Балада о Милутину Чарнојевићу или новобеоградски постмодернистички мит

У питању је уствари ”Дневник о Милутину”, другој страни Чарнојевићеве личности, која није отишла у сеобе и која је остала у Србији да живи и претрајава све друштвене и историјске невоље. Ова страна српског националног лика или је била запостав-љена и заборављена претходних векова, или није имала право грађанства последњих деценија прошлог века. Шта је друго Данко Поповић него велики књижевник који је овој теми дао легитимитет у историји српске књижевности? И то што је он постао велики књижевник из Шумадије и на шумадијске теме, значи ли ишта друго изузев да је Шумадији издао држављанство српске књижевности, на потпуно идентичан начин на који су Јанко Веселиновић, Марко Миљанов, Симо Матавуљ, Петар Кочић, Бора Станковић, Милош Црњански, Исидора Секулић, Григорије Божовић или Иво Андрић уградили друге српске земље и крајине у географију српске књижевности. Можда је то и био највећи грех и јерес Данка Поповића у времену у коме се појавио као писац. И ту се негде суштински заиграла та чудна игра између његовог порекла, књижевног дела и идеолошке цензуре.

Јер Шумадија је у последњих пола века била главни простор непоклекнутог Српства. Пошто су велики политички експерименти производње нових језика, књижевности, култура, нација, цркава и држава на вековним територијама српског народа већ били поприлично поодмакли, једино Шумадија је остала непо-корена. Када се узме у обзир да су из Шумадије потекли сви највећи српски устанци и вођи, од Карађорђа, преко Милоша, до Драже, а да то са собом генетски носи известан опозициони бунт
и државотворну националну свест, онда је потпуно јасно зашто је Шумадију требало пацификовати, одстранити из друштвене пажње, маргинализовати, као и зашто села на Равној Гори донедавно нису имала ни пут, ни струју, ни телефон. И у таквом једном пројекту и часу одједанпут се појављује писац који хоће да стварносним књижевним језиком говори о прошлости, са-дашњости и будућности Шумадије/Србије, нецензурисаним и аутентичним гласом шумадијских сељака, који се нису штедели да критикују никога ко је за критику до Бога: од некадашњих српских краљева (са којима су били рођаци и комшије) до Црвеног Краља који је био недодирљив. Разумљиво је онда и зашто је Данко Поповић постао најтиражнији писац, на кога су Шу-мадија и читаво Српство толико чекали, и зашто је толико сметао и морао умрети прећутан у нашем времену када идеја Шума-дије исто тако нуди опасне лекције и примере.

Нема потребе посезати за својеврсним критичарским расизмом и оцењивати да је ”Књига о Милутину” у своје време привук-ла читаоце који иначе не маре много за књижевност, и мерити однос између популарности и вредности овога књижевног дела. Његова популарност свакако јесте део специфичног политичко-историјског тренутка у коме се дело појавило, али то ништа не утиче на његову вредност, чак може да служи на част ауторовој храбрости и аутентичности. А његова књижевна вредност нади-лази тај и сваки други историјски тренутак, на исти начин на који ”Дневник о Чарнојевићу” надилази контекст Првог светског рата. С тим што је познато дело Црњанског део светског књиже-вног правца и манира тога времена који су и на њега утицали, а дело Данка Поповића је самоникло. А то да ли ”Књига о Милутину” може да има и читалачку публику ван Србије опет зависи од културне политике, односно у нашем случају цензуре којој су изложени да буду више превођени и пласирани по свету и Милош Црњански и Данко Поповић. Милутин Чарнојевић, та пуноћа српског националног и књижевног идентитета, још увек нема права да постане познат свету.

