Најлепша од свих илузија или А сад морам да напојим гуске

направљен од ватре, а не од блата, дела оне ”силе створене да
чини зло, а увек чини добро”. Ова прича садржи и понављања из
претходних делова књиге, која су представљена из другог аспек-
та, опет доследно називу изабране форме, али и као веза делова
у помало разуђеној структури.
Све душе посебних људи постају сенке које у кљуновима ждра-
лова доспевају у Балабек, а смртници ждралове некада могу и ви-
дети. Свака неправда, али и велико дело испраћени су са сузом
која постаје суза рађања, спознаје или смрти, а свакако да је до-
минантна баш боја пурпура (пурпурно срце, пурпурна брада…)
Епилог окупља душе/сенке из Балабека, али и писца, одно-
сно непознатог младића који је дошао да упозна своје јунаке, у
”Последњој шанси”. Феникс, писац ”Митова”, згранут је спозна-
јом да је материјал који је писао лажан, Белзебуб такође. Као нај-
адекватнијег да ситуацију објасни, писац позива никог другог
него Борхеса, који елоквентно објашњава да је књижевност илу-
зија, чак и даје савете писцу да напише да је ”Митове” превео.
Писац ипак жели да остане поштен и да не изневери читаоца. Те
јадног, згранутог Феникса тера да прочита своју смрт. ”Видимо
се у новом животу, или новом сну”, последња је реченица Фе-
никсове књиге, а наш писац, да би ипак све било како приличи,
захвалио је учесницима и целу кафану частио пивом. Епилогом,
књига је затворена, чини се да су се сви лепо играли.
Док читамо комуницирамо с језиком који је једноставан, ди-
намичан, директан, дијалози су брзи, не губимо се у објашње-
њима, а када их писац и ставља, намерно то чини на местима
где су најнепотребнија, иронишући и подсмевајући се овом по-
ступку. Играјући се с оним што знамо и представама о ствар-
ности, аутор је, као нужни абсорбент постмодерне, који је, када
је научио ”своје лекције”, резигнирано слегнуо раменима, одлу-
чио да нама (ваљда, реципијентима), препусти да дубље мисли-
мо ”о свему”.
Он нам сугерише да је ово израбљен комад, да смо све то
већ чули и читали, али и то да је његов циљ узвишен. Све при-
че су зато препуне ”поетике”. Велике изјаве попут ”живот је само
блесак између две смрти”, ”љубав је тајна, као и смрт”, ”раздаљина
између две звезде мања је од раздаљине између два срца”, или
пословице ”добијеш на мосту, изгубиш на ћуприји”, ”истина је
увек на пола пута”… коељевски интониране имају своју самостал-
ност у иронији и истински су палп. Ипак, видимо да Продановић
остаје веран својој машти, дело је и сентиментално обојено, сна-
жно се осећа приповедачева потреба за успостављањем изгуб-
љене везе међу људима и превредновањем ”правих вредности”.
Ако је све и постављено на климавим ногама потпуно рела-
тивизованих појмова и, иако смо стално на граници да стерео-
типно декларишемо ову књигу као борхесовско чедо, јер је неми-
новно да свака ”варијација на тему” данас јесте баш то чему нас
је он научио, чињеница је да је писац/рапсод/преводилац искрен
у својој ироничној резигнацији према наученом, а да је његова
потрага за химерама: љубављу, лепотом и мудрошћу управо онај
смисао за којим је трагао и Феникс. Зато Продановић нема мира,
свог рапсода је изабрао јер је знао да га нужно чекају поновно
рођење, заборав и потрага, а себи је вероватно насуо још једно
пиће, до зоре.
Уосталом, вреди учествовати у овој ”игри”, јер, као што пору-
чују критичари с корица, Феничани, Сервантес, Херодот, Шек-
спир, ово је: ”Најбоља књига икада написана на феничанском.”