Сумрак логике

Трипковић је канцеларијски објекат исто колико и Гогољев
Акакије Акакијевич. Уредни преписивач аката савршено при-
пада канцеларији. Он је део инвентара. За њега је кишобран чу-
довиште паклене туђине.
Конрад Рутковски живи у систему западне интелектуалне
традиције. Иако поштује војничку дисциплину, поредак и строј,
у њему има бар мало од старих добрих француских моралиста.
У Адаму Трпковићу он препознаје нешто од првобитно невиног
(макар неко невин, несамлевен), нешто од болећивог племени-
тог дивљака Русоовог. Зато жели да га ослободи. Хуманистичке
традиције Европе буне се против окова полицијског есхатона.
Али, као што рекосмо, кишобран се савршено уклапа у сис-
тем пуковника Штајнбрехера. То значи да: 1) у свету Адама
Трпковића Штајнбрехер јесте чудовишно биће из понора, па-
клена сила која растаче целину свакодневице; 2) у свету Рут-
ковског, Штајнбрехер је коначни сусрет с ”пропашћу Запада”. У
свом, пред лудило писаном, тестаменту, Ниче тврди да фило-
зофира чекићем. Разбијач камена, Штајнбрехер, и философира
и дела чекићем.
Дакле, кишобран је откривање силине оностраног зла које
ништи све пред собом, растварајући пакленом киселином пер-
цепцију смисла код Трпковића и Рутковског.
Средњовековна схоластика и плитки римокатолички хума-
низам претворен у идолатрију ренесансног антропоцентризма
пишу нам тајну Запада немирном руком Конрадовом: идеали
”ружичастог хришћанства” (Леонтјев), руше се у прах и пепео.

Киша
Роман ”Како упокојити вампира” је меланхоличан. У Трпкови-
ћевом животу стално пада киша, сведочи Рутковски.
Меланхолија стоји на почетку нововековне западне мисли
и учености: гледа нас, окружена књигама, ретортама и матема-
тичким прибором с Дирерове графике. У Пекићевом роману је
све сиво и суморно: у Трпковићевом – Акакијевичевом шињелу,
у челично сивим очима пуковникове логике, у души Рутковског.
Меланхолија је сета, сећање на сјај трансцендентног, сећање на
Бога, сећање на првог Адама. Меланхолија је осећај индивидуе
која не жели да се поклони логици тоталитарног система, али
нема своју вертикалу.
Достојевски, који је, у ”Записима из подземља”, тврдио да је
2 + 2 = 4 мангуп који пљује на све, уочио је суштину меланхолије
као немоћ побуне воље против ”кристалног дворца” утопије.
Његов записничар из подземља вели да је зао и болестан чо-
век, који мисли да га боли јетра (а средњовековни уџбеници
меланхолију су препознали као ”болест црне жучи”). Такав је
и Рутковски: без снаге да сруши кристални дворац, он утоне у
лудило и сруши самог себе.

