Кустос Mезезија бележи

Мрзео је племство, а није марио ни за наклоност народа. Од свих је тражио покорност, а не љубав. Идеал му је била моћна Ви-
зантија. Зато је био немилосрдан према свима који су му угрожавали тај једини идеал – једнако према онима изнутра као и они-
ма споља. Ни великопоседницима, ни цркви – никоме, сем сво-јој Византији, није дао да се шири и богати.

Пошто је средио прилике у држави, окренуо се свом старом непријатељу Самуилу, који му је отео чак и колевку династије. У
пролеће 991. велики василевс Василије Други изјахао је кроз Тра-
јанову капију пред силном војском, водећи је, по други пут, да умири Балкан. И поново се вратио необављеног посла да би каз-нио фатимитас калифата који је продро у Сирију с небројеном војском из Египта, и запретио да ће спалити Антиохију. Приволевши калифата да се врати одакле је и дошао, Василије Други мо-
рао се винути на Кавказ, да би средио наше немирне Јермене и Иберијце. За то време Самуило је сишао на Пелопонез, на југу, покорио Драч и Зету, на западу, и поробио Рашку, на северу. Чим се вратио из Азије, године 1001. прекаљени војсковођа Василије Други кренуо је кроз Трајанова врата, по трећи пут, пред несагледивом војском да се свом жестином баци на Балкан.

Самуило је знао да Василије води другачије ратове од свих ца-рева и стратега. Не поштује годишња доба. Враћао се из рата тек када постигне циљ због којег је кренуо, макар то било и послије тридесет година. Рат против Самуила, као и све друге, водио је лично, по сопственом мотиву, стратегији и тактици. Најзад је по-
вратио Сардук, старе бугарске престонице: Плиску (Велику и Ма-
лу) и Прислав. Тако је Самуилу пресекао пут ка бугарским зем-
љама око Дунава. Бер му се предао. Сербију је прегазио на јуриш.
Отворио је пут за Тесалију, у којој је обновио своју власт за непу-
них месец дана. Поново се вратио у Македонију и крваво освојио утврђење Воден. Муњевито се стуштио на север и изненада на-
пао Видин на Дунаву. Држао га је у опсади месец дана, док се није предао. Прешао је Дунав, заваравајући Самуила да му оставља слободан пролаз за Једрене. Самуило се није двоумио. Једрене је
напао и опљачкао. С босфорске плаветне близине заголицао га је славни Константинов град. За то време, Василије се с војском сручио поново на југ. Код Скопља је згазио Самуилову војску на
Вардару. Скопље му је отворило капије 1004. године. Сада је, као у клешта, ухватио средиште Самуилове државе – од Скопља и од
Водена. Поставио је стајаћу војску у та два утврђена града. После четири године планског кидања, комад по комад, Другог бугарског царства и уклештења његовог престоничког језгра, овај чу-
десни цар-стратег повукао се на предах у Цариград. Остао је Самуило у сталној стрепњи и јаловој нади. Команданти су му се већ поколебали. Наш предак, кнез Мезезја, потомак Тигранове гране, из нужде заповедник драчке деспотовине, први прибеже царској војсци. Василије Други сада води статички рат са цари-
градског двора, са циљем да исцрпи противника. Презими укли-јештени Самуило у Прилепу, у сопственом страху и неверству колебљивих савезника. Рашки и зетски кнезови и њихов народ су га мрзели због невиђених зверстава која им је непрестано чи-
нио и после покоравања његовој сили. Наши Јермени су их крш-тавали, причешћивали и сахрањивали, а неки и командовали зет-
ским и драчким бродовима и рашким тврђавама.

Самозванца бугарског цара и његово царство мрцварио је та-
ко девет година велики василевс Василије Други. По четврти пут
изјездио је кроз Тројанову капију, одлучан да и са Самуилом и
са његовим Другим бугарским царством већ једном сконча. Ис-пред њега летела је порука стратезима: ”Згњечите гада!”. И они су она њихова клијешта, постављена прије девет година, једнако стезали и оштрили док сада нијесу и преоштрили и претегли до шкљоцања. Самуилову војску сатерали су међу кланце Бела-сице. Самуило се једва спасио бјегством у Прилеп. Изгинуло му
је више од пола војника и стратега, а четрнаест хиљада је зароб-љено. Цар-војник Василије Други наменио им је колективно му-чеништво. По други пут послао је поруку: ”Ослепите све, сем што ћете сваком стотом оставите по једно око да их могу довести до цара Гада Побегуље!” На улазу у кланац Урвеник, пред Василија изведоше везаног најхрабријег кометопула Мезезију, који им је
сам побио туце војника док га нијесу везали и оковали. Овај мој
веселик клече и рече да је Горен Мезезија, одметнути син комеса Мезезије који му је пре девет година без отпора предао Драч. Ка-
је се и трежи милост. Обећа да ће Оцу и Цару храбро служити до
гроба. Цар му лично одсече нос, а остави очи и уши. Утрпа му у вапијућа уста поруку за Самуила и рече: ”Судићу по начину ка-
ко ћеш предати ову поруку твом цару Гаду Побегуљи који те оста-
ви мени на милост”. Нареди да кометопула Мезезију поставе на чело поворке ослепљене војске.

