Кад реч Господња застала је

Даруј ову унесрећену слику
Даруј је речју, подари јој име
(”Даруј слику”)

Или:

Осмотри шуму са њене источне стране
Осмотри је као реч и као тело
(”Осмотри шуму”)

И у другој збирци, Памтивек, доминантан је поетски израз у
којем би ријеч да надвлада стварност. Тако ће бити у сусрету са
лешом утопљеника, у пјесми ”Владислав и смрт”, гдје не знамо
да ли је узрок смрти, како каже пјесник, «мутна вода» или пак
ријеч из наслова, сугласници с, м, р, т:

Вољом мутне воде или сугласника
Владислав је сад утопљеник.

Судар са свијетом, ма како драматично доживљен, овдје бива
пригушен оним што је критика са одобравањем дефинисала као
естетизам перцепције. Ничег епског ту наизглед нема, нигдје
ширине десетерца, нигдје залета који би био кадар да нас успне
до погледа са висина Ловћена или Дурмитора. Свијет се овдје
огледа у лирским крхотинама, видимо га и доживљавамо само у
фрагментима. Пјесникова брижљива ритмичка и структурална
обрада стихова само доприноси осјећају да је једино ријеч – а ни-
како свијет – достојна пажње.
Али то и јесте изузетна драма Караџићеве поезије, њен непо-
новљив квалитет: да се од овакве позиције, најискреније и нај-
дубље проживљене – тако да постаје неизбрисив дио пјеснико-
вог бића – ипак допре до јединствене, цјеловите визије свијета
у којој такав пјесник може да препозна свој извор и нађе своје
уточиште. У Караџићевој трећој збирци,  Црна бајка, лирски
пригушен ударац постаје чујан и на фону општих вриједности.
Ова збирка значајна је ”управо по таквом помаку унутар јед-
не препознатљиве поетике – по историјском и културном проши-
рењу духовног простора лирске 'мини-бајке'.” Асиметричне и
врлетне риме повезаће запитаност над смислом појединачне
егзистенције са судбином цијеле нације, са спознајом да нам је
”историја окренула леђа”:

Збогом, атентатори, срушена је међа
Међу световима
И узалуд бруји, место срца, стршљен.
Историја нам је окренула леђа.
У шта да се пуца?

Ко октопод, доба крије главни пршљен.
И ближи се зима
С белим сметовима.
(”Збогом атентатори”)

Ова спрега личног и предачког биће донесена попут откровења у
стиховима у којима се пјесник обрео ”На врху Дурмитора”. Али
и београдски пејзажи бивају сагледани у контексту историјског
оквира. Не само у пјесми која сликајући калемегданску кулу при-
родно призива историју и тако на широј скали мјери пјесниково
нехеројско доба. Вјетар историје збациће маске и са свакоднев-
них урбаних слика, каква је она о чекању градских аутобуса на
београдској кошави:

То није ветар,
Већ вила Равијојла
Јуриша да нас опамети.
(…)
А Кошава се љути на Србе,
Разбија главе,
И тражи пророчку памет.

Поколење сузи,
Ишчуђава се, или шали.
А Равијојла још јаче навали
Да покида узе,
Да разбруји жице,
Одржи аманет.
(Кошава)

Готово у сваком исказу, чак и оном љубавном, ”проклето Лијев-
но” садашњице почиње да се бијели у херметичном свијету Кара-
џићеве бајке:

Јели ли већ сазнала:
Пакао је прешао
На нашу страну
(”Пакао”)

А можда најдубљу прожетост хришћански схваћеном нацио-
налном историјом Караџић доноси у пјесми о свом родном селу
Петњици:

Грдну смо крчевину направили,
Мој гороломни оче,
Пустош, у гају, и у добу.
Али, ту шљиву, тако сличну вили,
Није требало.
Грдно смо фалили.