Бошко Обрадовић
Балада о Милутину Чарнојевићу или новобеоградски постмодернистички мит
Одговор на чланак проф. др Александра Јеркова ”Шумадијски мит”, посвећен недавно преминулом српском писцу Данку Поповићу
(НИН, 27. август 2009, стр. 50-51)
Поштовање према свом некадашњем професору и доказ да се нешто и научило требало би поднети управо на један слободно-мислећи и дијалошки начин. То што је др Александар Јерков високо-уважени професор српске књижевности и језика и тумач српске књижевности од великог ауторитета не значи да је свака његова оцена исправна и неупитна. У том смислу, довољно је да се сетимо
великог Скерлића и његових страховитих промашаја у погледу одређених, касније се испоставило величина српске књижевности, попут српске средњовековне књижевности или Диса. Дакле, грешио је много велики Скерлић и уназад и унапред, а нашем уваженом професору Јеркову може да служи на част да га упоре-димо са Скерлићевим значајем, иако и са системом његових погрешних интерпретација.
Наиме, Скерлић није грешио случајно, из неког незнања или површности, јер један такав ум то себи не би дозволио. Скерлић је грешио намерно, из идеолошких, пропагандних и дидактичких разлога. Није желео само да тумачи и оцењује, већ апсолутно вреднује и усмерава српску књижевност у оном правцу који је сматрао најбољим. А никада књижевност није могла да живи пуним плућима ако су јој задавали идеолошке оквире и позивали је на служење одређеној пропагандно-дидактичкој сврси. У његово време то је био позитивизам, доситејевски здрав разум, западна просвећеност и одушевљена вера у прогрес.
Зашто сам се уопште досетио Скерлића у вези са проф. др Јерковим? Из тог разлога што сматрам да се Професор огрешио о Данка Поповића скерлићевски сурово и неистинито, а да се разлог овом чину крије у новим идеолошким интересима и пропа-гандно-дидактичким намерама постмодернизма. У наше време овај идеолошки концепт доводи у питање смисао, значај и кохерентност сваке традиционалне слике света, философије живота и система вредности, подједнако идеолошки задрто и неодступно као Скерлић у своје време, настојећи да докаже да нешто заиста не може да постоји а да има смисао којим себе превазилази. Дакле, по овом учењу, може да постоји само оно што или има више смисаоних значења која се онда међусобно релативизују и потиру, или уопште нема смисла. Време је да се изнова изборимо за деидеологизацију књижевне критике и повратак могућности смисла постојања, свуда – па и у књижевности.
Смрти нема, има само цензура
То да смрти нема не верује само Црњански, већ, не рачунајући постмодернисте, и сви други верујући људи света. Не можемо се сложити да се баш нико није вратио из сенке смрти и о њој посведочио, макар позивајући се на светску литературу и Свете Књиге разних религија, ако не Свете Мошти Православне цркве или сведоке клиничке смрти.
Ако нечија смрт с правом не треба да буде прилика за неумес-не и претеране жалопојке, признања и свечаности, она свакако не сме бити ни повод за неутемељену идеолошку критику њего-вог дела. Посебно ако се ради о књижевнику и књижевном делу који су постали, по Критичаревим речима, ”друштвени, историј-ски и идеолошки знак”.
Лако ћемо се сложити са Професором да је у овом часу најва-жније ново читање самога дела, а не учвршћивање његовог пози-тивног или негативног одјека, посебно пошто се од ових одјека слабије распознаје дело о коме је реч. Али, биће да управо оно за шта се залаже Професор није урадио: није узео да поново прочита ”Књигу о Милутину”, већ је наставио да се бави идеолошким
предрасудама са обе стране. А то што, по Професоровим речима, ове некада изузетно популарне и најтиражније српске књиге више нема у књижарама, што би могло да сугерише да је време трајања тога штива прошло и нова читалачка покољења у њој немају шта да пронађу, могло би се заправо окренути управо у корист Данка Поповића као једног од последњих аутентичних великих српских дисидената.
