Примена језичких прописа у Европској унији

ба анкете такође не решава проблем јер она може само да пружи
информације уз помоћ којих ће се одвијати дискусија али не може
да се ухвати у коштац са идеолошким питањима.
Када сам узео да разматрам ова два важна питања никако ми
није била намера да негирам да ће се, пре или касније, морати
приступити дефинисању сардског језика као и решењу проблема
непостојања заједничког језика и потреби да се такав језик ство-
ри. Међутим, свакако да је било и ваљаних разлога за овакву ин-
верзију логике и правовремености јер једноставно не постоје те-
мељна скорашња испитивања јавног мњења о стању сардског је-
зика (на пример, ко говори коју варијанту, где и у којим прилика-
ма, језичка компетенција међу различитим групама корисника и
тако даље) или о његовом социолингвистичком и симболичком
статусу (ко шта мисли о сардском језику, шта сардофони, полусар-
дофони и несардофони становници мисле која је варијанта више
или мање престижна или репрезентатива).
Недостатак поузданих података о актуелној језичкој ситуаци-
ји на Сардинији чини немогућом сваку озбиљнију научну диску-
сију из једноставног разлога јер недостају основне предуслови за
нешто такo. Узмимо на пример, следеће четири претпоставке на
које је аутор овог чланка наишао током језичких расправа, а чија
би се веродостојност могла утврдити једино социолингвистич-
ким анкетом међу становништвом:
1. У Сардинији постоји диглосија;
2. Најраспрострањенија варијанта сардског је кампиданезе;
3. Сви који су против заједничког језика су, у ствари, против
заштите и одржања сардског језика;
4. Ако им одузмеш језик, сардињана као таквих више неће бити.
Хајде да се позабавимо првом претпоставком, да на Сардини-
ји постоји диглосија. Овиме се подразумева постојање формал-
ног књижевног језика какав је италијански и који се сматра углед-
нијим и вишим као и колоквијалне варијанте (једна од варијанти
сардског) коју употребљава већина и која се сматра нижим језич-
ким обликом.
Беруто тврди да је до после Другог светског рата билингвали-
зам са диглосијом постојао у већини италијанских регија: ита-
лијански је био формални језик малобројних који се користио
ретко у свакодневној комуникацији, док је већина популацијe
(и у већини прилика) углавном користила такозвани дијалекат.
Оваква ситуација је, на пример, типична и за швајцарско немачко
говорно подручје где се виши облик користи у писаном језику а
нижи се користи у говорном. Данас је билингвализам пропраћен
дилалијом присутан у већини италијанских регија (или барем
у већине становништва, јер постоји једна мањина која говори
само италијански и друга која се служи искључиво дијалектом).
Дилалија се разликује од диглосије утолико што је и виши реги-
стар у свакодневној употреби барем код дела популације. Иако
је функционална дистинкција између вишег и нижег регистра
сасвим јасна, има употреба и домена где су обa регистра у упо-
треби како наизменично тако и у мешаној форми.
Многи сардињани сматрају да се у већини урбаних центара
ради о све распрострањенијој појави дилалије јер је италијаснки
језик преузео све језичке регистре. Уколико би се овакво убеђење
показало утемељеним, онда се не би радило о томе да се употреба
језика мањина прошири ван најужих кругова, већ управо о томе
да се њихова употреба обнови у тим срединама.
Што се тиче друге претпоставке, да је кампиданезе најраспро-
страњенија варијанта сардског, она је заснована искључиво на
бројности популације. Наиме, југ острва је насељенији, па самим
тим мора бити да је јужна варијанта језика распрострањенија.
Неки, међутим, тврде да је проценат сардофона већи на северу где
се говори логудорезе. Дакле, свакако је било много боље да је ства-
ран број корисника обе варијанте језика утврђен пре доношења
одлуке да логудорезе буде узет за основу новог, уједињеног сард-
ског језика. Што је још занимњивије, уколико би сада дошло до
пописа, врло је могуће да би подаци били нетачни јер би попу-
лација како југа тако и севера имала разлога да увелича употре-бу
сопствене језичке варијанте сардског како би утицали на форми-
рање заједничког језика.
Трећа претпоставка је да су они који су против заједничког
језика у ствари против очувања и унапређења сардског језика.
Ова тврдња јако отежава сваку смислену дебату јер ствара лажну
дихотомију и не одражава стварну ситуацију. С друге стране је
исто тако истина да највећи отпор стандардизацији потиче од
политичких партија које су се историјски гледано противиле сва-
ком језику који није био национални. Исто тако многи који иначе
подржавају сардски језик стрепе од могућности да би се варијанте
сардског изгубиле у том новом заједничком језику.
Четврта претпоставка, да би сардињани без језика нестали,
изједначава народ са језиком. Ово је врло сложено питање јер обу-
хвата и питање идентитета. Има, међутим, пуно земаља на све-
ту где национални (народни) и политички идентитети нису ди-
ректно везани за језик: 24 земље у којима се говори арапски, сли-
чан број замаља у којима се говори шпански, а чак и много више
земаља у којима је званични језик енглески. Наравно да се попу-
лације тих земаља идентификују са једном специфичном варијан-
том тог језика, али је потпуно замисливо да би се већина полу па
чак и не-сардофонскик житеља Сардиније противила идеји да
нису сардињани само зато што не говоре течно језик.
Како смо и споменули раније, није реално очекивати да би
попис могао пружити одговор на ова питања. Наиме, технички
одгвори на политичка питања могу да пруже само парцијална
решења. Попис би, међутим, свакако могао да пружи занимњиве