Критичарске идеолошке предрасуде

Апсолутно не стоји шумадијског сељака Милутина, који је тек добио право гласа у књижевности и не претендује ништа друго сем да се и његова прича чује, доводити у контекст ”спасоносног
сељаштва” или ”пропале ускогрудости и затуцаности”. Он нема намеру нити да постане свезнајући интелектуалац, нити паметњаковић-државник, нити потенцијални терориста због разоча-рања у идеале. Али осећа дужност да исприча своју и колективну истину. Он не може да прећути српска страдања, политичке погрешке и наивности, лажна ослобођења и идеолошке тортуре, или било коју врсту ненародне власти у 20. веку. Заборавило се у међувремену да Милутин није залутао у другу половину 20. века, већ да он своју исповест започиње са робије. И ова тамни-ца јесте сјајно одабрано књижевно место живљења српског националног идентитета кроз готово цео прошли век.

Потпуно је, притом, социјално некоректно у Милутину тражити неку тзв. сељачку здраву памет која пркоси велеградској елити и тежи да буде темељ државе. Иронија која каже ”да се слушала сељачка мисао Шумадије, свима би било и боље и паметније” увредљива је из више разлога: прво, та памет и шумадијски колективни ум, какви год да су, не само да се нису слушали у Срби-ји већ су у крви и сваковрсној репресији гушени и до данас понижени и остављени пропасти, а, друго, код Милутина нема те варошке потребе за идеологизацијом и доминацијом. Он је само сведок времена и покушај наравоученија, за оне који имају очи да виде и уши да чују. То је његов (и наш) историјски интерес, а друге идеолошке интересе он нема нити је икада имао.

Слободни српски сељак и слободни српски грађанин не ис-кључују један другог, а комунизам и глобализација искључују их обојицу. Њима је заједничка побожност, патриотизам, господство, гостопримство и слободарство. Завадити их може само неаутентично сељаштво и још више неаутентично грађанство, а заправо се и једноме и другоме ради о глави у Србији већ више од шест деценија.

Посебна подметачина у вези са овом књигом јесте да она про-мовише шумадијски локалпатриотизам. Где и када је речено да се Шумадија може развући да препокрије васколико Српство и да се све што је српско може сабити у меру Шумадије? Да ли је то Милутин игде рекао? Да ли то било који озбиљан Србин из Шумадије мисли? Да ли је то наша интенција када сведочимо о зна-чају књижевног дела Данка Поповића? Ова мисао није ништа друго него увредљива оптужба за географску и интелектуалну скученост, опасна инсинуација која води у нове поделе и раско-ле и не може доћи од некога ко је заинтересован за интегрално Српство и српске националне интересе данас и свагда.

Милутину се приговара и да представља мит о домаћину, који нема нити историјску уверљивост нити глобалну универзалност. Приговара му се некаква идеолошка пројекција, књижевна неубедљивост и одсуство уметничких резултата, а Данку Поповићу се претпостављају Киш, Пекић и Павић као много ближи ако не и равни ремек-делима светске литературе. Данко Поповић није претендовао да буде раван овим значајним именима српске књижевности, а његов Милутин није тражио светску славу. Обо-јица су желели једино да испричају једну обичну српску причу на коју су толико гадљиви сви они који су српском народу на најразличитије начине оспоравали могућност постојања и као на-рода и као државе. Зато је дошло до поистовећења између Милутинове и наше борбе за слободу и национално достојанство.

Слобода за Данка Поповића

Потребно је данас Данка Поповића ослободити из идеолошки обојене пројекције сваке врсте, па тако и ове постмодернистичке и новобеоградске. Посебно Шумадија (а са њом и у њој и Београд, који се изгледа стиди своје географске, ако не и друге, припадности Шумадији), а и читаво Српство нема десет Данка Поповића, нити озбиљну националну културну стратегију. Зато не смемо дозволити постмодернистичку спрдњу и игру са великанима српске књижевне мисли, и то не из поштовања према покојни-ку већ из елементарног самопоштовања. Зато је права реакција на смрт Данка Поповића захтев да ”Књига о Милутину” уђе у лектиру и тиме буде препуштена суду будућих генерација, а не идеолошком суду нашег времена.