Право питање и гласи зашто нема ове књиге у књижарама? Зашто је нема у ученичкој лектири? Када смо последњи пут негде прочитали интервју са Данком Поповићем, када видели ТВ емисију о њему, када чули да га је неко од оних који су деценијама седели под његовим чувеним дрветом у дворишту породичне куће у Аранђеловцу уопште питао за мишљење о актуелним дру-штвеним и политичким проблемима? А имало је итекако шта да се чује од овога народног мудраца до последњих дана његовог живота. Али, сада је то потпуно јасно, неко није желео да се чује глас Данка Поповића, да се чује глас државотворне Шумадије, да се чује аутентично и добронамерно опозиционо мишљење, да нове генерације добију Учитеља који није тражио ништа за себе (па чак ни пензију заслужног грађанина и уметника), а све је дао Србији. То није пример који треба да буде познат нашој јавности и Данко Поповић је умро као забрањени мислилац. Испунио је тако своју судбину до краја, без остатка и мане.
А да је било другачије, владајућа српска културна политика прештампала би изнова сва дела Данка Поповића, уврстила га у лектиру, направила о њему документарни филм као о српском великану новијег доба, и онда нека нове генерације процене да ли је време трајања тога штива прошло или у њему имају шта да пронађу? То у овом часу они немају могућност да ураде.
Шумадијска тужбалица
Немамо овде времена, а требало би, позабавити се и другим де-
лима Данка Поповића, као што је дирљива ”Кућа Лукића”, шума-дијска прозна тужбалица о празним српским селима и пуном расејању, написана још 1980, далеко пре великог финала опште срп-
ске дезинтеграције деведесетих година прошлог века. Да се овога пута задржимо само на томе да би заиста изнова требало прочитати ”Књигу о Милутину”. Није у питању, како се обично сматрало и сматра, нити антиратна левичарска поема, нити нови национални еп у прози. Ради се о модерном сказу у коме је испричан један буран и максимално проживљен лични живот и многа колективна страдања и смрти, и који није у идеолошкој већ у исповедној функцији друштвеног самопреиспитивања. Оно право и обавеза који су нам још увек умногоме ускраћени.
Милун Костић
Приказ часописа „Људи говоре” у Дому св. епископа Николаја
Др Радомира Батурана, уредника часописа за књижевност и културу под називом ”Људи говоре” упознао сам августа месеца, пре две године у нашој цркви Св. Саве у Лондону.
Два дана пре нашег упознавања вршена је овде промоција ан-тологије метафизичког српког песништва ”Од Растака до Растка” Да не би било забуне, одмах да напоменем да се овде мисли од Растка Немањића, потоњег Св. Саве, па до међуратног песника Растка Петровића. Тада нисам могао бити присутан промоцији јер сам истога дана ишао у посету хашком осуђенику генералу Радиславу Крстићу у Дарам о чему ћете наћи мој запис у овом броју часописа који вам данас представљамо. Сутрадан смо се срели и разговарали.
Дакле, људи говоре али људи и записују оно што говоре или то неко други за њих чини.
Господин Батуран покреће у Канади часопис где сабира у њему оно што је највредније у књижевности која се данас ствара у Срба ма где живели, од традиционалних текстова до модерних
и постмодерних. Не заборавља он ни прећутану српску књижевност, ни прећутану ни актуелну историју.
Пред нама је данас 4. и 5. број часописа ”Људи говоре” који покрива пролеће и лето ове 2009. године. С обзиром на то да обрађује различите и многе теме, врло је значајан и занимљив. У њему ћете наћи поезију и прозу, есеје и критику, разговоре, језик и писмо, историју, филозофију, уметност, задужбинарство, полемике а наћи ћете и оно шта странци мисле о нама.
Истог дана када сам добио летошњи двоброј часописа ”Људи говоре” добио сам и телеграм да ми је брат умро. Једва сам нашао карту да заобилазним летом стигнем брату на сахрану. Часопис нисам ни отворио, само сам га счепао и убацио у торбу. Бољег саговорника нисам могао имати и у одласку и у повратку на овом тужном путу.
Часопис је садржајно врло богат и често узноси душу ка небеским висинама. Оплемењује мисао али и чува национална обе-лежја тако да не дозвољава да се Србин изгуби у мору новотарија, које желе да нас одвоје од духовног узрастања и патријархалног живота, а које нам намеће Нови светски поредак са жељом да од нас и свих других створи безобличну масу коју ће ставити у ”мелтинг пот” и месити онако како он то сматра да треба чинити. Треба створити, тако мисле они, новог човека али не ни надчо-века ни свечовека већ НЕЧОВЕКА без вере, без нације, без моралних принципа а, најважније им је, без Бога. Да ли нам је сад мало јасније стање у коме се савремени човек па и свет налазе?
