12.
Радомир Батуран

Ватроусти Момир или Виј песника из Морачке теме

Момир Војводић, ”истински je Метохијац, а судбински Морача-
нин”, како сам омеђује своје битије у био-библиографији на кра-
ју својих књига. Избегао је из родне Метохије када је имао две
године, с породицом својих родитеља и свих ”етнички очишће-
них” од дивљих Арнаута који своје национално коло ”Шота” стра-
сно играју на лешевима Срба, уз одсјај пламена с цркава које су
им попалили. Избегао је будући песник, ”оцу на руци, од звона
Дечана звонима Мораче.
Беседу о поезији Момира Војводића насловили смо: Ватроу-
сти Момир или Виј песника из морачке Томе.
Крстили смо га именом Ватроусти, што смо, опет, преузели
из његових песама које су, скоро, неизбројиве. И књиге које је до
сада написао једва смо избројали: числом 43! Налазимо да је ово
његово ново име пунозначна метафора која обухвата сву његову
људску и песничку експресију, поетику и његово целокупно
песништво од Светигоре и Гробослова, преко Гласа вучје горе и
Азбучника до Вија, Ребара Проклетија и Песника искона. У свим
тим књигама бори се против зла певањем. Управо онако како
императивно казује у песми Љубиће те зверке, ватроусти:

”Зини, заусти, изусти, пусти,
Спламсај густу таму, ватроусти!
(…)
Ни пред зуболомцима не ћути.”

А зуболомаца је он имао и превише: од полувековних Брозо-
вих чета милиције, преко маловечне Слободанове полиције, до
Милове неограничене државне мафије. Можда му најтеже пада
зуболомњава најновијег накота ”вампирске деце” која хоће ”у
Европу без ребара” и без душе. Али Вратоусти Момир никада ни-
је устукнуо пред злом народнијем. Достојно он носи титулу
једног од ”најкарактернијих песника” коју му је доделио његов
златоусти професор Рашко Димитријевић пре више деценија.
О чему је Вратоусти певао у толиким књигама током својих се-
дамдесет година ”борбе непрестане на земљи надутој од накота”?
Певао је о љубави у својим љубве словима; у више књига о
томе како му отимају отаџбину од рођења; у својим гробословима
о гробовима и ”псећем гробљу”; о ”спасавању ријечи закључаних
у камену”; о ”разбратном језику и ножу”; о ”српском језику што
вапи с крста” док га сви секу и краду, а песници српски и њихов
народ не дају да труне, па он трајно ”носи своје небо на три
прста”. Вратоусти нас позива да се вратимо ”језику времена у
ком бејасмо браћа”, а не ”да још грејемо браћу, орну да се сатру”;
да ”не гинемо за онога који нам иште братско срце”; да не будемо
”све већи јунаци на браћи”; и да ”дрхтигузе не бирамо за вође”.
Често Вратоусти Момир ”потура небо с рамена” и покушава
да ”окрене безумље у умље” јер је искусио да ”сјене наше иду за
нашим сјенама”.
А српском искону, духовном и државном чворишту, које се
непрестано завезује и одвезује у митском и историјском кругу
стварања и разарања док ”изгони воду из Ситнице” крвљу својих
синова, својој отетој темељној земљи посветио је више књига:
Жертвено поље – Бој на Косову, Божурово царство и Жертвено
Поље Косово – антологију песама о Косову од 1389. до 1989. У свим
овим књигама доминирају два рефрена – метафоре, у више вари-
јација. Први је: ”Крв изгони воду из Ситнице”, а други: ”Косово је
васионе рана”. Први је салио сам Војводић из оног уклетог кру-
га, који се стварносно, а не митски пречесто отвара и затвара и
нашом крвљу препира косовску реку пакла. А другу метафору
преузео је од Швајцарца Арџибалда Рајса, који је прошао српску
Голготу и вратио се да ослобађа Србију и остао у њој до скон-
чања. ”Косово је рана васионе” изрекао је Рајс, а цитирао Момир
у више песама, али и гномски поентирао сву метафизику страда-
ња, патње, бола, поклича и ропца, уздаха и узлета, Наде и Удеса
ове отете темељне српске земље. Колика ли је Косово рана васи-
оне овог смрдљивог америчко-европског поднебља данас ?
После ватроустих апотеоза Косову, попут ових: ”Косовскога
Христа крај је страшан”; ”Србија је село без Косова”, ”Косово је
кнез свих српских речи”, ”Од Косова нема лепше круне”, пара-
доксално и српској традицији и америчко-европској фамозној
историји (у којој је ”историјско” све што они превале преко уста
и бомбе!), Вратоусти Момир извија и оптимистичке алузије и
Српству и свету: ”Косовски бој ближи се почетку”, ”Неће Срби
проћи ко Хазари”. Војводићеве песме носе неку тајну ватру ”сун-
ца испод сача” и ”искре у кремену”.
Оним другим, описним именом, из наслова ове беседе и ком-
плетног представљања стваралачке личности и дела Момира
Војводића овде у Торонту, желимо да нагласимо да је он српски
Овидије из морачке Томе. Имао је и Ватроусти Момир свог им-
ператора и своју Тому. Император је Броз, а Тома Морача. Из
Мораче Момир извија свој песнички виј, ево, више од пола века.
А шта је ”виј” Момира Војводића? Не морамо нагађати, сам
песник нам је показао у својој истоименој збирци  коју му је
објавила Српска књижевна задруга 2003. године. У посвети, коју
ми је написао у поклоњеном примерку ове књиге када смо се
срели после две деценије, стоји: ”Радомире, виј је мој дах”. И
ништа више. Довољан траг до човека и песника. Док ишчтавамо
песме из ове књижице, откривамо да је Ватроусти Момир соп-
ственим вијом, извијањем језика у звучне слике ”дозивао уснуле
свјетове”, како сам каже. Виј је песников дах, звучна емфаза оног

