Кустос Mезезија бележи

Легенда се шири Византијом да је Тома Словен једини пра-
вославац од ”три ратна друга”, велики заштитник икона и да
је, коначно, пустињски пророк Авакије њему назначио велико
православно царство. Као оданом иконофилу, приступиле су
му и теме из европског дела Царства. По Тракији и Македонији
су му већ клицали и држали бденија по манастирима Греције
да његов устанак успе. И заиста је Томин устанак прерастао у
снажан етнички, верски и социјални покрет. Роб је дигао руку
на господара, а војник на командира. Тома се прогласио за цара
и примио круну из руку анатолијског патријарха. Арабљански
калифат одмах га је признао. Кивиретски стратег уступио му
флоту да се пребаци, с најбољим одредима, у Тракију и подигне
на устанак балканске и средоземне теме. У децембру 821. опко-
лио је Цариград. Опсада је трајала више од годину дана. То је
исцрпело Томине снаге. Први су издали Бугари. Михаилу Амориј-
цу у опседнути Цариград послао је свеже снаге бугарски хан
Омуртог. Тома је морао да прекине опсаду у мају 823. године. По-
вукао се у Аркадиопоље. Мешовити одреди напуштали су га је-
дан по један. У јесен је савладан и погубљен после свирепог муче-
ња. Тако се испунило и треће пророчанство пустињака Авракија,
а не жеља побуњеног народа и легенда о три ратна друга која ни-
је још заборављена на Балкану. Двојица ратних другова су се до-
иста попела на престо Византије, а трећи је био на домаку и оне
праве царске круне, иако је самозван носио све време устанка. Ио-
нако се жеље побуњеног народа изокрену у нешто друго и кад му
устанак успе. Словенским народима се то посведочавало често.
Сукоби међу словенским племенима на Балкану и њиховим
кнезовима трају и данас. Иконоборци су напустили хришћанство
и прешли у малоазијски ислам. Иконофили су постали и остали
православци, али су касније најздушније прибегли комунизму.
Оно мало иконобораца који нису преверили у ислам, прихвати-
ли су папоцезаризам и завршиили у фашизму.
Три ратна друга у редовима босанских Муслимана распоре-
дили су се мудро: Алија Изетбеговић предводио је исламске фун-
даменталисте и фанатике, Ејуб Ганић југословенске атеисте
и своје грабљиве санџаклије, а Фикрет Абдић Бабо привреднике,
армију ”стомаклија” и своје ”кладушке гује”. Иконокластички
планови прерасли су Титом им наречену нацију ”Муслимани”, с
великим почетним словом у називу (јединствене у свету по и у
називу изједначене нације и вере!) за све поисламћене Србе у
Босни. Исламски иконоборачки планови о ”бошњаштву” и ства-
рању прве исламске државе у Европи – ”наречене Босне, државе
Бошњака” – сачинили су им некакви чудни, туњави философи са
Сарајевског универзитета и још чудније, зацерене муфтије из
Исламске заједнице БиХ. Још док су прва два ратна друга там-
новала (Алија у Фочи, Бабо у Сарајеву), а трећи притврђивао
Фулбрејтова тања знања у Америци, писали су своје исламске
декларације. Сектор Блиског, Средњег и индонезијског ислам-
ског истока, афричког Средоземља, протестантских Америке и
Европе, и одржавање веза с Бин Ладеном – Аљо је повјерио еги-
патском исламисти Харису Силајџићу јер ”зна језици”. Ганићу је
припало да обједини муслиманске интелектуалце и фрустрира-
не Југословене међу муслиманским лаицима и догматизованим
Србима и Црногорцима, најоданијим Брозовим комунистима.
План се остварује. Алија води најјачу партију, Странку Демо-
кратске Акције (читај: исламске!). Помаже му предано силни
Силајџић (”гледан к'о Би Ладин”) у обезбјеђивању подршке ислам-
ског свијета и силне и маните Америке, а европски сателити ће
за њом. Ганић је ушао у Предсједништво БиХ као представник
Југословена и задржао српско-црногорску комунистичку стоку
да не избјегне из Сарајева. Тако је обмануо свет да се ”сва три
народа – припадници све три нације – све три вјере у опседну-
том Сарајеву бране од српске агресије”. Америци одговара тај
новопоредачки новоговор у босанској варијанти. Фикрет Абдић
је још раније створио ”кладушко привредно чудо ’Агрокомерц’”,
опљачкавши Народну банку и привреду Југославије, и – постао
”Бабо” цазинско-кладушке сиротиње, заборављене од свих власти
још од конзулских времена у Травнику турском. Три ратна друга
Босне и њихов министар вањских послова (угледни језикословац
и исламиста Харис) сада вуку све конце овде, у караказану бо-
санском, а богме и око грађанског рата у Босни на међународној
сцени, с које су Словени и иконофили сатерани у мишју рупу.