У Самуилов логор у Прилепу доклимасала је искрвављена, бе-
зока поворка од четнаест хиљада војника и опколила Самуила. За-
вијали су мртвачким гласом:

– Хоћемо Цара! Хоћемо Цара! Самуило изађи!

И изађе он, с перјаницима, мрачан, повијен, утучен. Кад их виде, поче да завија шкрипећи зубима севајући очима пут неба: ”Ууу! Ухх! Узз! Кучкин син!”

Једнооки кометопуло Мезезија, лица скорелог у прстенасту красту око свитка пергамента у устима, заурла кроз своју наказну
трубу: ”Држ’ ову поруку, царе Гаде! Побегуљо! Од Правог Цара!”

Док је Самуилов први стратег срицао Василијеву поруку:

”Вепре! Убиј се, да ти лично не бих откинуо ту вепровску гла-
ву као овом твом храбром кометопулу нос!”

Самуило Силни још више се пови, севну очима ка земљи и зац-
виле. Уби га кап. Пао је на искрвављене груди и скорело лице у тру-
бу безносог кометопула Мезезију, око подне, 6. октобра 1014. године.

И тако сконча Самуилово Царство. Његовог сина наследника
Гаврила Радомира убио је Аонов син Јован Владислав. Иста судбина снашла је и зетског кнеза Јована Владимира, савезника василевса Василија Другог на почетку Самуиловог устанка, потом сужња Самуилова, па зета и савезника комеса од Зете.”

А шта раде Алијини синови и зетови, савезници и противници, сада и овде у Сарајеву? Да чујемо с њихових радио-станица:

Муслимански рапорт из Сарајева

Српски ћетници синоћ су мућки, по акшаму, киднаповали председника Предјседништва Босне и Херцеговине и његову кћерку Алму на Сарајвском аеродруму док су се враћали из мировне мисије по пријатељским исламским земљама Блиског и Средњег Истока. Брутални ћетнићки зликовци, Карађићеви бандити, спровели су нашег вољеног предсједника и његову невину кћерку у ћетнићку касарну у Лукавици, на окупираној територији, уз невиђену торту-
ру отмићара. У касарни су их држали цијелу ноћ. Рано јутрос на-
шег заробљеног предјседника посјетили су политићки представници и официри Унпрофора и строго захтијевали да се одмах осло-
боди и према њему поступа као према предсједнику државе признате од Уједињених нација. Пошто ћетници нијесу послушали ни највише представнике Мисије Уједињених нација у Босни и Хер-
цеговини, морало се преговарати са отмићарима. Договорено је
да се председник Изетбеговић и његова кћерка пребаце у градску
команду Југословенске народне армије, у Парку исламских муће-
ника. У колони с предсједником биће и представници Унпрофора
и њихова оклопна пратња и специјално одељење ћетнићких зликоваца. Председник Изетбеговић преговараће с Милошевићевим ге-
нералом Кукањцем. Подмукла ћетничка уцјена да главом гарантује предсједник дружаве коју је цијели свијет признао безбиједно извлаћење ћетнићких регрута, официра и комунистићког гене-рала из Команде града Сарајева и Дома Југословенске народне ар-
мије на окупирану ћетнићку територију. Умпрофор је срамно пристао на српску подмуклу уцјену, незапамћену и савременој историји. План њиховог извлачења и ослобођења нашег вољеног предсједника до у детаље је договорен с нашом владом, која је морала поклекнути.

И, ево, извјешћа, драги слушаоци, о тој нећувеној подвали ћет-
ника. Крећемо се десном обалом Миљацке и пратимо кретање ћетнићке колоне лијевом обалом ријеке према Врбања-мосту. На
ћелу колоне је мисија Умпрофора, за њима транспортер са њиховом пратњом, потом предсједник Изетбеговић и његова кћерка, а иза њих ћетнићки генерал Кукањац. Сви су они у засебним оклоп-
ним транспортерима. У пратњи су им њиови крволоћни специјал-
ци у специјалном возилу, три тенка и артиљериско оруђе, а на
зачељу колона моторних возила са спушћеним церадама. На Врба-
њи-мосту Умпрофорова и предсједникова оклопна кола скрећу дес-
но ка Марин-двору, по договору, а ћетнићки генерал и Карађићеви крволоћници продужавају право ка Грбавици коју су окупирали још на поћетку рата… Ћекај, ћека… Шућур Алаху! Нешто се догађа! Ћекај, ћекај… Јављају ми из Радио Сарајева да је успостављена веза између нашег дићног предсједника и његовог мудрог замје-ника, доктора Ганића… Дивно! Дивно! Велићанствено! Доктор с Берклија командује: ”Одсијеци колону!” Бљесак! Страшна експло-зија! Урнебес! Ћетнићки камиони лете у небо! Горе! Ватра плам-
ти средином колоне. Дим! Пуцњава! Паника с обје стране Миљац-ке. Угљенисана српска пашћад излијећу испод запаљених церада!…Алах је непобједљив! И велики! Никада као данас! Његова рука води нашег бесмртног предсједника и мудрог и храброг доктора!…Шућур Алаху!…