Кад реч Господња застала је

На њу је јутром силазио Господ
Да извор и децу благосиља.
Пред њом је Христ откиво косу.

Шта ово би, кад ово поче?

Ова запитаност подразумијеваће не само свијест о постојању за-
вјетног континуитета нације који је напуштен, већ и нашу лич-
ну одговорност за (не)учешће у том току. У случају Радована В.
Караџића, десило се да је и човјек и пјесник реаговао на начин
који је значио потврду тог завјета. Караџићева поезија доноси
тај ријетко виђен, узбудљив напон који успијева да обједини лир-
ску устрепталост и моћну епску, историјску визију. На тај начин,
Караџић је за цијелу једну генерацију читалаца открио зна-
чај историјског насљеђа као духовно релевантне, проживљене
чињенице које се не можемо и не смијемо одрећи уколико не же-
лимо да сами себе, и у најинтимнијим стварима, фалсификујемо.
А када је историјско римовање хтјело да се пјесничке и живот-
не ситуације поклопе, када је свијет открио своју мету а доба
свој главни пршљен, за овог пјесника није било никакве сумње
да се човјек може лично потврдити једино тако што ће се и сам
наћи на гори Романији, бити кадар стићи и утећи и на страш-
ном мјесту постајати.

* * *
На Караџићу се, знамо то из његове животне приче, лаж одавно
вјежбала. Још од почетка осамдесетих и једанаестомјесечне епи-
зоде у сарајевском истражном затвору. Разлика између овог и
оног времена је у томе што је ова садашња лаж нарасла до неви-
ђених, глобалних размјера. Растући, у својој тежњи ка кохерент-
ности која би да сакрије њену јаловост, она се хранила свим и
свачим што се Радована Караџића тицало. Тако је и његова пое-
зија постала колатерална жртва велике лажи. Сасвим успут, од
стране дилетаната и незналица наравно, уз обавезну овјеру раз-
норазних ПЕН-огранака, и та поезија је сврстана међу тобожње
доказе о злочиначкој, геноцидној и каквој све не природи њеног
творца. Сасвим успутно, без једног јединог аргумента, она је
проглашена лошом.
Поезија је, наизглед, најсличнија лажи. Она, као и лаж, не
да ријечима да буду директно окренуте свијету и сучељене са
стварима које именују. Као и лаж, и поезија би да оствари ону
кохерентност, затвореност у саму себе. Али с друге стране знамо
– а то наше трајање у завјетној историји најбоље доказује – да се
поезија, на крају, увијек враћа свијету и обогаћује га. Јер поезија
и јесте тијело свијета. Кроз поезију човјек понајвише потврђује
боготворачку моћ Ријечи. Указујући на моћ поезије ми изнова
сагледавамо лице те Ријечи. А самим тим, неминовно, као су-
протност, указујемо на наличје, на ругобу језичке злоупотребе
какву затичемо у лажи.
Поезија Радована В. Караџића – као и његов живот, уосталом
– раскринкава лаж. Сведеношћу и прецизношћу свог језичког
израза она немилосрдно засјеца у ткиво лажи и суочава нас са
недвосмисленом дијагнозом – да живимо у добу ”кад реч Гос-
подња застала је”. Окрећући наше духовне очи овој спознаји, ова
поезија и поетика коју она представља, у том недобу и страшној
тишини, још једина може да нас приведе спасењу. Зато је и
напад на Караџићеву поезију напад на нашу комплетну духовну
историју, а самим тим на све оно у шта вјерујемо да јесте и да ће
бити, на оно што је и ниње и присно.
То је разлог што нам и данас вриједи ову поезију узети у руке,
и са обиљем елементарног поштења које се пресипа из ових сти-
хова у живот, суочити се. Вриједи и ваљало би нам. Јер, ево, опет
почиње она тужна српска прича о другим доласцима. О онима
како велики пролазе кад се нађу по други пут међу Србима. За-
рад оног који је ових дана по други пут међу нама, и страда за
нас у проклетом Лијевну, а зарад нас још више – јер треба нам
једном препознати и Други долазак Онога Који ће доћи са сла-
вом да суди живима и мртвима – ваља подсјетити: ниједан од
таквих других долазака није био нити ће бити на срамоту оног
који се вратио него на срамоту нас самих.