Балада о Милутину Чарнојевићу или новобеоградски постмодернистички мит

Одговор на чланак проф. др Александра Јеркова ”Шумадијски мит”, посвећен недавно преминулом српском писцу Данку Поповићу
(НИН, 27. август 2009, стр. 50-51)

Поштовање према свом некадашњем професору и доказ да се нешто и научило требало би поднети управо на један слободно-мислећи и дијалошки начин. То што је др Александар Јерков високо-уважени професор српске књижевности и језика и тумач српске књижевности од великог ауторитета не значи да је свака његова оцена исправна и неупитна. У том смислу, довољно је да се сетимо
великог Скерлића и његових страховитих промашаја у погледу одређених, касније се испоставило величина српске књижевности, попут српске средњовековне књижевности или Диса. Дакле, грешио је много велики Скерлић и уназад и унапред, а нашем уваженом професору Јеркову може да служи на част да га упоре-димо са Скерлићевим значајем, иако и са системом његових погрешних интерпретација.

Наиме, Скерлић није грешио случајно, из неког незнања или површности, јер један такав ум то себи не би дозволио. Скерлић је грешио намерно, из идеолошких, пропагандних и дидактичких разлога. Није желео само да тумачи и оцењује, већ апсолутно вреднује и усмерава српску књижевност у оном правцу који је сматрао најбољим. А никада књижевност није могла да живи пуним плућима ако су јој задавали идеолошке оквире и позивали је на служење одређеној пропагандно-дидактичкој сврси. У његово време то је био позитивизам, доситејевски здрав разум, западна просвећеност и одушевљена вера у прогрес.

Зашто сам се уопште досетио Скерлића у вези са проф. др Јерковим? Из тог разлога што сматрам да се Професор огрешио о Данка Поповића скерлићевски сурово и неистинито, а да се разлог овом чину крије у новим идеолошким интересима и пропа-гандно-дидактичким намерама постмодернизма. У наше време овај идеолошки концепт доводи у питање смисао, значај и кохерентност сваке традиционалне слике света, философије живота и система вредности, подједнако идеолошки задрто и неодступно као Скерлић у своје време, настојећи да докаже да нешто заиста не може да постоји а да има смисао којим себе превазилази. Дакле, по овом учењу, може да постоји само оно што или има више смисаоних значења која се онда међусобно релативизују и потиру, или уопште нема смисла. Време је да се изнова изборимо за деидеологизацију књижевне критике и повратак могућности смисла постојања, свуда - па и у књижевности.

Смрти нема, има само цензура

То да смрти нема не верује само Црњански, већ, не рачунајући постмодернисте, и сви други верујући људи света. Не можемо се сложити да се баш нико није вратио из сенке смрти и о њој посведочио, макар позивајући се на светску литературу и Свете Књиге разних религија, ако не Свете Мошти Православне цркве или сведоке клиничке смрти.

Ако нечија смрт с правом не треба да буде прилика за неумес-не и претеране жалопојке, признања и свечаности, она свакако не сме бити ни повод за неутемељену идеолошку критику њего-вог дела. Посебно ако се ради о књижевнику и књижевном делу који су постали, по Критичаревим речима, ”друштвени, историј-ски и идеолошки знак”.

Лако ћемо се сложити са Професором да је у овом часу најва-жније ново читање самога дела, а не учвршћивање његовог пози-тивног или негативног одјека, посебно пошто се од ових одјека слабије распознаје дело о коме је реч. Али, биће да управо оно за шта се залаже Професор није урадио: није узео да поново прочита ”Књигу о Милутину”, већ је наставио да се бави идеолошким
предрасудама са обе стране. А то што, по Професоровим речима, ове некада изузетно популарне и најтиражније српске књиге више нема у књижарама, што би могло да сугерише да је време трајања тога штива прошло и нова читалачка покољења у њој немају шта да пронађу, могло би се заправо окренути управо у корист Данка Поповића као једног од последњих аутентичних великих српских дисидената.

Право питање и гласи зашто нема ове књиге у књижарама? Зашто је нема у ученичкој лектири? Када смо последњи пут негде прочитали интервју са Данком Поповићем, када видели ТВ емисију о њему, када чули да га је неко од оних који су деценијама седели под његовим чувеним дрветом у дворишту породичне куће у Аранђеловцу уопште питао за мишљење о актуелним дру-штвеним и политичким проблемима? А имало је итекако шта да се чује од овога народног мудраца до последњих дана његовог живота. Али, сада је то потпуно јасно, неко није желео да се чује глас Данка Поповића, да се чује глас државотворне Шумадије, да се чује аутентично и добронамерно опозиционо мишљење, да нове генерације добију Учитеља који није тражио ништа за себе (па чак ни пензију заслужног грађанина и уметника), а све је дао Србији. То није пример који треба да буде познат нашој јавности и Данко Поповић је умро као забрањени мислилац. Испунио је тако своју судбину до краја, без остатка и мане.

А да је било другачије, владајућа српска културна политика прештампала би изнова сва дела Данка Поповића, уврстила га у лектиру, направила о њему документарни филм као о српском великану новијег доба, и онда нека нове генерације процене да ли је време трајања тога штива прошло или у њему имају шта да пронађу? То у овом часу они немају могућност да ураде.

Шумадијска тужбалица

Немамо овде времена, а требало би, позабавити се и другим де-
лима Данка Поповића, као што је дирљива ”Кућа Лукића”, шума-дијска прозна тужбалица о празним српским селима и пуном расејању, написана још 1980, далеко пре великог финала опште срп-
ске дезинтеграције деведесетих година прошлог века. Да се овога пута задржимо само на томе да би заиста изнова требало прочитати ”Књигу о Милутину”. Није у питању, како се обично сматрало и сматра, нити антиратна левичарска поема, нити нови национални еп у прози. Ради се о модерном сказу у коме је испричан један буран и максимално проживљен лични живот и многа колективна страдања и смрти, и који није у идеолошкој већ у исповедној функцији друштвеног самопреиспитивања. Оно право и обавеза који су нам још увек умногоме ускраћени.