Господин Батуран је окупио бројне сараднике, са свих меридијана и свих професија па је и садржина часописа изузетно занимљива, истинита и дубока. Довољно је само једно име као што је име Предрага Драгића Кијука, писца, књижевника и филозофа, чији је чланак ”Уморна цивилизација” објављен у овом броју. Прочитајмо га и замислимо се.
Савремени човек се толико материјализовао да је заборавио на Бога и на душу па би хтео да наметне снагу јаких новцем и влашћу, ако не милом оно силом: бомбама и разарањем. Треба збрисати све што стоји на путу њиховом поретку, тако мисле ти модерни безбожници. Тако они сами мисле али и заборављају да је Неко рекао: ”Без мене не можете ништа чинити”. А тај Неко је сам Господ Христос чије је трпљење велико али не и бесконачно.
Песници су опевали храборст српску за време НАТО агресије па зато прочитајмо и песму ”Бранков мост”. То је песма луде храбрости једног народа. Народа малог по броју али великог по духу. А то баш они хоће да нам затру. Мали смо али им много сметамо. Можда су знајући за то и изручили на нас толико бомби затрованих да би нас нервно разорили и постепено физички уништили. Али не, неће тако бити. Има нешто јаче и од атомске бомбе а то је вера наша у Христа у крст, вера у Правду чија ће победа сигурно бити на крају.
Овај број часописа је посебно интересантан зато што је велики део посвећен Радовану Караџићу под називом ”Радованове вечери” и то од 133. па до 287. стране.
Човек лекар, човек писац и песник, човек који силом прилика постаје и политичар, Радован Караџић, први председник Републике Српске, данас чека суд оних који га нусу разумели, оних
који нису ни хтели да га разумеју и не само њега него ни цео народ пред којим је стајао. Насилници никад нису могли да разумеју јунака који им се испречи на путу па нису ни њега. Једни га куде, други га хвале, једни га срозавају у понор, а други подижу у небо. Ипак, мала је раздаљина да знамо ко је у праву. Најзад, историја ће рећи свој суд о њему и верујемо да ће на крају бити на његовој страни. Радованове вечери у Канади описане у овом часопису о томе најбоље говоре.
Прочитајмо песму ”Радовану несмртном” Катарине Костић.
А потом прочитајмо ”Непролазну песму” песму Радована Караџића ”Дан”, или ”Поносну пјесму” Ранка Радовића или ”Знак против кога се говори” Бошка Обрадовића или ”Писмо ПЕН-у Канаде” др Радомира Батурана или ”Учитељ сутрашњег дана” Тиодора Росића, или песму ”Уочи Васкрса Београд” Андреја Базиловског. Једном речју, читајмо све у овом часопису јер имамо шта читати.
Да више не набрајам чланке и писце, једноставно читатјте и само читајте. Читајте али и памтите јер други хоће ”да нам укра-ду памћење”. Не дај, Боже, то би била највећа крађа у историји једног народа
Има ту и оних чланака који нас много наљуте као људе и као народ, али нас у извесном смислу и разбуде да се не успавамо. Прочитајте чланак Црна фантазија Александра Хемона па ће вам се сва крв узбудити како нитковски олајава једног човека али и цео српски народ и његову историју, поезију и прозу, хришћанску културу и њене темеље. Али зато ће му Ратом Будни одговорити чланком Хемонов Демонов гебелсовски агитпроп. Нека, добро је да је и то ушло у часопис да не мисле они који би хтели да нас успавају да су у томе успели. Жилав је наш народ, жилав и храбар и још у њему има оног исконског, божанског, праведног, људског. Ми још увек знамо да лето и јесен и све време Господ сазда и да је све у власти Његовој а не људској.
Можда се налазимо на ивици понора у који хоће да нас гурну они којима сметамо. Будимо храбри и издржљиви. Подигнимо главе и мисли Богу и Небу. Хватајмо се за сламку јер и она нас може спасити. Имајмо веру у Бога и себе јер ће тако они који нас гурају у понор претрчати и упасти сами у њега, и напунити га, тако да ми ту нећемо више ни имати места. Можда нам је и суђено да увек будемо на ивици понора али и да не пропаднемо све дотле докле се будемо држали за скут хаљине Господње, Његове правде и Његове победе. Горе главу, Народе Српски, па ма где био. Нека наши људи и даље говоре о себи али и о Богу јер тако само можемо заиста остати прави људи. Уосталом све је пролазно, само је Бог вечан. Не сумњајте у то.