Црна фантазија

и људи којима се никад не може веровати, константана претња
за слободу и врховну власт Срба.
Он је позвао сабор да му помогне да нађу решење. Слушао
је савете својих крвљу жедних ратника: ”Без муке се пјесна не
испоја“, један од њих каже, ”без муке се сабља не сакова“. Он слу-
ша делегацију Муслимана који заступају мир и коегзистенцију,
који уместо тога имају шансу да се преобрате назад у ”вјеру пра-
ђедовску“. Он прича о слободи и тешким одлукама које се мора-
ју донети: ”Вук на овцу своје право има / ка тирјанин на слаба
човјека / ал' тирјанству стати ногом за врат / довести га к позна-
нију права / то је људска дужност најсветија!“
У стиховима познатим скоро сваком српском детету и одрас-
лој особи, владика Данило увиђа да је тотално, немилосрдно иско-
рењивање муслимана једини пут: ”Нека буде борба непреста-
на“, он каже, ”нека буде што бити не може“. Он ће водити људе
напред  кроз пакао убиства ка почасти и спасу: ”На гробљу ће
изнићи цвијеће / за далеко неко покољење!“.
Караџић је био блиско упознат са српском епском поезијом.
Као искусни свирач на гуслама, једножичном гудачком инстру-
менту који је традиционално кориштен за усмено певање епских
песама, он је јасно видео своју улогу у владици Данилу. Он је
препознао себе у мучеништву војсковође; веровао је да је на ње-
му да заврши што је владика Данило започео; видео је себе као
хероја епске песме коју ће певати многе будуће генерације.
Д/Хемон, иноплеменик у Влади Србије, не нађе боље оружје
да се обрачуна са Караџићем и његовим следбеницима, него да
им оптужи и епску поезију (ону којој се и Гете дивио), Његоша
и Горски вијенац (онај који је преведен на све светске језиек) и
ликтерарну конструкцију владике Данила у њему јер је, по Д/
Хемону, Караџић ”јасно видео своју улогу у владици Данилу”.
Оптужи и гусле и српске јуначке песме, Караџића који је ”био
блиско упознат са српском епском поезијом, све преошле и буду-
ће Срба коју су певале и ”коју ће певати многе будуће генерације”.
Оптужи литературу народа српског на којој се образовао и ва-
спитавао све до његовог менаџменског управљања њим.
И заиста, недавно док се крио у Београду, Караџић је често
био посетилац кафане у којој се одржавало седмично извођење
српских епских песама у пратњи гусала, док су на зидовима по-
носно висиле ратне слике њега и Ратка Младића, војног вође бо-
санских Срба. Београдске новине су тврдиле да је на бар једном
од ових збивања Караџић, прерушен у шарлатана Новог доба,
рецитовао епску песму у којој је он сам био главни херој који је
изводио епска јунаштва искорењивања.
Трагична, срцеломна иронија свега тога је да је Караџић одиг-
рао своју историјску улогу за мање од десет година. У блеску јед-
ног потеза његове ђавољске оловке неколико хиљада људи је стра-
дало, милиони су расејани, и незнани број људи је платило вели-
ким болом за сву његову индукцију у пантеон српске епске поезије.
Пре него што је постао вођа босанских Срба и након што
га је у току Дејтонског мировног споразума, насилно сменио
његов подржавалац и колега националиста, председник Србије
Слободан Милошевић, Караџић није био нико и ништа. Пре ра-
та је био осредњи психијатар, незнатан песник и безначајан про-
неверитељ, а у време свог хапшења гротесни надрилекар.  Само
током рата, на крвавом подијуму, могао је да у потпуности из-
гради свој нехумани потенцијал. Његов прави и једини дом је
био пакао који је створио за друге.
То је разлог зашто након првог усхићења многи Бошњаци
схватају Караџићево хапшење мање задовољавајуће него што би
неко помислио да би требало да буде. Иако ће  провести остатак
свог живота у удобним тамницама у затворима Западне Европе,
он ће живети вечно у стиховима  које  су у десетерцу написали они
којима је рушење Босне био само материјал за свевишњу епску
поезију Србољубља.
Босанци знају да је он требао да буде протеран виком са своје
позиције кад је био на врху своје власти. Требао је бити виђен
као особао која заиста јесте: разбојничка марионета чија је глава
била надувана обманама величанствености. Требао је да нас пус-
ти да живимо изван његових епских фантазија. Правда је добра,
али би миран живот био много бољи.

Александар Хемон
Чикаго

(Превела Никол Марковић)