Накнадно писмо

Не знам да ли је подвучене цитате доживео као неку поруку
(сећајући се како је током рата муслиманска команда песмом ”Са
Градачца, б'јеле куле Змаја од Босне, запиштали соколови кајде
жалосне…” преко радија издавала команду: ”Повлачи се!”), али
знам где му је блиска она истина да свака наглашена, негда под-
вучена реч поседује најмање две значности у различитим трену-
цима. Ахилејевих коња и Ахилејева пријатеља Патрокла сетио
сам се у данима скотскога ликовања због Караџићеве отмице:
у мазгинским образинама оних који, као што Хектор посекав-
ши Патрокла призва гнев богова, верују како овдашње таљиге
вуку према пропасти наредне европске Троје, опажао се ипак
притајен ген бесмртних Ахилејевих коња способних да ридају.
Једном, када ридању дође време.
Из самоће је Радован, као сушти Европљанин и грађанин
света (упркос свему), завапио једаред да му се набави музички
диск Сергеја Рахмањинова. Хајде погоди шта од Рахмањинова!
И где се набавља? Имао сам на полици совјетско издање (1990)
”Литургије по Св. Јовану Златоусту”. Копирао га и ”бацио у ветар”
према Радовану. Ако је ”добацио” до Радована, онда је потоњим
кобним догађајем ”добацио” и до председника Савета за сарадњу
са Хашким трибуналом или до председника државе, што значи
да ни та ствар ”није за оног коме је намењена, већ за оног коме је
суђена”. Па нека слушају. Благослови, душо њина, Господа…
Осврнућу се још једаред на феномен звани стид, за који
Достојевски верује да ће, сем богобојажљивости, спасити свет,
те га, свет и човечанство, ваља осмотрити баш у светлу те, де-
картовски речено, душевне страсти. Волео бих да ми Радован
не замери што ришкам по прошлости њушећи трагове стида, то
јест следећи стопе Спаса.
Посматрао сам Караџића у сусретима с новинарима, пре и т
оком рата. Запиткују, уносе му се у лице, мрсе фризуру, шкљоцају
апаратима и, одједном, у Радовану су уза зид притерали осећање
Њеног величанства Мере. Чупка заноктицу и немо у себи
негодује: ”Нисам тај, ви грешите!” Зарумени се и насмеје лаком
шаљивом комаду у којем му је запала претешка улога. Осећање
Стида одредило је Меру, а Мера подредила себи целокупно
држање и све поступке. Памти ли неко да је кадгод подвикнуо;
је ли се игда претерано збунио; кад је и од чега узмакао?
Свест о томе лишила ме је целог албума заједничких фото-
графија којима бих, с времена на време, могао да поткрепим
тврдо пријатељство у које би когод посумњао, али и да га доне-
кле потврдим пред онима који су – захваљујем им на тој врсти
”овере” – моје пријатељство са Караџићем сматрали тешким мо-
ралним прекршајем који захтева извесну друштвену казну. Бар
се у њихова пријатељства нисам мешао. Пријатељством, које
управо исповедам, рачунам, довољно сам наградио себе.
Волео бих да ове моје речи читалац разуме као накнадно
писмо пријатељу на Голготи, или бар као отпоздрав свима онима
који су ми протеклих година заверенички намигивали преко
сале: ”Поручи му, нека се чува!” и везали ме обавезом за коју
сада с правом могу да кажу: ”Свака част, добро ли га сачувасте!”
(Фрагмент предговора за књигу Ноћна пошта, ИГАМ, Београд,
2008, која садржи преписку између М. Тохоља и Р. Караџића у пе-
риоду 1996-2004)