Гонета о постанку,
преде неухватљиво плетиво:
сриче праархеје, галаксије,
цивилизације старе.

Открива џиновске трагове:
биљоједа, месождера,
изумрлих птица…

Шаре времена
уткане у камену,
у пијеску прошлости,
у сунчевом праху –
старије од историје
и од моћне свестварајуће силнице.

Са зидне слике тамне шпиље
из минералног огледала –
преци вире.
Препознајемо своје првобитно лице.

Лудило ме савладава

1
Лудило ме свладало,
не знам шта радим.
Никог ништа не питам,
ни  укућане ни родбину.
Нешто ме тјера да се ријешим
овог иметка,
ове проклете земљурине,
што је нагриза, једе –
коров и кукољ.
Никакву вјештину не показујем
у  погодби,
отворено се јадам купцу.
Осјећа он да ми је стало
да се ратосиљам тешког бремена.
Не наваљује,
већ само користи мој несрећни наум.

2
Продао сам кућу старом знанцу,
злом сусједу.
И  окућницу,
дане оплакане,
црну срећу.
И дјецу сам дао приде –
све своје ранке,
косаре и дивурице;
тврд орах пред кућом,
храстов гај, бадњачки подмладак,
колијевку и успаванке.
Све сам продао, све –
прву и задњу стопу.
Ништа за помен нисам оставио.
Распамећен –
оставих му и гробље.

Равнај се према себи

Не равнај се ни према коме:
класици су отпјевали своје,
модернисти  кроје нове схеме.
Отвори очи,
ослушкуј  музику;
на своја чула - ослони се.

Слиједи свој стих –
док слободно тече
и само га у пјесму уплети.

Не облачи мислима
тијесне хаљинке,
неприродних боја,
и чудних облика.

Пјесма је љепотица –
без шминке.

Дучићу

Господство душе, савршене мјере.
Топле боје Југа, и музика тиха.
Љубав, Љепота, све небесне сфере.
Облици вајани, и свечаност Стиха.

Сјетно је пјевао заблуђеном Роду:
О ропству, неуму и сталном страдању.
Пјевао вјечну отаџбинску оду.
У бистрим слутњама, усрдном надању.

У дугим ноћима либертвилског несна,
Пекле су га патње несретнога Рода,
И сопствене муке и туђина тијесна.

Водиља му бјеше – Бескрајна Слобода.
Дух вјечног номада кад се само сјетим,
Хулили  су многи, сад га држе светим.