Кустос Mезезија бележи

који је свргао омраженог василевса Констансу Другог, првог
и последњег цара који је 663. покушао да пресели престоницу
силне Византије с Истока на Запад. У тренутку крунисања при-
сетио се Лав Јерменин пророчанства старца из пустиње: ”Први
ће успети онај чији су преци били тамо.” Би му и мило што није
речено да је тај његов славни предак био завереник и узурпатор
престола Византије у Сиракузи кога је, само пола године касније,
разапео равенски егзарх.
Седи други цар узурпатор из јерменске породице Мезезија,
Лав Јерменин, на престолу славних василевса силне Византије и
призива у сећање догађаје из породичног предања:
”Мој чукундеда Антоније Мезезија убио је цара тиранина
Констансу Другог у његовом двору Олимпиеум у Сиракузи, 668.
године. Већ следеће године стуштила се на Сиракузу казнена
експедиција егзара равенског. Тек зацареног чукундеду разапе-
ше с осталим завереницима. Његови синови: Ардавазд, Вартан
и Тигран испловише на отворено море. Тигран пристану негде
на јонским острвима, Ватран окрену ка источној обали Јадрана,
а мој прадеда Ардавазд исплови на Керкиру. Одатле је, са својим
гусарима, годинама пресретао и пленио бродове по Средоземљу
док га не зароби наша Царска флота и прогна на Понт. Мог оца
и стричеве стрпаше у казнене одреде стратега Анатолије. Тако
започе наша војничка каријера на источној страни царства. За
пратиоца жестоког стратега Вардана Турчина дошао сам као
син истакнутог јунака малоазијске теме Јерванда Јерменина. А
сада сам цар. Круман је пред Босфором. Преда мном су велике
битке. Намишљам само мале битке да изгубим да бих у великој,
одлучујућој победио. Ако ми је суђено да умрем борећи се
против тиранина Крума, прихватићу то с осмехом. Када знам
зашто полажем живот, онда сам бесмртан. И јак као Бог. Крума
се не бојим…”
И у овој бици помогоше му ратни другови: Михаило Амори-
јац и Тома Словен. Бугарин је већ победио Лавову војску у
јесен 813. код Месемврије. Већ је пустошио цариградску око-
лину. Освојио је Једрене, његово становништво преселио на
север, преко Дунава. Толико се био осилио после те победе да
је већ идуће године, рано с пролећа, кренуо равно на Цариград.
Својим словенским везама Тома се некако већ био приближио
Круму. Не бива увек по сили, многи су још начини успеха и
неуспеха. Као Атила, као Самуил, као много касније и српски
цар Душан Силни, заврши и Крум. Погоди га кап и не дочепа
се Златног рога. Да ли га уби његова жестина ратничка, Бог или
магија пустињског пророчанства, нико не зна. Некако у исто
време посланство великог василевса Лава Јерменина Петог, на
челу с Томом Словеном, боравило је у његовом табору у Једрену.
Ослободивши се бугарске напасти са северозапада поради
плански да се несугласице у Калифату продубе на југоистоку и
окрену се унутрашњем осигурању Царства. Бојао се Студита и
зилота, бојао се Царског савета, а зазирао је и од својих ратних
другова. Одлучи да цркву подчини својој власти. Позва ученог
Јована граматичара да припреми иконокластичке планове и
припреми нови Васељенски сабор. Увређен што је заобиђен у
овим припремама, васељенски патријарх Нићифор удружи се
са својим некадашњим противником Теодором Студитом и кре-
ну у отворену борбу против царо-иконобораца. Цар је имао све:
војску и престоничке иконоборце, а патријарх само зилоте и
иконофиле Теодора Студита по далеким темама. Студит и њего-
ве присталице брзо су похапшени и послати у прогонство, а па-
тријарх Нићифор збачен на Васкрс 815. и за патријарха постављен
дворанин, иконоборац Мелисен. Међутим, колико је добро при-
тврдио лекцију неустрашивог стратега Вардана Турчина да сила
Бога не моли, није се ниједном осврнуо на лекцију народа у му-
ку да Бог силу не воли. Иконоборство Лава Јерменина није има-
ло подршку у народу. Иако је те исте године његов Осми васе-
љенски сабор, одржан у Светој Софији, поништио одлуке Сед-
мог васељенског сабора, одржаног 754. у Никеји, и наредио ”без-
условно уништавање икона”, то је само оснажило култ икона
међу православцима. Лав Пети убрзо оболе од маније да ће бити
разапет на крсту као његов чукундеда наваркос Мезезија, цар
узурпатор. Манијачно је појачавао страже око двора и у двору,
из кога није излазио. Подозревао је и од својих ратних друго-
ва, и од чланова царске породице. Богато је награђивао и умно-
жавао шпијуне. Ипак, проречену судбину у пустињском своргу
видовитог старца Авракија није могао избећи.
На прослави Христовог Рождества у Светој Софији, на оној
истој столици, с које је, пре пет година, на Васељенском сабору
захтевао ”безусловно уништавање икона”, убише га заверени-
ци његовог ратног друга Михаила Аморијца. Већ другог дана
Божића мртав је висио на крсту, а Царски савет на престо довео
завереника Аморијца, опет стратега анатолске теме.
Седи сирови војник на престолу велике Византије, дошљак
из Фигије у Анатолији, без икаквог грађанског васпитања и без
иједног више ратног друга. Лава Јерменина је убио, а Тома Словен
спрема устанак. Свега је тога свестан Михаило Први Аморијац,
оснивач Аморијске династије. Све то зна и нема шта да бира.
Окрутно ће владати као и сваки очајник. Страхом је замрзао не-
решени сукоб иконобораца и иконофила. У потаји је био про-
тивник нашараних икона и фрескописаних цркава. Војник не
зна за симболику и метафизику, већ за наредбу и извршење.
Ипак је све расправе око икона забранио и у цркви. Створило је
то незадовољство на обе стране. Томини устаници примицали
су се Цариграду. Још док је њихов друг Лав Јерменин био на пре-
столу, Тома Словен је сакупио велику и шарену војску у Малој
Азији. Арабљани, Персијанци, Јермени, Ђурђијанци, Хазари,
Словени, Бугари и многа кавкаска племена стали су под његов
барјак. Нарастање устаничке војске јединог преосталог ”ратног
друга” и страх да ће и он, као сви претходни стратези Анатолије
бити убијени на престолу, нису му дали мира.