Народ ко народ – прича свашта. Е да ће Ганић убити Алију…
А Бабо већ подигао устанак у својој крајини и запечтио некакве
тврде споразуме с Фрањом и Слободаном…
И друге стране у сукобу имају своје ”ратне другове” и своје
планове. Срби су одавно престали бити иконофили. Губитком
Краљевине, а добитком Револуције, Тита и Партије, коначно
су се подијелили на монархисте (читај: четнике) и комунисте
(читај: партизане). Њихови ”ратни другови” само су из нужде за-
једно. Два су домицилна: Крајишник и Младић, оба комунистич-
ки атеисти, а трећи монархиста Караџић, дођош из Црне Горе.
Страх да опет не доживе Јасеновац и геноцид од усташа и
ханџар-дивизлија; страх да не освану у европској џамахирији
Босни; потреба да заштите 72 посто своје земље од укупне
површине БиХ по катастарским књигама…,  ујединили су их.
И они имају свог ”Баба” – Слободана Милошевића, узурпатора
председничког трона у Србији. И он је притврдио банкарско
знање у Америци, али не и политичко. Иако попов син, гени ко-
мунистичке идеологије супруге Мирјане доминирају и у њему.
Прегао је да цио свијет превари: пала петокрака у Москви, а
он је васпоставља поново у Београду. И он је за плурализам, али
”у оквиру Социјалистичког Савеза”. По њему Србија није у рату,
а грађани Србије су у рату сталном. Само Срби немају тату
у иностранству. Слоба мисли да им је он довољан сатрап и у
земљи и у свету.
Иконоборци папоцезаристи раде то мудрије. Они се никада
нису бацили каменом на своју католичку цркву, ни у време Тито-
вог тријумфалног повратка из комунистичке револуције. Знају
и памте добро да су им Нијемци обновили ”тисућљетну држав-
ност – лијепу нашу НДХ”. Добро, Хитлера више нема, али ту
је његов јункер Геншнер, први министар иностраних послова
поново уједињене Њемачке. Запад поново уједињује побијеђену и
подијељену Хитлерову Њемачку, а разбија и дијели на 7-8 држа-
вица малу, али победничку Титову Југославију. Титов генерал,
дични комуниста Туђман, постаје квазиисторичар и фашисоид-
ни националиста. Челници његове проусташке Хрватске Демо-
кратске Заједнице постају његови доглавници (Манулић, Главаш,
Шекс, Ђодан…), а генерали ЈНА (Шпегељ, Тус, Готовина…) воде
му новоформирану војску. Помаже им Европа да се наоружају
преко Мађарске. И Титови официри Албанци притичу у помоћ
(Чеку, Аземи…). Усташка перјаница генерал Сушак долази из
Америке и Туђман га поставља за заповедника Хрватске војске,
како би придобио жестоку усташку емиграцију у Америци,
Канади, Аргентини, Аустралији, Западној Европи… И хрватска
дијаспора се масовно враћа да очисти ”Лијепу нашу” од Срба па
потом заседне у њихове куће и отме им сву имовину. Фрањо је
први, Сушак други, а Мате Бобан, вођа усташа у Херцег-Босни,
трећи хрватски ратни друг. И Хрвати имају ”Баба”, по кро-
атски ”Ћаћу” – њемачког министра Геншера, који обезбјеђује
да његова уједињена Њемачка и ништа мање његова Уједињена
Европа прве признају геноцидну творевину Хрватску за само-
сталну државу.
И сви ће они добити банане-државице или бар некакве ”ен-
титете”. Чак и Срби. Сви, сем нас Јермена и Цигана. А нама се
зна: чекај да те стрпају у концлогоре, у гасне коморе или у јаругу
пред зору, ако те већ урођени егзистенционални страх није на
време упутио у бежанију преко океана. И то је било некад, пред
првошње ратове. А куда данас утећи? А куда ћу ја из овог гроба,
опасан кустосовим подсетником к'о преци ми токама? Куда ћу
с овим магнетофоном у њедрима? Све зависи од луде среће хоће
ли ме пронаћи овдје онај муџахедин у зеленој долами што посече
чика-Антонија. Или неки други, жалосна ми утеха…