна демократија, предвођена Не-
мачком, Енглеском, САД-ом, Француском, бомбардовала земљу
Југославију, грубо кршећи међународно право, Повељу УН,
Хелсиншки акт и одредбе о неповредивости граница, када је ми-
мо одлуке Савета безбедности и без консултација сопствених
парламената ушла у рат. Укратко, ова серија насиља над међу-
народним правом, истинска је црна тачка моралности западних
земаља које су се понеле на начин како се понашају аутократије
које превазилазе сопственог послодавца.
Треба рећи да је растурање Југославије била дуго планира-
на операција у Немачкој. Није се радило само о томе да треба
сачекати одлазак Тита 1980. године, него и припремити период
после, користећи се његовим одласком, дислоцирати територије
за које је Немачка сматрала да нису националне већ територија
састављена од различитих етничких група и религија. Наравно,
Немачка је била врло заинтересована за добијање подршке за
намеравано цепање територија. Догодило се да сам индиректно
био умешан у ток тих разговора, на тај начин што сам редовно
присуствовао скуповима Жозефа Штроуса, министра одбране
Немачке а касније министра финансија, који су се године 1976. и
1977. редовно одржавали у Немачкој, на малој фарми у околини
Минхена. Разговори су обично трајали два, три дана, окупљали
десетак личности и бавили се питањима светске ситуације. Ту су
били представник Британије Брајан Кроузи, представник Шпа-
није бивши министар Санчез Беја, представник Ватикана адво-
кат Пол Виоле. Ја сам у групи био представник Француске. При-
чало се о свему и ничему пуна два дана. Остали су ми снажно у
сећању ти разговори у којима су моји суседи Немци гледали на
Југославију као беживотну и сматрали да се треба припремити,
после Титове смрти, на спровођење другачије територијалне
организације. Немци, иначе јако добри геополитичари, посебну
осетљивост о том питању показивали су, по мом мишљењу, из
следећих разлога:
Прво, жеља Немачке стране да се освети Србима који су
током Првог и Другог светског рата били на страни Савезника
против Немачке. Осим тога, Срби су 1941. године предвођени
Михајловићем а каснијеТитом, успели да задрже више немач-
ких дивизија, иначе веома корисних најпре за фронт Москве а
потом и Лењинграда. Дакле Берлин, тада је то био Бон, сматрао
је да српски отпор допринео да Немачка изгуби светске ратове.
Требало је казнити народ.
Друго, друга немачка идеја била је наградити Хрвате и мус-
лимане који су се током рата придружили Немачкој и заузели
одређене позиције током рата и у Француској, захвалити им се
јер су пришли опцији Немачке. Дакле, фаворизовати Хрвате и
босанске муслимане.
Треће, трећа немачка идеја био је улазак Хрватске и Слове-
није у економску зону ЕУ којом је тада преседавала Немачка. На
тај начин отвориле би се могућности остваривања немачких
утицаја и интереса на далматинској обали и тако приближавање
Медитерану. Стари немачки сан! Традиционално храњен и у до-
ба распарчаних кнежевина, царевине одувек окренуте ка цен-
тралном Медитерану.
Овим разлозима треба додати и увереност Немачке у америч-
ку интервенцију с обзиром на важна командна места у НАТО-у.
Војним речником говорећи, био је то добар посао у припреми.
То су, по мом мишљењу, били мотиви који су утицали на
Немачку да одигра ту улогу. Требало је такође увести Америку
и Француску у цео тај подухват. Тада је у Француској господин
Кол имао одређен утицај на Митерана, који је био ослабљен и
болестан, тада заокупљен сакупљањм гласова јавног мњења око
актуелног устава. Праћен Жипеом, својим министром спољних
послова, од фебруара 1994. године придружује се немачкој војној
коалицији у корист хрватско-муслиманске федерације. Ова фе-
дерација имала је за циљ да протера Србе са њихових вековних
територија, да их са 64 посто територије у Босни сведе на про-
ценат испод 40. О снажној кампањи лажи која је све то пратила,
рећи ћу нешто касније. То је био тај фамозни француски демарш
који је испратио немачки.
Уследила је америчка интервенција. Америка је у почетку
оклевала сумњајући у понуђени нови рељеф. Сумња је постојала
имајући у виду и рат 39-45. године и отпор српског народа под
немачком опкупацијом. Сумњали су да ће бити ангажовани у
једној врло деликатној авантури, тешкој. Плус тога, били су тао-
ци нафте Саудијске Арабије и Ирака много више него таоци буду-
ћег протока нафте путевима Дунава и Београда, Коридором 8,
протоком од Каспијског мора до обала Албаније. Све је то вре-
менски било даље, нису се тим оптерећивали. Најзад, под при-
тиском Немачке, проценили су да постоји интерес да се ангажују.
Који интерес? Прво, доказати Европљанима да су неспособни да
делују сами, јер, ако би Америка била ван тога, ту би настао хаос,
неред, рат, што би их поново присилило да се врате на лице мес-
та. Та и таква демонстрација снаге само би показала нужност и
неопходност НАТО-а.