Људи говоре одјекују и полемишу

Још док смо планирали покретање часописа за књижевност и
културу међу заграничним Србима, одлучили смо се за дијалог,
полемику и другачија виђења. У уводном чланку Људи говоре
својим читаоцима у првом броју то смо и записали:
“…Од наших читалаца не очекујемо пасивност, намера нам
је да покренемо и рубрику у којој бисмо објављивали и ваша
писма, предлоге и критике. Наравно ова рубрика, као и све друге,
зависиће не само од добре воље уредника и његових сарадника
него и од ваше воље за сарадњом и разменом мишљења”.
И ево нове рубрике: Одјеци и полемике.
А да нам је визија отишла даље од носа, уверио нас је екцес
илити сачекуша већ на првој конференцији за штампу у Удружењу
књижевника Србије, 21. 8. 2008. године. Док смо говорили о
концепцији уређивања часописа Људи говоре, ишетала је песникиња
Радмила Лазић и предала нам отворено писмо, с речима:
– Ја бих ово писмо прочитала, ако ми дозволите.
– Свакако! Нема разлога да Вам не дозволимо, само сачекајте
да чујемо реч критичара. Све ћемо прочитати – одговорио јој је
уредник др Радомир Батуран.
И заиста, после сажетих, али брилијантних излагања про-
фесора Мирољуба Јоковића, есејисте Петра Арбутине, уредника
“Дерете”, и филозофа Предгага Драгића Кијука о садржају, вред-
ности и значају новопокренутог српског часописа у Торонту, за-
молили смо уредника Трибине Удружења књижевника, госпо-
дина Цицвару, да прочита писмо песникиње Лазић. Преносимо
то писмо у целости, иако смо касније сазнали да га је песникиња
већ била разделила новинарима и послала свим информатив-
ним гласилима у Београду. Вероватно због заузетости око
достављања свог писма или неповерења у реч госта из Торон-
та, песникиња Лазић није остала да саслуша прво јавно читање
свог отвореног писма редакцији и уреднику нашег часописа.
Ево тог писма (Уважићемо и њено југословенско латинич-
но писмо којим се ова српска песникиња служи и у куцању и у
потписивању):