Накнадно писмо

недозвољеним средствима. Спрдњи за рачун, и Караџићеве
посете Клубу књижевника у сутерену Ного и ја називали смо
”редовним вечерњим визитама”.
Коректуре што се тиче, дуг је уредно враћен. Поверио сам
Радовану на читање рукопис романа Господар срца, након што
га је сарајевски издавач одбио да штампа подвукавши црним
извесна места у поглављу о Маршалу над Игалом. Чекао и стре-
пио, докле се Доктор (шифру позајмљујем од ондашњих удбаша)
појавио са списком могућих исправки, похвала, али и предло-
гом да се допише кратко поглавље на крају.
После реченог романа, писао сам Стид и Радован је израчу-
нао да је старог дуга још остало, те ће прихватити улогу ”Над-
зора” над поглављима о боравку јунака у душевној болници. По
изласку романа, претварајући дуг у потраживање које ћу му из-
мирити кад за то дође време, бринуо је да младом писцу оча-
раном изненадном књижевном славом не би промакла нека од
похвала у новинама. Или је желео да ми покаже како се радује и
са похвалама слаже.
Ускоро су наши животи постали досадни, као да су туђи. За-
носили смо се, некако сопственог достојанства ради, идејом да
се из иловаче ”слободног света” врати у отаџбину пепео прогна-
ног и јавно окаљаног песника Дучића, слали ближње да уждију
свећу у Лелићу уз узглавље светог владике Николаја, такође
постхумног повратника у, веровали смо, слободну отаџбину.
А тамо су нашима, међутим, ”лучоноше обновљенога српства”,
у корист чисте параде, боцама цопали лобање. Оснивали смо,
најзад, партију препуштајући се сласти наивних и доброћудних
завера, наивно вапећи за проклетством слободе и, успут и не
сами, утемељили кућу у коју ће се сместити народ осуђен да се
бори и, ту и тамо, кад за то дође време, да рађа оне, ипак ретке, у
чија једина дела је уписано рушење туђих дела.
Док бележим ову сурово потврђену истину, правим кратку
паузу не да бих још једном размотрио смелу предњу тврдњу,
већ у блокче поред да мирно упишем следећу намеру: ”Књига
о Караџићу, не краћа од 950 страна!” И скептички додатак:
”А ко ће то читати!” Читаће. Ови што мумлају да ће хапсити и
ови што ликују јер су ухапсили? И они! Па нека хапсе, бар је
вредело. Таква књига може лепо да се пише и у затвору. О ње-
му, а помало и о њима; драгоцено поглавље. Да ли је икада
писано штогод слично? Ето прилике! А могуће је да се везаном
руком боље пише. За жалост онима који писати не умеју ни у
привидној слободи.
Наскоро се, велим, у наше мирне, спокојне животе рутински
сасуо одрон минулих векова и невеселог поднебља, деценијама
придржаван на висини натрулим пањем без корена. Рат у којем
су нам запале улоге због којих су плахи завидели, а узорни нас
сажаљевали.
Оно због чега сам Радовану занавек захвалан јесте разуме-
вање мога нетолерантног неразумевања – познавао га је, и као
старији брат мудро трпео – неразумевања за технократе и ман-
гупе у народној власти. Преузета одговорност њега је чини-
ла брижним, широким за ту сорту, докле је незауздану не-
трпељивост с моје стране према девет типова службених ту-
паџија и кокошара уважавао оним делом себе који је изјутра
опет и опет остављао кући. И довољно ми, не сумњам, завидео
на тој комоцији, обасјавајући се изнутра ведрим осмехом онда
када би се јављала могућност да претерано планем или се пре-
пустим очајању.
А за ону књигу о Радовану, за оних скромних 950 страна,
силна је грађа надојила сва моја пера и фолдере. Лична блискост
и драгоцено пријатељство са ретко истрајним човеком лишеним
проклете жеље да влада, године проведене у друштву последњег
балканског романтика, отварају невероватан рудник за који су,
изгледа, знали и Стари Грци и Римљани. А све чиме се они за-
нимаху делује и важно и големо, као узорна мера и суштина.
Ево, на пример, да кренем од баналних ситница које су – зла
намера и малодушна правдољубивост увек се хране из историј-
ских помијара – скупо коштале моралну вредност нашега подух-
вата. Кад год бих имавао каквих потреба да га упозорим на из-
весне „појаве”, предлагао бих му да, председничким указом, моју
маленкост унапреди на место речених ”појава” – ”Дај мене који
дан на царину”; ”Да је среће да ја распоређујем стару девизну
штедњу”… Смејали смо се апстрахујући сопствену неимаштину
и пренебрегавајући ина ”стицања” и неумесне алавости. Између
нас и ”способних појединаца” стајала је идеја о држави коју ће
народ заволети. ”Народ се мора водити благом руком, нама су
потребни благи и доследни закони које ће сви поштовати” –
аминовао је извесни јавашлук који се, ипак, није могао угасити
пре но што сване. ”И швалерање је искључено док не изградимо
државу” – говорио је значајно гледајући у оног нашег друга који
је, вредно шалујући државне темеље, ипак стизао да ”шара”.
Али, ту иза угла вребала је погурена морална стража про-
буђена не да би умила свој, већ упрљала туђи образ; они што
хајкајући вука, лисичије вешто, месо развукоше. ”Милиони, ави-
они, камиони, они, они…” ”Признања, покајања, извињења, ња,
ња…” Све Фулбрајти и Олбрајти, Лилићи и пилићи, Дачићи и
пачићи, док у кокошињцу и последња мотка није смрдљиво ума-
зана, а с тог гноја и головрати петли гласније кукуричу.
У време док је одсуствовао, проследио сам Радовану, међу
осталим потребним књигама, и свој примерак Кавафијевих Се-
дамдесет песама. Себе ради, као што то понекад сви чине, под-
влачио сам извесна места. ”Наша су настојања као у Тројанаца.
/ Верујемо да ћемо одлучношћу и смелошћу / променити коб
усуда, / и излећемо да се боримо.”
У песми о Ахилејевим бесмртним коњима подвукао сам ове
речи: ”Кад су видели да је погинуо Патрокло / који је био тако
храбар, млад и јак / Ахилејеви коњи почели су да плачу / Њихову
бесмртну природу повредио је / призор који је изазвала смрт.”