Сумрак логике

Курт Гедел
Западноевропска мисао пре Другог светског рата добила је још
једну нерешиву загонетку. Аустријски логичар Курт Гедел ут-
врдио је да у сваком логичком систему морају постојати акси-
оматска полазишта која се аргументима датог система не могу
доказати. Витгенштајн је немоћ мишљења исповедио простом,
детињом реченицом: ”Оно о чему се не може говорити, о томе
се мора ћутати.” Рацио, од схоластике хипертрофиран, потонуо
је у мору стида због своје немоћи. Показало се да сваки логички
систем почива на вери. Али то није било утешно. Ако у основи
логике једне идеологије, каква је нацизам, стоји теза да су Нем-
ци виша раса, која има право на ”животни простор” по цену
истребљења Јевреја, Словена и Цигана, онда логика постаје
индустрија тенкова, топова и митраљеза, а силогизми цигле
логора Аушвиц. Из премиса, као из лажних тушева у гасним ко-
морама, истиче шиштави смрад отрова. Утопијска мисао, мисао
земље Недођије, савршена је ако се заборави њен основни акси-
ом: човек је апстракција (било да је реч о апстрактној јединки
– грађанину, слободном, једнаком, свачијем брату, у чије име су
француски револуционари убили милион људи, било да је реч о
”човеку ослобођеног рада” кога НКВД ослобађа гулагом).
Апстрактни еveryman је калуп према коме се сви морају об-
ликовати; одлична прилика за Штајнбрехера. Идеални човек
утопије је логораш. Без имена, с бројем, радан, без права да пи-
та, да се чуди, да верује, воли и нада се, изврсно уклопљен у сис-
тем, срећан кад добије порцију више. Трпковић је био човек прет-
ходног система; да није било демонског кишобрана, он би био
идеалан и у наредном систему. Канцеларијски  еveryman-и су
свагда потребни. Међутим, нацизам је био ватрена, прождирућа
утопија: улазећи у њен систем, Трпковић не може да пређе са
својих редовних канцеларијских фреквенција на фреквенције
SS полиције. Пре но што га стрељају, он је већ мртав. Његово
срце је покушало да достигне високонапонску учесталост ис-
тражног поступка и згрчило се у том покушају. организујући
фарсу погубљења, велики инквизитор Штајнбрехер, свестан ла-
жи којој служи, разобличава почетни аксиом самог система на-
цистичке утопије. Претендујући да зна тајну историје, нацизам,
који је изградио монументалне кулисе (”хиљадугодишњи Рајх”)
показује се као образина иза које се кези цинична свест о немо-
гућности коначног остварења смисла у историјском времену.

Признање
Признање, по Штајнбрехеру, не припада свету стварности. То, ме-
ђутим, не значи да не припада свету објективног, ако објектив-
ност појмимо као други пол односа господар – роб. Субјекат (го-
сподар) поседује ”вишак” себе, а објекат (роб) има ”мањак” себе.
У празнину, у недостатак онога што припада објекту, може се
учитати све што господар хоће. Субјекат (Штајнбрехер, полица-
јац као такав) има право на учитавање; објекат (Трипковић,
еveryman) прима учитано као modus cognoscendi. Изгубивши до-
тадашњу перцепцију, он се мири с новом, у којој нужно препо-
знаје себе као кривца.
Дакле:

1)Преузети туђу стварност значи бити лишен себе, немати себе.
И Рутковски, хтео не хтео, преузима туђу стварност. Њему је, ло-
гиком живота или логиком сотије, фарсе, историјског каламбу-
ра, одређено да буде дијалектичка синтеза западне традиције:
социјално  хришћанске, дводимензионално хуманистичке, која је
веровала у ”Свето римско царство” (и утопије типа јоакинизма)
и атеистичке, секуларно  просветитељске, која се дионизијски
распомамила у Ничеу. Он не успева да себе превазиђе и постаје
роб Штајнбрехера: насмејао се када су убијали Трпковића.

2) Увиђање сопствене кривице у објективном простору злочина
И Рутковски је увидео да је крив: пун недоумица, он пада у понор
пристајања на злочин. Опет победа пуковника: намећући му своју
логику, он га је исцрпео као људско биће и увео га у простор меха-
ницистичке апстракције. Рутковски је постао ламетријевска ма-
шина. Оно мало савести која није сажежена у свеопштем пожару
математички прецизне тортуре осудиће га на лудило.

3) Павловљев пас
Сијалица која је изазивала лучење пљувачке у мозгу Рутков-
ског (пљувачка – отпор систему, навала субјективности) била је
реч логика.

4) Надраживање свести
Вешто, песнички, сањарски, виртуозно, Штајнбрехер је био де-
мијург Рутковскове свести. Из ње је најзад шикнуо млаз демон-
ског. Смејући се Трпковићу, Рутковски се смејао себи. Хуманизам
Европе признао је своју немоћ пред крвавом тајном историје.

Кишобран
Кишобран је аксиом који припада другом систему; макар за
Рутковског. Могао је постати ован који руши тврђаву штајнбре-
херовског рационализма. Али његова нада је узалудна: Штајн-
брехер је у стању да од тог кишобрана направи још један случај.
У полицијском уставу пише да је сваки предмет који се нађе код
окривљеног доказ његове кривице. Кишобран је ново зрно пра-
шине око кога ће шкољка полицијске принуде створити црни
бисер признања (каква патетична, европско  хуманистичка рече-
ница!). Што се Трпковића тиче, за њега и његову породицу ки-
шобран је усудни знак, омен, артефакт из пакла, доказ да се сва-
кодневица може улити у бујицу непојамних страдања. Па ипак,
каквој стварности кишобран заиста припада?