Pages: [ 1 ] [ 2 ] [ 3 ] [ 4 ] [ 5 ] [ 6 ]

Слични текстови


Владимир Димитријевић
Писма младом (и убрзо пропалом) песнику

Данко Камчевски
Речник технологије: дијамантска сутра

Давор Миличевић
Нека буде што бити не може

Коментари

Leave a Reply

ДОНАЦИЈЕ

Претплатите се и дарујте независни часописи Људи говоре, да бисмо трајали заједно

даље

Људи говоре је српски загранични часопис за књижевност и културу који излази у Торонту од 2008.године. Поред књижевности и уметности, бави се свим областима које чине културу српског народа.

У часопису је петнаестак рубрика и свака почиње са по једном репродукцијом слика уметника о коме се пише у том броју. Излази 4 пута годишње на 150 страна, а некада и као двоброј на 300 страна.

Циљ му је да повеже српске писце и читаоце ма где они живели. Његова основна уређивачка начела су: естетско, етичко и духовно јединство.

Уредништво

Мило Ломпар
главни и одговорни уредник
(Београд, Србија)

Радомир Батуран
уредник српске секције и дијаспоре
(Торонто, Канада)

Владимир Димитријевић
оперативни уредник за матичне земље
(Чачак, Србија)

Никол Марковић
уредник енглеске секције и секретар Уредништва
(Торонто, Канада)

Уредници рубрика

Александар Петровић
Београд, Србија

Небојша Радић
Кембриџ, Енглеска

Жељко Продановић
Окланд, Нови Зеланд

Џонатан Лок Харт
Торонто, Канада

Жељко Родић
Оквил, Канада

Милорад Преловић
Торонто, Канада

Никола Глигоревић
Торонто, Канада

Лектори

Душица Ивановић
Торонто

Сања Крстоношић
Торонто

Александра Крстовић
Торонто

Графички дизајн

Антоније Батуран
Лондон

Технички уредник

Радмило Вишњевац
Торонто

Издавач

Часопис "Људи говоре"
The Journal "People Say"

477 Milverton Blvd.
Toronto ON,
M4C 1X4 Canada

Маркетинг

Маја Прелић
Торонто, Канада maya.prelic@hotmail.com

Контакт

Никол Марковић, секретар
т: 416 823 8121


Радомир Батуран, oперативни уредник
т: 416 558 0587


477 Milverton Blvd. Toronto,
On. M4C 1X4, Canada

rabbaturan@gmail.com nikol_markovic@hotmail.com casopisljudigovore@gmail.com ljudigovore.com


ISSN 1925-5667

© људи говоре 2026