Додатак већ реченом (за будуће истраживаче)
У својој незаобилазној студији ”Бог и познање стварности” (God
and the Knowledge of Reality, Basic Books, inc., New York 1973),
Томас Молнар настоји (и успева) да открије везу између ново-
вековне филозофије и гностицизма, као и разлоге због којих
је нововековна мисао давала основе за настанак тоталитарних
идеологија и пракси.
По Молнару, многи филозофи своју реч нису сматрали љу-
дском речју, него својеврсном тишином кроз коју је прогова-
рала надиндивидуална стварност историје. Због тога, као у хе-
гелијанству, оно што филозоф открива у процесу мишљења би-
ва примењено на структуру света. Али ако су свет и историја са-
мо стадијуми раскривања Апсолутног духа (као код гностика,
који су веровали да је могуће открити скривено јединство све-
та продирањем иза космичких феномена), онда, по Молнару,
морамо закључити, ”као и хинду-мистицизам и остале езоте-
ријске доктрине, да су и једно и друго утваре, замке за ја, док је
само ја замка за Светску душу”.
Гностицизам филозофа заснивао се увек на претпоставци да
је свет несавршен, а ум божански, и да је свет могуће променити
умом. Шелинг је тврдио да у идеалном поретку, неће више бити
разлике између ”света мисли и света стварности”. Због тога,
исцељујући човечанство у океану Ума, Шелингов филозоф, као
лекар, нежним рукама лечи дубоке ране људске свести.
Хегел, исти онај што је тврдио да је све умно стварно и све
стварно умно, видео је, као тридесетшестогодишњак, у Наполео-
новом јахању кроз Јену, тријумф Духа који води стварању једин-
ствене светске државе.
Попут гностика, који су веровали да је Бог одвојен од Своје
суштине и може поново бити спасен само ако се разбацане крхо-
тине, Пнеума, заточене у телима, поново сједине, леви хегели-
јанци су веровали у Бога расутог у човечанству. Тако је Бруно
Бауер тврдио да су Бог сви духови који су се игда појавили на
земљи, док у Хегелу Бог није постао ”свестан себе”, а Фојербах
је доказивао да је Бог само човечанство. То јест, како је Хегел
писао Шелингу још 1795. године: ”Нема другог света изнад чула
осим света апсолутног ЈА. И апсолутно ЈА јесте Бог.”
По Молнару, циљ субјективистичке философије јесте ”квази-
мистичко јединство између апсолутизованог субјекта и објек-
тивног света и његове историје, јединство које Хегел зове апсо-
лутно знање (Wirkliches Wissen), и које је такође врхунски циљ
гностичара”.
У том смислу, за Хегела је Наполеон, као творац пројекта је-
динствене светске државе, био ”откривени Бог”; а за марксисту
Ернста Блоха, ”значење људске историје је у изградњи заједнице
слободе” – и у једном и другом случају верује се у ”крај историје”,
после кога ће човек постати ”постфилозофичан” (размишљаће,
али ће загонетка историје бити решена).
Снови о ”крају историје” почели су давно: следбеници хилија-
сте Јоакима да Фјоре веровали су у ”Завет Светог духа” и идеал-
ну миленаристичку заједницу. Агрипа од Нетесхајма надао се
савршеном друштву којим ће владати људи посвећени у магију,
градитељи ”религије ума”. Пре Хегела, Ђордано Бруно је, на осно-
ву религије Хермеса Трисмегиста, желео да изради заједницу са-
вршених, којој би он био на челу. А Кампанела је ”град сунца” за-
мишљао као подељен на седам делова, посвећених ”седморици
пророка” (попут Мојсија, Озириса и Мухамеда). Њиме је треба-
ло владати ”законима природне магије у зависности од звезда”
(Френсис Јејтс). Овом ”ecclesia spiritualis” управља сунчев жрец,
помоћу Силе, Мудрости и Љубави.
Код розенкројцерског идеолога Јохана Валентина Андреа, у
”Опису христијанополиске републике”, говори се о друштву које
ће ваплотити интегрално хришћанство, за разлику од садашњег,
пуног зла. Државом би управљао ”бог”, велики метафизичар, ко-
га бира народ.
Све утопије су веровале у безличне људе, слободне од себич-
ности, без имовине. И онда је Хегел закључио да историја пре-
стаје ако је Дух стечен. Молнар зато уочава да је утопија ”опис и
симбол, неко може да каже – мапа, савршеног онтолошког стату-
са”. А то је претензија прагреха човековог, гордости – покушаја
самообоготворења, нестанка свести о томе да Бог и ја нисмо
једно по природи, него само у љубавеном општењу. Јер, по Мол-
нару: ”ако предуго и прејако олако узимамо тврдњу да је Бог у
нама, предуга присност чини да Његов лик ишчезава. На из-
вестан начин ми тада желимо да одемо с оне стране Бога, с оне
стране самих себе који смо Бог – не само владајући у уређеном
космосу који нам је претходио, него стварајући космос у складу
с унутрашњим поретком. (…) ’Врата перцепције’ се широм
отварају и личност се губи у самопосматрању, или, што се своди
на исто, зија право у ништавило.”
А то се десило Рутковском, зар не?