Отац Војислав Билбија у служби Бога и човека

У завршној години студија на Стоматолошком факултету у Београду 1968/9. насликао је тридесетак икона и прекрио их окованим металом, тзв. ризом. По завршетку студија осликава иконостас и фреске у олтарској апсиди Цркве Покрова Свете Богородице у Книну, потом иконостас српске цркве у Метковићу. Почетком седамдесетих слика двадесетак икона и окива их ризом у сребру. Већина од тих икона продате су у Америци. Али најзначајније иконе је отац Војо живописао током осамдесетих и почетком деведесетих, од којих се, можда, најлепше налазе у малој цркви на Врачару, поред Храма Светог Саве, и у Манастиру Студеници, изнад Кивота Светог Симеона. Реч је о иконама Пресвете Богородице са Богомладенцем Исусом Христом.

Пошто су му београдски спортски оци уништили успешну каријеру спортисте, одлази у Холандију 1972. године и ради као стоматолог, а од 1980 и као ђакон Српске Православне Цркве све до 1999. када га је лично Његова светост патријарх Павле рукоположио за јереја у СПЦ-у, у манастиру Милешева. Исте је године напустио посао стоматолога и посветио се пастирској дужности свештеника. Значи, коначно остварује му се сан да ради само за Бога и Човека, како отац Војо воли да каже.

– Посао зубара превише ме оптерећивао. Продао сам зубну ординацију и праксу и дошао да служим Богу и свом народу, из љубави, а не као плаћени свештеник. Двадесет година сам служио као ђакон у Оснабрику, Хановеру, Амстердаму, Бриселу, Дизелдорфу…, а као свештеник, ево, десет година у Ротердаму. Где год сам ишао, носио сам гитару, учио их вери, песми и музици и тако им чувао душу да не оболи од опаке депресије.

И заиста, отац Војо, поред гитаре, изврсно пева и уз гусле, антички српски инструмент, уз који је опевана пребогата српска историја, широка скала дубоких људских осећања и витешких подвига, како мушкараца тако и жена.

Судећи према крепкости његовог тела колико и духа, није он затурио ни своје спортске вештине као кондиционе вежбе.

Године 1972/3. ради Кивот светог Симеона Мироточивог за манастир Хиландар на Светој гори који је постављен на месту где је из његовог гроба изникла Света лоза. Да би га могао завршити, отворио је стоматолошку ординацију на Светој гори.

Тада је и започео да клеше и портрет св. Симеон у камену недалеко од Хиландара на коме је радио 17 година.

Духовнику и уметнику Билбији најдраже је дело Кивот Свете Анастасије. Радио га је четири године (1992 – 1996), уз сузе и молитву, а Кивот је притом радио њега, како каже сам уметник. Вајао га је у сребру. Кивот са моштима св. Анастасије, мајке Св. Саве, сада се налази у Студеници. Радио га је у сребру. Још ми је рекао да то није био он, отац Војо, како га сви зовемо, док је радио Кивот свете Анастасије, него је то била сасвим друга личност:

– Док ради своје дјело, умјетник је само медиј кроз који божанска идеја посредује. Дела у Славу Божју уметник ради рукама и срцем, без учешћа свог ега, и не потписује их. Чим бисмо их оптеретили својим именом и ауторским позвањем, не би то био дар Богу и свом народу, него својој сујети. Чим се умјетничко дјело врти око ега умјетника, није од Бога нити припада Богу већ егу умјетника – ја па ја. Наруџба долази кроз срце од Бога. Да би у страху Божијем ослободио дјело од себе, умјетник мора да узме готово испоснички ритам да би Бог имао места у њему. Тада се усредсређује сва стваралачка енергија на то дело. Кроз молитву уметник добија снагу само за следећи дан да настави стварање. Молитва мора бити свакодневна да би се, из дана у дан, додавала стваралачка енергија и добијала снага за наредни дан да уметник истраје и заврши дјело.

Молитвени уметник мора да се чува током стварања од свачега, а највише од себе, да би се очистио и очувао да Божију поруку пренесе и оваплоти у уметничком делу, али само чистим срцем и то као медиј.

Док сам радио Кивот свете Анастасије, ништа нисам бринуо. Стизало је сребро, злато, дијаманти са свих страна. Жене су скидале ланчиће, прстење, минђуше и поклањале их светој Анастасији. А када сам радио Кивот светог Симеона Мироточивог за манастир Хиландар, тајанствено сребро стизало је тајанственим путевима из Новог Брда. То нико не може поверовати, али вам посведочујем да сам добио сребро из 13. века за овај кивот. Када све саберем шта сам доживљавао током стварања ових кивота, просто не верујем да сам то ја, него и данас милим да је то био надахнут неко други.

А ево шта о сликару, иконописцу и склуптору пише др Жан Ларше у Каталогу за изложбу коју је имао у Луксембургу 2007. под називом ”Сребро у распознавању истине – Модерна хришћанска уметност преотојереја Војислава Билбије”:

”Моћно дело оца Билбије, снажно укорењено у Библији и у култури српског народа изражава свој дубок смисао људске заједнице, али и огромно саосећање за човечанство које пати. Оно поседује димензију једног Досто-јевског, зато што залази у унутрашњост људске душе, као и изоштрену перцепцију за блискост добра и зла, њиховом непрестаном међусобном борбом и избором који човек упорно тражи између једног и другог. Оно истовремено обелодањује чињеницу да силе добра имају снагу да победе силе зла, у његовом целокупном опсегу и бруталној снази, зато што силе добра имају извор у Христу, победнику над смрти, који је васкрсао како би за све постао извор вечног живота. О овом животу сведоче ликови Богородице и Бога са свецима, али и ликови свих смерних и добрих људи и жена, које отац Војислав тако често представља на различите начине који му омогућавају да изрази и обухвати многобројне фасете свог талента. Дело оца Војислава често је дубоко драматично, али истовремено је оно стуб велике наде – откривајући патње људског постојања, како у индивидуалним, та ко и у колективним димензијама, оно открива Христов исцељујући пут спасења, како се Он спушта у пакао понижења људске душе како би је очистио, исправио, обновио и уздигао до Бога.”

Отац Војо није оставио ни часопис ”Људи говоре” без благослова:

”Вашем благословеном часопису ”Људи говоре” и људима који га стварају, пишу и читају, поручујем срцем и душом да пишу, говоре и чине све богоугодно што повезује Србе широм света, како би се сложили, обожили и умножили. То нам је за сада једини и национални и државни програм који имамо. То је и мој благослов Људима”.

Иако сам сутрадан рано одлазио возом за Брисел, остао сам у разгово-ру и созерцању са оцем Војом до касно увече. Одвезао ме до куће ђакона Горана ван Ротердама не прекидајући разговор. Најмање још сат време на глагољали смо уз кафу и колаче гостопримне ђаконице Биље. При коначном растанку поклонио ми је минијатурну икону Богородице на ланчићу коју је сопственим рукама и срцем обли-
ковао у новобрдском сребру зубарским алатом, али само као медиј божанске идеје. Моје уздарје било је оно што сам још имао при себи: најдража ми сопствена књига ”Истине Јована Дучића”.

Ни најрођенији се присније не састају ни растају. На многаја лета!