Сумрак логике

Критичари о Пекићевом роману
По Петру Пијановићу, приређивач писама Конрада Рутковског
има задатак да прати ”унутрашње механизме Гестапоа”, односно
”механизме тоталитарне свести”. Пијановић понашање Рутков-
ског назива понашањем кривца који схвата сву величину свог
пада због рада у Гестапоу. Суочен са савешћу, он је болно свестан
да је био саучесник злочина. Зато се Адам Трпковић враћа, да би
подсетио на себе, убијеног, мада се не може тврдити да је он пука
авет савести. Рутковски преобликује прошлост да би доказао
своју невиност. То остварује кроз признавање власти приче над
њим самим. Болест Рутковског је повампирена прошлост. Према
Пијановићу, ”Вампир” је ”лицемерна молитва за спас своје душе”;
прича романа је омча око врата  поручника есесовца, – апстракт-
ног хуманисте, који није у стању да оствари своје идеале.
Објашњавајући зашто је Пекићев роман назвао сотијом, Ми-
хајло Пантић наглашава да у тој врсти књижевног дела нема јасно
оцртане фабуле и да много тога подлеже импровизацији. Видећи
настанак сотије у институцији ”дворске луде”, Пантић наглаша-
ва ослободитељску и исцелитељску моћ те институције, која се у
сотији јавља као могућност полемике с најразличитијим идејама
и праксама из људске историје. Лудило Рутковског је, попут Хам-
летовог, засновано на хипертрофији логике.
Главни јунак романа је стога аристотеловски силогизам. Раз-
грађујући га, осветљавајући његову тамну страну, Пекић, попут
свих модерних књижевника релативиста, не нуди решења; он
само констатује и сведочи, руга се и плази силогизму. То је допи-
сивање са историјом западноевропске филозофије чији су поку-
шаји ваплоћења родили комунизам и нацизам Иронијски комен-
таришући историју, Пекић опонаша философске дискурсе ње-
них тумача. Стога, у овој прози праве фантастике нема; прос-
тор је попуњен додатним логичким закључцима. Појава Адама
Трпковића у том простору је логички доследна; он се вратио да
би довршио диспут са Рутковским; скупа с њим, празним и не-
постојаним, вратио се и дух Штајнбрехера, који је настанио
Трипковићеву утвару. Речју: Рутковски луди јер није у стању да
реши хегеловску загонетку. То јест, Штајнбре-херова теза да су
сви криви, и Трипковићева антитеза: ”Зар сам  ја крив?” не дају
се синтетисати. Дијалектички усиљени марш кроз тезу и антите-
зу завршава у беспућу Рутковсковог помрачења. Објављивањем
тог помрачења, Пекић објављује коначну смрт разума који је
на Западу вековима био не само  арнитер елегантиае, него и
живота и смрти.
Пантићева тврдња да је пишчева сотија ругање хиперрацио-
налистичким претензијама на тоталитет, изазовна је: тоталитет
се улива у идеологију да би постао тоталитаризам.

Господар – роб: субјект – објект
У познатој Хегеловој параболи о господару и робу видимо једно
(а после Бекетових Поцоа и Ликија сасвим смо свесни тога): го-
сподар и роб су симбиотски повезане индивидуе. Господар је роб
свог роба управо зато што се не може сам остварити; потребно је
да из другог, ”пониженог и увређеног”, црпе своје хипертрофи-
рано ЈА! Тако је роб, на неки начин, господар свог господара. Роб
жели да се ослободи само споља: да своје господарење над господа-
ром објави у револуционарном чину самоослобађања. При свему
томе, он не напушта систем. Штавише, оснажује га и утврђује.
Позната дилема западне философије (игра знана као ”субјект или
објект, питање је сад”) у ствари је лажна дилема. Објективизовани
(Маркс би рекао: отуђени) субјект који себе сазнаје само као пред-
метност рада, друштвеног живота, економије и субјективизовани
објект, роба или мишљење (свеједно!), зависе један од другог. Пу-
ковник Штајнбрехер је субјект по преимућству у декартовском
смислу те речи. Он је  ego cogito. Али с обзиром на то да своје
постојање црпе само из признања својих жртава, из људске масе
коју меље логиком неумољивог полицајца, он је роб когиталног.
Заточен у рацио, он и друге утамничава у истом. Стрељајући
”праве” и ”потенцијалне” кривце, он их, на неки начин, ослобађа.
Сам, међутим, остаје у тамници. Он, субјекат, јесте, он, објекат.
Потчињен немилосрдним, леденим наредбама силогизма који
се, сасвим природно, за ту прилику дотерао у законе части, дуж-
ности и верности вођи и парадно ушао у историју с Хитлеровим
брчићима, Штајнбрехер је наркоман тоталитарне рационално-
сти. И као што наркомани, да би што више људи увукли у своје
друштво, дају бесплатно дрогу почетницима, тако Штајнбрехер
храни Рутковског озбиљним и ”опасним” анализама како пона-
шања ухапшених, тако и понашања младог, релативно скрупу-
лозног, почетника есесовца.

Симболика имена
Штајнбрехер је онај који ломи камење, каменоломац. За њега
нема нерешених случајева; постоје само стрељани случајеви.
Какав камен ломи есесовски пуковник? Камен вере, дакако;
вере у овострану и онострану правду. А Адам Трпковић је без-
лични и неми патник средњовековних моралитета, онај енгле-
ски еveryman и немачки  jederman о кога се сви спотичу и кога
сви газе. Он је човек (Адам) који све трпи (Трпковић), савр-
шени роб из малочас поменуте хегеловске дијаде. Фарсичност
Пекићеве прозе овим ”провидним” именовањем јунака (који су
философске тезе, с мањком миметичког меса на костима) тиме
се додатно потврђује.