13.
Вјекослав Вукадин

Првобитна слика

Гонета о постанку,
преде неухватљиво плетиво:
сриче праархеје, галаксије,
цивилизације старе.

Открива џиновске трагове:
биљоједа, месождера,
изумрлих птица…

Шаре времена
уткане у камену,
у пијеску прошлости,
у сунчевом праху –
старије од историје
и од моћне свестварајуће силнице.

Са зидне слике тамне шпиље
из минералног огледала –
преци вире.
Препознајемо своје првобитно лице.

 

Лудило ме савладава

1
Лудило ме свладало,
не знам шта радим.
Никог ништа не питам,
ни  укућане ни родбину.
Нешто ме тјера да се ријешим
овог иметка,
ове проклете земљурине,
што је нагриза, једе –
коров и кукољ.
Никакву вјештину не показујем
у  погодби,
отворено се јадам купцу.
Осјећа он да ми је стало
да се ратосиљам тешког бремена.
Не наваљује,
већ само користи мој несрећни наум.

2
Продао сам кућу старом знанцу,
злом сусједу.
И  окућницу,
дане оплакане,
црну срећу.
И дјецу сам дао приде –
све своје ранке,
косаре и дивурице;
тврд орах пред кућом,
храстов гај, бадњачки подмладак,
колијевку и успаванке.
Све сам продао, све –
прву и задњу стопу.
Ништа за помен нисам оставио.
Распамећен –
оставих му и гробље.

 

Равнај се према себи

Не равнај се ни према коме:
класици су отпјевали своје,
модернисти  кроје нове схеме.
Отвори очи,
ослушкуј  музику;
на своја чула - ослони се.

Слиједи свој стих –
док слободно тече
и само га у пјесму уплети.

Не облачи мислима
тијесне хаљинке,
неприродних боја,
и чудних облика.

Пјесма је љепотица –
без шминке.

 

Дучићу

Господство душе, савршене мјере.
Топле боје Југа, и музика тиха.
Љубав, Љепота, све небесне сфере.
Облици вајани, и свечаност Стиха.

Сјетно је пјевао заблуђеном Роду:
О ропству, неуму и сталном страдању.
Пјевао вјечну отаџбинску оду.
У бистрим слутњама, усрдном надању.

У дугим ноћима либертвилског несна,
Пекле су га патње несретнога Рода,
И сопствене муке и туђина тијесна.

Водиља му бјеше – Бескрајна Слобода.
Дух вјечног номада кад се само сјетим,
Хулили  су многи, сад га држе светим.

Слични текстови


Иван В. Лалић
Принцип на бојишту

Милош Јанковић
Грка чаша

Љубивоје Стефановић
Протокол дна

Коментари

Оставите одговор

Рубрике

ДОНАЦИЈЕ

Претплатите се и дарујте независни часописи Људи говоре, да бисмо трајали заједно

даље

Људи говоре је српски загранични часопис за књижевност и културу који излази у Торонту од 2008.године. Поред књижевности и уметности, бави се свим областима које чине културу српског народа.

У часопису је петнаестак рубрика и свака почиње са по једном репродукцијом слика уметника о коме се пише у том броју. Излази 4 пута годишње на 150 страна, а некада и као двоброј на 300 страна.

Циљ му је да повеже српске писце и читаоце ма где они живели. Његова основна уређивачка начела су: естетско, етичко и духовно јединство.

Уредништво

Мило Ломпар
главни и одговорни уредник
(Београд, Србија)

Радомир Батуран
уредник српске секције и дијаспоре
(Торонто, Канада)

Владимир Димитријевић
оперативни уредник за матичне земље
(Чачак, Србија)

Никол Марковић
уредник енглеске секције и секретар Уредништва
(Торонто, Канада)

Уредници рубрика

Александар Петровић
Београд, Србија

Небојша Радић
Кембриџ, Енглеска

Жељко Продановић
Окланд, Нови Зеланд

Џонатан Лок Харт
Торонто, Канада

Жељко Родић
Оквил, Канада

Милорад Преловић
Торонто, Канада

Никола Глигоревић
Торонто, Канада

Лектори

Душица Ивановић
Торонто

Сања Крстоношић
Торонто

Александра Крстовић
Торонто

Графички дизајн

Антоније Батуран
Лондон

Технички уредник

Радмило Вишњевац
Торонто

Издавач

Часопис "Људи говоре"
The Journal "People Say"

477 Milverton Blvd.
Toronto ON,
M4C 1X4 Canada

Маркетинг

Маја Прелић
Торонто, Канада maya.prelic@hotmail.com

Контакт

Никол Марковић, секретар
т: 416 823 8121


Радомир Батуран, oперативни уредник
т: 416 558 0587


477 Milverton Blvd. Toronto,
On. M4C 1X4, Canada

rabbaturan@gmail.com nikol_markovic@hotmail.com casopisljudigovore@gmail.com ljudigovore.com


ISSN 1925-5667

© људи говоре 2021