Накнадно писмо

ком октобра, подигли су шест бисти најистакнутијих писаца,
српских, хрватских и муслиманских. Накнадно је дотурена (би-
ће, нису га се на време сетили) биста Исака Самоковлије, писца
и лекара јеврејског порекла, и ”мултиетничка бронза” је комп-
летирана. Част да ”открију” бисте припала је истакнутим мла-
ђим писцима, мени биста одвише замишљеног нобеловца Ива
Андрића. Хајде одби такву част! Око поднева на тргу свечана
гужва, и док протоколарно споро корачам оних двадесетак
метара од бине до постамента с бронзаном главом испод црве-
не крпе, супротно претходној ”вербалној генералној проби цере-
моније” на брисаном простору одједном искрсава Радован. Блед
и измучен, жељан света, у дугом белом мантилу, живи споменик
ономе што ће се свакоме од нас догађати мимо личних заслуга.
”Ево човека!” – рекох.
Петнаест година касније, у једном ноћном разговору, ставиће
ми до знања где памти ту ничеански реченицу. После готово
годину дана обезљуђивања неко га је, ето, још рачунао у људе.
Током процеса против Караџића, из Београда је стизао наш
заједнички пријатељ, писац и публициста Миодраг Перишић,
рођен у Сарајеву, и он је, у име сарајевских и београдских дру-
гова, присуствовао судским претресима. После је пок. Перке, у
неком од станова, евоцирао оно што се догађало у судници.
О чему се ту радило?
Најкраће, радило се о казни за непослушност. Казао сам,
Караџић је боравио на специјализацији у Америци, а одлазак
у Америку пратила је отворена понуда да прихвати сарадњу са
Службом; народски – да шпијунира амерички капитализам у ко-
рист југословенске социјалистичке лажи. Он је, дабоме, одбио
неприличан задатак и сасвим је свеједно како је касније сроче-
на конструкција која је послужила као сиже одмазде. Уследили
су свакодневни извештаји на страницама ”органа Републичке
конференције Савеза социјалистичког радног народа”, органи-
зације у којој је, успут казано, на месту председника Комисије
за образовање седела потоња ”српска царица” – госпођа Биљана
Плавшић. Не мари, јер не само она, већ и ондашњи удба-ши и
судије и затворски стражари, и колпортери срамотних новин-
ских извештаја, лекари и пацијенти, прихватиће Караџића за
свог националног предводника. Накнадна свест је велико чудо,
а људска милошта још и веће.
Сећам се како ми је у канцеларији Удружења књижевника,
потегнувши из новчаника, као неки лични документ – исече-
но парченце новинског папира, Радован показао вест о ослоба-
ђајућој пресуди, одштампану при дну странице истог ”органа”
који је сада у своме заглављу клицао болдованим слоганом:
”Друже Тито, ми ти се кунемо…”, баш као, како би казали шко-
лованији Бошњани, ”штоно данаске ноха” списак, дугачак као
лакат, светских похвала, награда и признања за вр-хуууу-нска
достигнућа у сфери објективног информисања током грађан-
ског рата у Босни и Херцеговини. Вест величине паклице ци-
гарета. Гнусна природа лажи већ тада се вежбала на Караџићу
заузимајући тоне и тоне новинске хартије, сате и сате црно-белог
екрана. И ето, Истина се огласила позајмивши од лажљиваца
свега два или три новинска ретка. Оно му га тако вавијек и
дође: што је истина крупнија, слова су све ситнија. Стога, ево,
рука сама од себе кидише да на овоме месту запише реч невин.
Крупна истина, макар многима невидљива и нечитка.
Понављао сам и образлагао, ту истину, током последњих де-
сетак година многим и многим новинарима, ”саслушавајући”
Британце у ”Шуматовцу”, пријатељски настројене немачке ре-
портере у ”Чукаричком” (Баново брдо), Русе у ”Орлу”, Французе
у ”Мажестику”, Данце ”Код Неше” (Жарково); Италијани, Грци,
Шпанци – нису долазили; Бугаре и Румуне не рачунам. И они су
у ту истину, интимно, веровали, али већина ју је и даље писала
невидљивим словима. Уосталом, том истином засут је, као сне-
гом, цео Београд, па ће на том ”снегу” свака од звери оставити траг.
У последње време помишљао сам како се, током читавог
његова живота, против Радована води кафкијански замршен
процес. Гонили су га у детињству и у раној младости, због оца;
гонили су га касније као шездесетосмаша, гонили због ”гусала и
србовања”; и још га гоне, а и он се одупире. Није ли, размишљао
сам, чудновати свршетак Кафкиног романа Процес, егзекуција
над Јозефом К., у ствари, ”старозаветна” најава најновије пасије
по Радовану. Сећате ли се сцене на крају романа: двојица не-
познатих људи у црним одорама узеше, с леве и с десне стране,
Јозефа К. и поведоше га према каменолому? Као да је, до у длаку,
описана Радованова отмица оне ноћи у батајничком аутобусу.
”Где је судац кога он никад није видео? Где је високи суд до кога
никад није дошао?… На гркљан Јозефа К. падоше руке једног го-
сподина, док му други зари нож дубоко у срце и двапут га окрену.
Очима које су се гасиле К. још виде како се господа, нагнута му
над лицем, приљубише образима један уз другога, посматрајући
пресуду. Као пас, рече К., и чинило се као да је стид у њему јачи
од смрти.” La vergogna e ' l timore – вели Микеланђело у једном од
сонета. Стид и страх. Degli anni… Сведоци хапшења Караџића у
лику чаробног старца, лику који је узмичући посвојио, веле како
је, са шеширом преко очију и лисичинама на рукама, крећући се
према излазним вратима аутобуса, изустио: ”Имам још ствари!”
и малчице посрнуо ка излазу. La vergogna e ' l timore. Стид уместо
оних што га гоне, и страх уместо њих, јер не знају шта чине у часу
који је стварност преписала из култног романа, а овај позајмио
од метафизике.
По изласку из притвора још дуго ће трајати горак утисак.
У Радовановом одсуству, Ного и ја извршили смо коректуру
његове књиге песама за децу. Успех те књижице штампане у
два издања унеколико ће Радовану помоћи да се врати у све-
колико бљутав књижевни живот. Рачунам да се лакше вратио
лекарској струци и клиници, пошто душевни болесници над
којима је бдео, изгледа, не показују склоност ”ширењу братства”